ФЕЉТОН - КОМАНДАНТ РУДНИЧКЕ НАХИЈЕ: Обојицу вождова поставити на исти пиједестал

Др Радош Љушић

09. 02. 2022. у 18:00

КАДА је Младен Миловановић путовао у Париз јуна 1815. године требало је да понесе "молебно писмо" вожда које је написао Баталака.

ФЕЉТОН - КОМАНДАНТ РУДНИЧКЕ НАХИЈЕ: Обојицу вождова поставити на исти пиједестал

Карађорђе и старешина, Фото Гајслер, Историјски музеј Србије

Предајући му писмо у руке, Карађорђе је рекао: "Да бог д да онај весели народ што уради, али бога ми, ако Руси Турцима сад не припрете, ја здраво сумњам да ћеду што кадри бити учинити; а особито мој кум Милош здраво је пустошан, па лако може између народа и њега такав ђаво произићи. И ти знаш, господару Младене, какав је он бедник и како ти беду намислити и на човека здрава права набацити зна. Шта су мени отуда јављали шта је он којешта уз Хаџи Проданову буну радио, ако и половина буде истина, онда се ја више бојим њега него и сами Турци. Ви ниједан не знате какву сам ја муку мучио док је он у Рујнама, у Ужичкој наији ,војвода био" (подв. Р.Љ.).

Наведен исказ је сликовит пример кумовске мржње ("пустошан", "бедник") исказан речима вожда Карађорђа, који није могао да прихвати изгнанство у Русији и губитак првенства у вођству Срба. И вожд Првог устанка и вожд Другог устанка трудили су се да први допру до руског цара, јединог могућег српског заштитника. Трка Карађорђеве и Милошеве депутације до руског цара у Паризу (1815) завршила се обостраним неуспехом.

НАРЕДНЕ године, уследила је друга трка - ко ће пре доћи до цара; Карађорђе је стекао предност пошто је од краја априла 1816. године боравио у Петрограду, стигавши знатно пре Обреновићеве депутације (Добрњац, Герман). Карађорђе је доживео велики неуспех у Петрограду, зато што је могао доћи до цара само посредством Родофиникина, који му није заборавио бекство из Србије 1809. године. Осим Родофиникина, против Карађорђа била је и кнежева хитрина.

Карађорђева аудијенција код цара била је формална (12. јануар 1817), у десетом месецу чекања, пошто је вожд само представљен царској фамилији и био позван на бал у двору.

Вожд је схватио у Петрограду, коначно, да су Руси стали иза кнеза, с великом неверицом и огорчењем. За разлику од Милоша, Карађорђе је у Петрограду исказао наивност тако карактеристичну за Србе и био превртљив у погледу оцене пропасти Србије 1813. године - прво је осуђивао Родофиникина, потом Недобу и Леонтија, затим аустријске Србе и, на крају, Ивелича и цара! Руси су сигурно сазнали за ову његову несмотреност, која је још више учврстила поверење у Милоша.

У КУМОВСКОМ троуглу, Карађорђе - Милош - Вујица збила се драма око одсецања вождове главе. Карађорђе је био весели кум обојици, а они, здружени у опасности, дошли су му главе. Карађорђе и Милош прошли су кроз различите фазе у дугогодишњем ратовању Србије, а када је реч о другом вождовом веселом куму Вулићевићу, познато је да је био приморан да пређе на Милошеву страну, пошто га је денунцирао Христифор, син Милана Обреновића. Једно од писама из преписке Карађорђа с Вујицом пало је у кнежеве руке, и Вулићевић је постао заточеник вожда Другог устанка. За ово обретеније Вујице Карађорђе није знао, те му је и даље веровао, несвестан да се тиме играо са животом.

Првенство двојице србијанских вождова у Београдском пашалуку морало се решити - или Карађорђе, или Милош. Два горостаса шумадијска нашла су се на странама које су биле непомирљиве и неравноправне, у овом највећем и најужаснијем окршају у Србији 19. века.

Предност је била на кнежевој страни: боравио је у Србији, а уживао је подршку Турске и Русије. Вожд је био на руској територији, без подршке руског цара и народа у Србији (изузетак је било неколико старешина), са сумњивом потпором хетерије и турским страшним непријатељством.

