ФЕЉТОН - ОЧЕКИВАЛИ СУ ТУРСКУ ОСВЕТУ: У погађањима великих сила, Срби су препуштени судбини

Милош Ковић

09. 03. 2022. у 18:00

СРБИ су знали да ће, после Иванковца, морати да рачунају на турску освету. У фебруару 1806. прота Матеја Ненадовић, Божа Грујовић и земунски трговац Милош Урошевић, који је потајно радио за Аустријанце, послати су у Беч, одакле је требало да продуже ка Петрограду, да би молили два цара за помоћ у војсци, наоружању и муницији.

ФЕЉТОН - ОЧЕКИВАЛИ СУ ТУРСКУ ОСВЕТУ: У погађањима великих сила, Срби су препуштени судбини

Руски цар Александар I

Аустрија је, међутим, била много опрезнија од Русије. Све што су добили од барона Валенбурга, дворског секретара који их је примио, била су обећања да ће Аустрија у Бечу посредовати у измирењу са султаном. Из интерне преписке аустријских државника видело се, међутим, да су били сагласни са српским депутатима у оцени да се турским речима и обећањима, без гаранција великих сила, није могло веровати. Одговорени у Бечу од наставка путовања ка Петрограду, уз уверавања да ће њихова молба бити прослеђена руском цару, Срби су ипак тамошњем руском амбасадору предали сличну молбу за Александра I. У њој су, предлагали да на чело Срба стане царев брат, велики кнез Константин. Истовремено, у Петрограду се већ налазила једна српска трочлана депутација, коју је водио Чардаклија, још од 1804. задужен да, преко Влашке и Молдавије, одржава везу устаника са Русијом.

У исто време, вожд Карађорђе и Правитељствујушчи совјет, основан 1805. на препоруку Руса, послали су у Цариград, на преговоре, Петра Ичка, земунског трговца родом из грчке Македоније, који је значајно дипломатско искуство већ био стекао у турској служби. Молбе које је носио на Порту одговарале су, у основи, "прошенију" из маја 1804, којим је турску власт у Србији требало свести на једног мухасила, док би целокупна управа и прикупљање пореза били препуштени Србима.

ЗА ВРЕМЕ мисије Петра Ичка, међутим, Порта је упутила своје редовне трупе на Србију.

Турци су били до ногу потучени на Мишару и Делиграду у августу и септембру 1806. године. Биле су то, до тада, највеће победе устаника. Њихови успеси крунисани су освајањем Београда у јануару 1807. године. Убрзо потом, пала је и турска тврђава у Шапцу.

СНОВИ ЦАРА АЛЕКСАНДРА

ЦАР АЛЕКСАНДАР I и његов нови министар спољних послова Андреј Јаковљевич Будберг имали су велике замисли. Руско-српске трупе у Боки, под командом адмирала Димитрија Николајевича Сењавина, требало је да се, преко Црне Горе и Старе Рашке, споје са Карађорђевим снагама и, на Дунаву, са Михељсоновом војском. Тиме би флота у Средоземљу стекла непосредну везу са Русијом. У исто време, била би коначно формирана српска брана пред даљим француским продором на Балкан. Наполеон је, међутим, султану нудио око 25.000 војника који би из Далмације, преко Босне и Херцеговине, покорили Србију, ушли у Влашку и Молдавију и заузели борбене положаје према Русима на Дњестру.

Ичкови преговори одвијали су се успешно захваљујући намери Порте да Србе одвоје од све борбеније Русије. Његова мисија, наиме, била је покренута без договора са Петроградом и била је, по свој прилици, последица подозрења Карађорђа и Совјета да би Срби могли да, у погађањима великих сила, буду препуштени судбини. Средином јануара 1807. Петар Ичко је постигао споразум којим су испуњени главни захтеви Срба. У међувремену, међутим, почео је рат између Русије и Турске. Карађорђе се колебао између аутономије Србије, без гаранција великих сила, и рата уз руску војску, који је отварао могућност много већих успеха. Међу својим војводама имао је снажну проруску опозицију, која се окупљала око Петра Добрњца и Миленка Стојковића.

У МАРТУ 1807. Срби су извршили покољ над заповедником београдске тврђаве Сулејман-пашом и целом његовом пратњом, потом над Турцима који су се налазили у дипломатској пратњи Петра Ичка на повратку у Србију, док је мухасил, кога је султан већ био послао у Београд, био протеран у Аустрију. Било је знакова да је то учињено на подстицај Русије.

Срби су коначно прекинули све везе са Османским царством. Везали су се, без остатка, за Русију.

Повод за руско-турски рат, који ће трајати од 1806. до 1812. године, било је Портино свргавање господара Влашке и Молдавије без поштовања покровитељских права Русије.

Руске трупе ушле су у Молдавију и Влашку, на шта је Турска одговорила објавом рата, децембра 1806. године.

Русија је, међутим, своје главне снаге послала у ратове са Наполеоном, који су се наставили француским победама над Пруском код Јене и Ауерштата октобра 1806, потом над Русијом и Пруском код Пројсиш Ајлауа (фебруара 1807) и још једном над Русијом код Фридланда (јуна 1807). Истовремено, од 1804. до 1813, Русија је успешно ратовала са Персијом (1804-1813).

РУСКА војска на Дунаву, у оквиру трећег истовременог рата, није могла да буде довољно јака за већа офанзивна дејства. Карађорђу и Србима то ће донети много разочарања.

Русима је, међутим, садејство са Србима било веома важно. Сада су, на Дунаву, коначно имали непосредан додир. Срби ће бити десно крило руске Молдавске (Дунавске) армије.

Генерал Иван Иванович Михелсон, главнокомандујући руских трупа на турском фронту, већ у јануару 1807. из Букурешта је упутио писмо Карађорђу, у коме је позвао Србе у борбу за независност, обећавши им руско покровитељство. Било је то много више од онога што је до тада Србима било нуђено. Они ће ову, такозвану Михељсонову прокламацију, сматрати својим ратним циљем.

На захтев посебне српске депутације, у Србију су послати представници руске војне и цивилне власти. Генерал Иван Иванович Исајев прешао је Дунав са својим одредом тек у јуну 1807, да би врло брзо, заједно са Србима, извојевао победе на Штубику и Малајници.

Почетком августа у Србију ће стићи Константин Константинович Родофиникин, дипломата грчког порекла, добро упућен у балканску политику. Он ће бити први стални дипломатски изасланик великих сила у Србији.

КАРАЂОРЂЕ се првих дана јула 1807. у логору код Неготина срео и са маркизом Филипом Осиповичем Паулучијем, руским пуковником италијанског порекла, који је донедавно био у Наполеоновој служби. Његов задатак био је да прикупи податке о стању у Далмацији под француском влашћу, али и о устаничкој Србији. У једном документу, који је настао 10. јула 1807, са потписима војводе Миленка Стојковића и Јеремије Гагића, земунског трговца и секретара Правитељствујушчег совјета, који су тим разговорима присуствовали, каже се да су се Паулучи и Карађорђе сагласили да би руски цар требало да одреди руског "земљеуправитеља" Србије, који би у њој увео поредак и донео устав, сагласан са српским обичајима, одобрен од стране Александра I. Он би, у име цара, постављао све чиновнике, при чему би у српске градове ушли руски гарнизони. У наставку документа предвиђане су руске снаге и материјална помоћ који би били неопходни да Србија може да води рат.

Овај записник о разговорима, писан Гагићевом руком, није имао значај који му је касније придаван, када је, у литeратури, назван "Паулучијевом конвенцијом". Нису га потписали ни Паулучи, ни Карађорђе. Паулучи није имао овлашћења за споразуме ове врсте, при чему је његов циљ био да у замену за обећања обезбеди војну помоћ Срба и одговори их од контаката са Аустријом и Француском. Карађорђе је, незадовољан због малобројности војске генерала Исајева, хтео да коначно добије истинску, хитну руску помоћ.

СУТРА: Русија стратешки непријатељ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.

14. 11. 2024. у 17:17

Коментари (0)

ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА БЕКИМА ФЕХМИУА: Само најужа породица је знала за њу - прекршили су закон да би је испунили