ФЕЉТОН - ЛЕКЦИЈЕ ИЗ НАЦИОНАЛНЕ ПОВЕСНИЦЕ: У збеговима оживљавана сећања на славну прошлост
ГОДИНА 1780, као година рођења кнеза, ушла је скоро у све уџбенике, уз ретке изузетке, као и друга дела савремене историографије.
Уклесана је и на његове споменике. Нетачни подаци када се једном прихвате, тешко се исправљају.
Милош Обреновић је славио свој рођендан увек на Теодорову суботу, која, услед покретности празника, није падала истог датума. Године 1828, када га је Димитрије Давидовић извештавао из Крагујевца о прослави рођендана, Теодорова субота падала је 11/23. фебруара.
Детету су дали име Милош, не зна се како и не зна се ко. "Тагда бист глад крепка на христијане", записивали су најчешће српски калуђери на маргинама старих књига или на скровитијим деловима манастира, претходне и те године. Село Добриња, место Милошева рођења, налази се на североистоку Ужичке нахије, на падинама Маљена. Пошто се Добриња делила на Доњу, Средњу и Горњу, а све три нанизане су уз данашњи пут који са севера, од Ваљева, води према Косјерићу и Пожеги, тешко је са сигурношћу тврдити у којој се од њих родио будући кнез. Поверење смо поклонили оним изворима који предност дају Средњој Добрињи.
СВЕ три Добриње припадале су Црногорској кнежини Ужичке нахије и представљале су онај тип српских раштрканих села за која је Вук писао да су по пространству већа од Беча! Пошто су као целина чиниле велико сеоско насеље, Добриње су појединачно улазиле у ред села с мало кућа и становника. Удаљене од путева, а настале на падинама обраслим густим шумама, Добриње нису привлачиле Турке, па су њихови житељи, заштићени природним положајем, проводили живот нешто мирније. У изворима 18. века оне се ретко помињу, тако да не знамо у саставу којег тимара или зеамета су се налазиле и ко им је био спахија.
Интересантно је да кнез Милош у својим причањима ниједном речју не помиње Турке, нити пак оставља било какав податак о одношајима раје и спахија, или о читлучењу у свом родном селу. Само на основу тога могло би се претпоставити да је живот у Добрињама био подношљивији иако су и оне морале имати свога господара. Ваља напоменути да су Добриње биле удаљене од већих турских насеља - Ужица, Пожеге, Рудника, Ваљева, Крагујевца, што није било без значаја, и што им је осигуравало мирнији начин живота.
МИЛОШ ПОНЕО ИМЕ ПРАДЕДЕ
МИЛОШ је понео име прадеде, који је имао два сина - Мијаила и Гаврила, и кћер Ђуку. Од Мијаила потиче Теодор, отац Милошев, којег су звали Теша. Потомци Гаврилови живели су у Добрињи и Старом Бечеју, где се преселио један његов потомак. У првом браку с Горданом из Јежевице Теодор је добио три сина - Рада, Радисава и Радоњу и две кћери - Петрију и Христу. О њима не знамо ништа са сигурношћу, осим што нам је познато неколико штурих података с гробних натписа. Раде је, највероватније, погинуо на Честобродици код Пожеге, још почетком Устанка (1804). Остала браћа и кћери оставили су за собом потомство, али ни по чему познато. Данас има живих Радових потомака, с презименом Благојевић.
Ни за време последњег аустријско-турског рата овај крај није много страдао. Зна се да је Радич Петровић са својом четом и Карађорђевим хајдуцима напао Пожегу, коју је успешно бранио Турчин Ломигора, уз помоћ Ужичана. На некој бусији, поред реке Каменице, не тако далеко од Добриња, Карађорђева хајдучка пушка пресекла је живот турском јунаку. Милош је тада имао седам година (1790), а Карађорђе је већ био познати харамбаша с великом четом хајдука и устаника. Погибија гласовита јунака Ломигоре пронела се свом Ужичком нахијом, као и осталим нахијама. Можда је тада, први пут, кроз дечакову главу прохујало име будућег српског вожда и не слутећи да ће Карађорђу и њему, ускоро, припасти водећа улога у ослобођењу српског народа. Као и обично, када се војска појави у близини села, бежало се у збег, у најскровитије делове природног српског утврђења - у пећине, у шуме, и у планине.
