ФЕЉТОН - ГУБИТАК ГЛАВЕ ИЛИ ГУБИТАК ЧАСТИ: Ниједан српски владар није оспораванији од кнеза Милоша
КАКО писати биографију владара о чијем животу до 33 године знамо мало, а потом, до смрти, о наредне 44 године, знамо неупоредиво више? Сачувани архивски материјал је много скромнији за први период живота него за други. У првом делу биографије суочили смо се с недостатком поузданих извора, у другом с обимним архивским материјалом, и тада је настао методолошки проблем: у разврставању грађе у тематске целине, будући да документи говоре о више догађаја, нису се могла избећи повремена краћа понављања.
У историографији ниједан српски владар није нападанији и оспораванији од кнеза Милоша, од његове владавине до данас. У томе су учествовали и Сима Милутиновић Сарајлија, његов званични историограф, и Вук Стефановић Караџић, његов незванични биограф, коме није пошло за руком да постане што и Сима.
КОПИТАР је сматрао да су Вук и Сима супарници и такмаци, али је Караџић био у предности јер су га подржавали Јакоб Грим и Леополд Ранке. Вук је био те среће да је чувени пруски повесник од његовог материјала написао Српску револуцију (1829), а одбио је Сарајлијину понуду "да његову историју обради на немачком" језику. Пoред ове подршке, и језик и стил били су на Вуковој, а не на Сарајлијиној страни, а надасве њихови различити карактери: Вук сналажљив и трпељив до покорности, Сима јогунаст и пркосан до нетрпељивости.
Када је Сарајлија завршио Историју Србије од почетка 1813. до конца 1815. године и пошао у Лајпциг да је штампа, искусни прота Матеја Ненадовић упозорио га је: "Ја би ти рекао, да би боље учинио, да си седио с миром; јер ти од печатања те историје ово двоје имаш очекивати, које ни једно не ваља, или да изгубиш главу, или да изгубиш част и поштење пред ученим светом. Ако узпишеш истину, изгубићеш главу, јер ће те посећи Милош; ако ли успишеш лаж, глава ће ти остати, ал' ћеш изгубити чест." Сима га није послушао и, годину дана потом, горко се покајао.
ВУК Караџић, кнежев поданик и пријатељ, и сам жестоко оспораван у књижевном делању, био је умешнији у односима са Обреновићем. Разговор два стара пријатеља у добрано зашлим годинама, вођен после кнежевог повратка на престо и тридесет четири године након објављивања Вукове биографије о кнезу Милошу ("Милош Обреновић књаз Сербии или грађа Српску историју нашега времена", Будим 1826) није завршен без дотицања осетљиве историографске теме.
" - Море Вуче, чиниш 'волико, ја чујем да ти пишеш некаку историју, и да мене у њој грдиш?
- Мајн Гот, Ваша Свјетлости, ја нешто пишем, или боље рећи, писао сам, али у том писању ја Вас не грдим, него Вас помињем. Јер се историја Србије не може ни писати а да се Ваше име не помиње.
- Па, чиниш 'волико, што то не трукујеш, да виде људи шта си писао?
-Е, Господару, то се не може труковати за мога живота, а Бога ми, ни за Вашега...
- А зашто да не може?
- Рекли би људи да се ја Вама удварам, кад би се штампало за Вашега живота.
- А ако си ме грдио?
- Боже сачувај, Господару!
- Добро, добро! Знам ја да ти умијеш добро намјештати".
СУШТИНА и смисао овог дијалога је у Вуковој неискрености, лако уочљивој, и кнежевом сазнању да је у рукопису особита грађа за "Српску историју нашега времена", о којој су владар и биограф водили разговор, а доступној повесницима тек четири деценије касније, писац представио Обреновића негативније него у биографији. Угодни разговор два оседела старца, славна владара и књижевника, још увек духом свежа, завршио се компромисом. Вук се бранио неистином од очекиване кнежеве срдње која је изостала, те је старо пријатељство очувано. Овакав разговор и његов крај били би незамисливи у време њихове пуне стваралачке снаге и борбености. Употребивши две речи - "намјештати" и "грдити" кнез је језгровито оценио Вуково дело о њему и исказивао сумњу у пишчеве добре намере. Историцима 20. века оба дела омогућила су да дубље проникну и боље упознају личност владара и биографа. Ваља рећи да је Обреновић био Вуков казивач догађаја из Првог и Другог устанка, што се може закључити на основу Вукове полемике с Милићевићем око описа битке на Сјеници (1809)...
