ФЕЉТОН - ВЕРНОСТ ДУХОВНОМ ПРЕДАЊУ: Кнез Лазар је измирио Српску и Цариградску патријаршију

ПРЕМА типологији нација, националних идентитета и покрета коју је дао Ентони Смит, Срби би били увршћени међу "заветне нације" које, по угледу на старозаветне узоре, чувају предање о завету, датом Богу, да ће чувати "праву веру" и "завете отаца", док ће они бити Божји "изабрани народ".

Свети Сава и Свети Симеон, Фото Манастир Студеница

Напуштање завета подразумевало је и Божју казну. Губитак сопствене државе, страдање, расејање и живот у иноверним царствима донели су дубљу укорењеност у вери, култовима и "завету отаца". Смит је дао низ примера "заветних нација".

Ови мотиви препознати су у српским изворима много пре објављивања Смитових резултата.

"Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мога завета", писао је Свети Сава из Јерусалима студеничком игуману Спиридону. Стефан Првовенчани, у Житију Светог Симеона, када описује како му је брат Вукан уз помоћ Угара преотео престо, каже да је он "занемарио заповест господина и оца својега" и "извео иноплеменике на отачаство своје".

Стефан је, међутим, "повраћен у отачаство своје" "правим благословом и молитвом господина ми Светог Симеона", "по завету и молитви оног Светог". На опредељењу да се, после губитка "отачаства" и "земаљског царства", у туђим, иноверним царевинама, расејањима и страдањима сачувају "права вера" и "завети отаца" Светог Саве и Светог Симеона, који су се, преласцима из палата у манастире, определили за царство небеско, почиваће духовни и политички живот Срба све до 1804, али и дуго после тога. Када буду изгубили своје државе, Срби ће се окупљати и међу блиским народима, какви су били Руси или Бугари, препознавати по чувању предања, култова националних светитеља, Немањића пре свих, по старању о немањићким заветима и светињама - моштима и манастирима.

НАРАСЛА моћ Србије у време краља Милутина претворила ју је у регионалну силу, која се више није бавила "обновом" и одбраном "независности" него "богатством" и "моћи", територијалним проширењима и наметањем своје воље суседним државама. После освајања, Милутин се измирио са Византијом. Непријатељства су обновљена заједничким византијско-бугарским нападом на Србију, окончаним победом краља Стефана Дечанског код Велбужда.

Душан се, освајајући византијске земље, ослањао на пријатељство Венеције и Бугарске и на крхко примирје са Угарском. Српско краљевство је тада уздигнуто у царство, а архиепископија у патријаршију. Царство, шире и веће од сваке националне државе, биће трајни изазов и инспирација нововековног српског националног покрета. Малобројни у светским размерама, балкански народи имали су своје изворне, империјалне традиције.

Срби ће се тако придружити Грцима, који ће се и у новом веку позивати на традиције Византије, и Бугарима, који ће покушавати да обнове Симеоново царство.

Душаново наслеђе остаће умногоме двосмислено. Тек у 18. веку он је назван Душаном Силним. До тада, почевши од друге половине 14. века, српски писци пребацивали су му због огрешења о Васељенску патријаршију и неовлашћеног проглашења патријаршије, што је довело до одлучења из Цркве не само њега и српске црквене јерархије него и целог српског народа. То што је у време проглашења царства и патријаршије имао подршку Свете Горе и Српске цркве није умањило осећање греха и казне која је, како се тврдило, у виду турске пошасти, стигла његовог сина Уроша, али и цело "српско отечество". Душану је, уз то, пребацивано због убиства његовог оца Стефана Дечанског, па су му у доцнијем времену додавана и друга непочинства. Предање је тако везало огрешење за онога ко је Србију хтео да претвори у универзално царство.

УПРАВО ће кнез Лазар Хребељановић измирити Српску и Цариградску патријаршију, чиме ће ова признати самосталност Српске цркве. Кнез Лазар је на Косову пољу 1389. поново испунио очекивања Цркве и потврдио да је остао у завету Светог Саве и Светог Симеона. Савин биограф Теодосије, почетком 14. века, тврдио је да су српске војске пред собом у биткама виђале Светог Саву и Светог Симеона на коњима, како их предводе. "Спасавајте нас молитвама од најезде поганика и сваког оскрбљења!" - пише Теодосије. Раванички монах, савременик Косовског боја, приповеда да се Лазар, пре битке, "топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог мироточца, и светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући" "и молитвама ових наоружавши се", "богооца Давида реч у срцу носећи", овако обратио Богу: "Но, Господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве."

И у осталим култним списима, насталим у време и непосредно после Косовске битке, потом и у народној књижевности из времена туђинске власти, Лазарева потврда завета Светог Саве и Светог Симеона, схваћеног као опредељење за царство небеско, посебно је нагласила спремност на жртву, по угледу на новозаветну жртву Исуса Христа.

СВЕТОСАВСКИ и Косовски завет ће, у потоњим вековима, мењати имена и облике, али ће, необично трајни и отпорни, чинити темељ српске народне самосвести и националног идентитета. Дубоко укорењено светосавско православље и предање сваком искушењу давали су дубљи смисао. Ту би, по свој прилици, требало тражити порекло изразите упорности и борбености Срба у суочавању са великим силама и другим, много јачим противницима. Смрт државе или појединца није значила крај и закључак заједничке или личне егзистенције. Свети Сава, а за њим и Свети Симеон већ су били напустили своје палате и прешли у манастир; тим путем ишли су и потоњи српски владари, све до Светог Максима. Свети кнез Лазар одрекао се земаљског царства, изашао је на бојно поље и војничким подвигом заслужио царство небеско. То Србима нису понављали само свештеници на богослужењима, него и гуслари приликом сваког важнијег окупљања. О томе су певале њихове епске песме "Свети Саво", "Цар Лазар се приволева небеском царству" (или "Пропаст царства српскога") и многе друге.

У средњем веку су уобличени основни мотиви и идеали који ће покретати српску нововековну спољну политику. Међу њима, кључни су били "завети отаца", протумачени као верност српском духовном и историјском предању, потом, као гаранти очувања ових вредности, слобода, схваћена као независност, и уједињење простора омеђених српским становништвом, сећањима и светињама.

СУТРА: САЧУВАТИ НАРОД ОД НЕСТАНКА

Препоручујемо

Фељтон

1 3

ФЕЉТОН - ТЕМЕЉИ СРПСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ: Свети Сава је самосталном црквом усмерио духовни живот Срба

22. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - БЕЗ ДРЖАВЕ НЕМА ДИПЛОМАТИЈЕ: Поделе ваневропских колонија је узрок Великог рата

21. 02. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НАДМЕТАЊЕ ЗА МОЋ, ПРЕСТИЖ И СЛАВУ: Велике силе крећу се као билијарске кугле, различите по величини

20. 02. 2022. у 16:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ОД БОГА ДОБРО, А ОД ЉУДИ ЗЛО: Кнез Милош је био ненадмашан дипломатски виртуоз

19. 02. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације