ФЕЉТОН - НАДМЕТАЊЕ ЗА МОЋ, ПРЕСТИЖ И СЛАВУ: Велике силе крећу се као билијарске кугле, различите по величини
У НАУЦИ није било много покушаја да се појам "Велике силе", упркос честој употреби, јасно одреди и дефинише.
Иако је у дипломатској пракси коришћен и раније, тек је Бечки конгрес (1814-1815) именовао одређене државе као Велике силе и гаранте новоуспостављеног поретка.
Истовремено, у добу Свете алијансе, Леополд Ранке учинио је Велике силе, дипломатију и ратове главном темом академске историографије. Почевши од његовог есеја Велике силе (1833) у коме се каже да је Велика сила она држава која је "кадра да се одупре свим осталим, чак и када су уједињене", преко Алена Џ. П. Тејлора, за кога је, у Борби за превласт у Европи 1848-1918 (1954), "мерило Велике силе њена снага за рат", па све до Трагедије политике великих сила (2001) Џона Миршајмера, који Велику силу дефинише као државу са "довољно војних ефектива да издржи озбиљну борбу у отвореном, конвенционалном рату против најмоћније државе у свету" - у средишту свих тумачења јесу моћ и способност државе за рат.
Припадност једне државе табору Великих сила најчешће се процењује на основу величине и квалитета њених оружаних снага (при чему се копнене трупе по правилу сматрају најважнијим), бројности, моралног стања и борбеног духа њеног становништва, обима индустријске производње (у 19. веку најважније су продукције угља, гвожђа и челика), материјалног богатства и економске стабилности, географског, стратешког положаја, суверености у одлучивању, способности да се своја воља наметне и ван својих граница, размерама (континенталним и планетарним) њених амбиција и интереса, признатошћу таквог статуса од стране осталих Великих сила и сличним мерилима. Моћ једне Велике силе, па и мање државе, најчешће и најбрже се процењује на основу јачине њене војске и њеног материјалног богатства.
СИСТЕМ Великих сила, у коме преовлађују велике државе, које не признају никакав ауторитет изнад воље свога суверена, и које се надмећу у борби за територије, поданике, ресурсе и престиж, настаје крајем 15. века, са походом француског краља Шарла VIII у Италију 1494-1495. године и отварањем епохе ратова између француске династије Валоа и шпанских Хабзбурговаца. Његовом успостављању је, поред појаве апсолутистичке монархије, допринело ширење реформације, која је одбацила универзалистичке амбиције папа и царева, али и успона Макијавелијевих идеја о "државном разлогу". Како примећује Џек Леви, ренесансна Италија, издељена на мање, супарничке државице, изложена утицајима спољних сила, подсећала је на Балкан 19. века. Равнотежа снага и дипломатски обичаји успостављени у Италији најавиће европску дипломатију модерног доба. Поредак који се заснивао на интересима суверених држава, уместо на универзалним претензијама папа, царева и султана, правно је успостављен Вестфалским миром из 1648, да би био потврђен и дефинисан као систем Великих сила на Бечком конгресу 1814-1815. године.
Велике силе и данас су главна преокупација реалистичке школе у теорији међународних односа. Европска и светска политика, по таквим тумачењима, зависе од односа снага између Великих сила. Реалисти међународне односе виде као стање анархије, без врховног ауторитета, у коме се Велике силе крећу и сударају као билијарске кугле, различите само по величини. За разлику од својих супарника из либералне школе, реалисти сматрају да унутрашњи поредак нема суштински значај за понашање Великих сила унутар задатог система међународних односа. Другим речима, спољне политике аутократских и демократских сила суштински се не разликују.
РАВНОТЕЖА СНАГА ГАРАНТ МИРА
"РАВНОТЕЖА снага" је још један мотив којим се често тумачи понашање Великих сила. Успостављена у ренесансној Италији између њених државица, иако се сматра да је постојала још у антици, у Европи је, као начело, преовладала после Вестфалског мира. Сваки пут када би се једна Велика сила, најчешће на основу новоосвојених територија, по својој војној снази, људским и природним ресурсима уздигла изнад осталих, оне би се удруживале против ње. Од доба Вестфалског мира, сматрало се да је равнотежа снага између Великих сила основни гарант мира. То начело постало је, од краја 17. века, основни аксиом европске политике Велике Британије, која се није могла похвалити јаким копненим снагама. На морима и океанима она се, насупрот томе, због своје моћне флоте, залагала за начело "одрешених руку".
РЕАЛИСТИ полазе од сложеног односа између личности и историјских неумитности, при чему Ханс Моргентау истиче важност људске природе, док Кенет Волц и Џон Миршајмер предност дају постојећим системима међународних односа. Агресија Великих сила може да буде својствена људима и државама и њиховој вољи за моћ, како тврди Моргентау, или да проистиче из борбе за опстанак у задатом систему међународних односа, како кажу Волц и Миршајмер. Ипак, сви наглашавају начело "надметања", "агонални", "лудички" дух међусобних односа Великих сила. То начело је можда најјасније, француски елегантно, образложио Ремон Арон. Главни циљеви Великих сила били би, упркос различитим идеолошким изговорима, моћ, престиж, слава, али и борба за опстанак. У тој игри, у надметању за моћ, престиж, славу и преживљавање, избијају ратови, нестају и настају државе, губе се главе, започињу и дотрајавају целе епохе и цивилизације.
"Концерт Великих сила" био је још један важан појам у међународним односима. Означавао је договоре, на конгресима и конференцијама, и заједничко деловање свих Великих сила, у циљу очувања мира и избегавања ратних сукоба. Заживео је нарочито у добу Свете алијансе, после Бечког конгреса. Деветнаести век био је златно доба "концерта", конгреса и конференција Великих сила.
ДРЖАВЕ, велике и мале, нису једини учесници у међународним односима. Стварање система Великих сила, централизованих, бирократских, протонационалних држава у 15. и 16. веку, умањило је, али не и поништило утицај папства и Римокатоличке цркве. Напротив, са почетком противреформације и верских ратова, тај утицај је додатно ојачао. Харалд Клајншмит, стручњак за ову епоху, који проучава историју међународних односа у дужим временским одсецима, насупрот класичним приступима који се баве државама, међународне односе дефинисао је као "интеракцију између група које имају препознатљиве политичке традиције и чији се припадници међусобно виде као странци". Примећено је да реалисти пречесто заборављају на сложену мотивацију државника, који своје интересе не идентификују нужно са својом државом, него и са транснационалним институцијама, различитим верским, етничким или интересним групама. И када признају такве утицаје, као у књизи Миршајмера и Волта Израелски лоби, реалисти у њима као да виде штетне аномалије, које одударају од теоријских модела заснованих на примату суверених, Великих сила. Стандардни западни прегледи данашње светске политике се, међутим, увелико баве сложеним односима између Великих сила и недржавних чинилаца. И руски стручњаци наглашавају важност наднационалних утицаја на међународне односе.
СУТРА: Без државе нема дипломатије
Препоручујемо
ФЕЉТОН - ОД БОГА ДОБРО, А ОД ЉУДИ ЗЛО: Кнез Милош је био ненадмашан дипломатски виртуоз
19. 02. 2022. у 18:00
ФЕЉТОН - ЗЛОДОБРИ КНЕЗ МИЛОШ: Судбина га је одабрала да предводи устанике у Такову
18. 02. 2022. у 18:00
ФЕЉТОН - ВЕЛИКА СРЕТЕЊСКА СКУПШТИНА: Mилош није имао храбрости да изигра дато обећање
17. 02. 2022. у 18:00
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)
МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.
14. 11. 2024. у 17:17
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)