ДВА ПОЛА ИСТОГ ПОСЛА

КРАЂОРЂЕ је рођен у присоју, а Милош у осоју Рудника (према изласку, односно заласку сунца). У васкрсу српске државе обојица су обављали "две поле једног истог посла." Ђорђе је покренуо успаване Србе и заљуљао Турско царство, Милош је умом и енергијом створио основе државе 19. века. Први је десет година пружао јак отпор непријатељу, други је надмудрио Портине думбараџи баше који су пошли да угуше Устанак. Вожд је отворено спроводио своје намере у вођењу Устанка, кнез је спољашњом гипкошћу остваривао своју и жељу народа.

КАРАЂОРЂЕВ долазак у Србију био је исхитрен, непромишљен и, што је најважније, сасвим неприпремљен: позиви Проте Матеје, Вујице Вулићевића и магловита подршка хетерије било је све, а то све било је премало да се узбуни Србија, а камоли да се запали Балкан.

Проблем с хетеријом је сложенији и неспорно је да су поједине избегле старешине успоставиле с њом контакт, а можда и неки вид сарадње. И Карађорђеве везе с хетеријом и њене намере да диже револуцију на Балкану скоро да су недоказиве, ако се не дође до неких поузданијих докумената.

Милорад Екмечић, иначе добар зналац и опште и националне историје, више је унео конфузије него што је разјаснио "аферу Морбаш" - убиство Карађорђа у организацији Француске, уз помоћ Стојковића и Добрњца. Следеће Екмечићево претеривање јесте тврдња о учешћу хетерије у Карађорђевом пребацивању у Србију, посредством Николаса Галатиса. Он даље тврди да су аустријска полиција и Галатис "главни кривци за Карађорђеву погибију", што није тачно. И, додао, сасвим произвољно: "Српски кнез Милош, кум Карађорђев и други кум Вујица Вулићевић били су само мали прљави извршиоци."

Отуда се не може прихватити да "страна наука" има поузданије виђење Карађорђева убиства од српске историографије.

САВРЕМЕНИЦИ, потом и повесници, и када нису правили паралеле између вождова Првог и Другог устанка, изјашњавали су се о њиховој улози у српској повести. Мало је њих било објективно, јер су многи били растрзани припадношћу једној од династија ове двојице родоначелника или, као Вук Караџић, користима и недаћама које су му чиниле живот подношљивим, па је Обреновићу посветио посебну биографију, Петровићу - не! И док је према Карађорђу знао да буде и груб, Милошев лик је благо идеализовао. Изузетак су необјављена дела и Писмо из 1832. године. Код виолентних Срба Карађорђе је имао несумњиву предност с харизмом хероја, док је Милош био сасвим потцењен и оцрњен као кумоубица. Прва личност Српске револуције је Карађорђе Петровић, док је Милош Обреновић друга личност, али ништа мање значајна, те би било праведније поставити их на исти пиједестал као што је то урадио на свом спомен-попрсју вајар Ђорђе Јовановић.

Први је кубуром и топом огласио васкрс српског народа, други књигом и школом. Код једног се осећало одсуство жеље да власт учврсти и остави свом потомству, а код другог је учвршћивање власти било приоритетно ради сопствене сигурности и стабилности отаџбине. Ђорђе је започео велико дело, Милош га је продужио.

Већ у то време стварала се представа да је "Карађорђе био велик Србин, а Милош је само био велик Србијанац", што има неке логике, али тврдња није прихватљива јер велики Србијанац може бити и велики Србин. О Карађорђевом херојству и ратној вештини написано је много радова, док је Милошу оно често оспоравано, сасвим неправедно. Милошево херојство, за разлику од Карађорђевог, оплемењено је једном значајном врлином: "Благо вазда народу ономе, Коме мудар јунак старешује" (подв. Р.Љ.).

СУТРА:Сурови обрачун у Радовању

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.

14. 11. 2024. у 17:17

Коментари (2)

ECOMONDO: Централно место за дијалоге о одрживим праксама, технолошким решењима и иновацијама