Од свих архивалија најчешћи и најважнији документи су писма и разна државна акта. Кнежеви писари су били у почетку невешти ("брљачи хартије" - Куниберт), или бар један део њих, те су писма често нејасна и нечитљива, иако су писана језиком орача и пастира, како каже Вук. У време када је започео реформу српског језика, и сам је писао: "Богме је тешко Српски писати" (1817)! Колико су тек била неписмена и неразговетна писма локалних старешина, чији су писари били још неукији, неискуснији и скоро сасвим неписмени, нарочито током Другог устанка и првих година кнежеве владавине.
БИЛО је то време када се писмо, каткад, писало цео дан, некад и дуже, а да у њему није употребљена ни запета, ни тачка, а камоли какав други интерпункцијски знак. Локалним старешинама било је теже да напишу кнезу писмо него да се боре с бројним недаћама у кнежини или нахији. Многима је било лакше да ухвате злогласног хајдука него да о томе напишу извештај кнезу. Када је кнез Милош склонио Димитрија Давидовића у Брусницу, седиште Рудничке нахије, владар и ондашњи српски свет, нису могли запазити неупоредиву разлику у писменом општењу између Давидовића и кнеза с преписком коју је водио с нахијским кнезом Јоксимом Милосављевићем. До 1822. године писма господара Јована Обреновића једва су читљива, за разлику до писама ученог Давидовића. Тако је било до средине двадесетих година 19. века када је кнез разаслао по нахијама једну групу момака и писара, и од тада су и писма и остала акта писменија и читљивија, а хартија на којој су писана квалитетнија. Тридесетих година већ је у Кнежевини био довољан број писмених људи из Хабзбуршке монархије и, како пише Јаков Живановић, већ су се за писаре бирали они којима је "штил што јаснији и разговетнији".
ЗАЧУЂУЈУЋИ СМИСАО ЗА ПРЕПИСКУ
КНЕЗ Милош, иако неписмен, са зачуђујућим смислом за документа, брзо је схватио значај преписке у одржавању дипломатских односа с Русијом и с Турском, па и београдским везиром. Већ од 1821. године, када је ухапшена српска депутација у Цариграду, кнежеви писари знали су да пишу тајна писма помоћу сока од лимуна. Између редова писама на турском језику, пре свега, али и на српском, они су исписивали друго, тзв. тајно писмо и скривали га посебно међу стварима које је носио српски татарин. Депутати су кнежева писма, а кнез депутатска писма "грејали над ватром да слова изиђу" и тако читали, боље рећи тумачили ове тајнописе. А потом су шифрована писма слали и у Русију, "с цифрама рачунским и с тајним лексиконом политическим". Био је то значајан напредак за само неколико година, а нека од тих писама сачувана су у Архиву Србије у Збирци Мите Петровића. У преписци с цариградским депутатима такође су коришћене шифре: Новгород - Цариград, отац Теокрит - султан, кир Андроник - кнез Милош, игуман - кнез, Фокшанари - Срби итд. Сретен Поповић је оставио леп запис о тајним писмима кнеза Милоша и кнегиње Љубице после 1839. године.
СУТРА: СТРАСТИ СУ УВЕК РЂАВЕ СУДИЈЕ
Препоручујемо
ОТКРИВЕНО КАКО СУ РУСИ УШЛИ У КУПЈАНСК: Украјинци бесни - То је кршење закона и правила ратовања, ратни злочин!
КИЈЕВ је саопштио да су се руски војници, прерушени у украјинске униформе, борили да уђу у град Купјанск на првим линијама фронта на северу Украјине.
15. 11. 2024. у 18:40
"ТО БИ ДОВЕЛО ДО ПОЧЕТКА ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА" Фицо дао реч: До краја ћу се борити да Украјина не буде члан НАТО-а
СЛОВАЧКИ премијер Роберт Фицо ће се до краја одупирати уласку Украјине у НАТО, рекао је у интервјуу за кинески CGTN.
15. 11. 2024. у 19:38
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)