ПОДАЦИ о Милошевом дечаштву веома су ретки, а колико су оскудни говори чињеница да нам је од њега остало само једно сећање на те дане. Несташан као и сва деца, одвео је једног дана на трло, где је иначе чувао стоку, мачку и два пса. Да би се поиграо, пустио је псе на мачку, а она је утекла на његову главу и грчевито је заривала канџе у косу, да би се одржавала. "Сад је мени било горе него мачки", приповедао је у Бечу послужитељу Миловану Пејчиновићу, много година касније.
О његовом дечачком животу можемо судити на основу аналогија других лица. Леп опис тешког живота у збегу у време Кочине крајине оставио је књижевник Милован Видаковић, мало старији од Милоша. Пошто се зна да се у збегове ишло и при мањим опасностима, сасвим је сигурно да су и Добрињци, као и Неменикућани провели већи део аустријско-турског рата скривени у шумама Маљена. Том нашем нараштају тераном у покрет и збегове турском силом, које неки турски извори називају збег-раја, који ће на својим плећима изнети Српску револуцију, Србија је остала у сећању, у доба мира, као земља "у призренију просте природе прекрасна, здрава и плодоносна". У време рата, као што је био овај, она је претварана у згаришта.
ПАТЊЕ, страдања и све неприлике које су пратиле живот у збегу, толико карактеристичном за оно време, утицале су на Србе да чешће оживљавају сећања на своју негда славну прошлост. Србима свих нараштаја, окупљаним у збегу око огњишта, и не само у њему, отреситији и ученији појединци будили су национални дух песмом уз гусле или причом "о наши краљеви и деспоти, о јунаци сербски и храбри витезови, о боју на пољу Косову и о паденију нашега царства".
И нараштај Милоша је у доба дечаштва, у збеговима, научио прве лекције из националне повеснице. Кочин рат је био и војна школа за Карађорђеву генерацију, ону која ће започети Револуцију, а за Милошеву, која ће је прихватити и окончати, представљао је магловити наговештај будућих крвавих битака против Турака. Док су једни стицали ратно искуство у ћесаровом рату, други су у збеговима напајали своју душу песмом и причом о прошлости и привикавали своја млађана тела на напоре који су им предстојали.
ИЗ УЖИЧКОГ округа није било масовне емиграције у Аустрију, па су се Добрињци после окончања ратних операција вратили старим огњиштима. Два пута су постојале по две гране Обреновића, прво у старијем појасу и, потом, у владалачком поколењу. У старијем појасу, у оној грани из које потиче кнез, знамо само за име - Милош, али не и презиме његовог деде, па ни његовог прадеде. Друга грана потиче од Обрена Мартиновића, и остала би у историји непозната да његово име није узето за назив династије: Обрен - Обреновићи.
Обрен Мартиновић је рођен и умро у Брусници, где је и сахрањен, а потом су му кости, с надгробном плочом, пренете у манастир Савинац, где и данас почивају. Вишња је родом из Доње Трепче, из породице Урошевић. Запис с надгробне плоче њеног брата открива из које породице потиче. Надгробни запис гласи: "Здје почивајет раб Божи Димитрије Урошевич ујак Господара Милана. Престави се N 1821, м: декември 26". Будући да је сахрањен на брусничком гробљу, недалеко од гробова Јакова Обреновића, његове супруге Ђурђије и Стоје, жене Милана Обреновића, претпоставља се да се преселио из Доње Трепче у Брусницу, код сестре, која је живела у тада већ чувеној фамилији.
СУТРА: ДУЖНОСТ НАЈСТАРИЈЕГ МУШКОГ ЧЛАНА
ОТКРИВЕНО КАКО СУ РУСИ УШЛИ У КУПЈАНСК: Украјинци бесни - То је кршење закона и правила ратовања, ратни злочин!
КИЈЕВ је саопштио да су се руски војници, прерушени у украјинске униформе, борили да уђу у град Купјанск на првим линијама фронта на северу Украјине.
15. 11. 2024. у 18:40
"ТО БИ ДОВЕЛО ДО ПОЧЕТКА ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА" Фицо дао реч: До краја ћу се борити да Украјина не буде члан НАТО-а
СЛОВАЧКИ премијер Роберт Фицо ће се до краја одупирати уласку Украјине у НАТО, рекао је у интервјуу за кинески CGTN.
15. 11. 2024. у 19:38
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)