ФЕЉТОН - ГУЧЕВО И ДОЛИНА ЛЕШЕВА: Видљиви су били трагови топова које су Срби вукли на врх

ЏОН Рид је био прослављени амерички новинар, песник и политички активиста. Одрастао је у Портланду, Орегон, уписао се на Харвард из другог покушаја, 1906. године и ту учествовао у разним студентским активностима (спорт, драмска секција,уређивање универзитетских листова; компоновао и написао текст за мјузикл Diana's Debut).

Џон Рид, Фото из књиге "Америчким пером и срцем о Србима"

После дипломирања (1910) посетио је Енглеску, Француску и Шпанију, а затим се посветио новинарству, са посебним акцентом на социјалним темама и класним сукобима. Почетком Великог рата отпутовао је у Европу. Сматрао се социјалистом и био разочаран недостатком радничке солидарности на међународном плану. Вратио се у Њујорк децембра 1914, али је већ 1915. кренуо за Средњу Европу; на путу од Солуна је видео сцене опустошене Србије и бомбардованог Београда, а резултат тог путовања је била књига Рат у Источној Европи, из које преносимо, у два наставка, део посвећен Србији. Противио се уласку САД у рат. Као ратни дописник стигао је у Русију и из Петрограда извештавао о Октобарској револуцији, о којој је написао књигу "Десет дана који су потресли свет" (Ten Days That Shook the World).

Умро је у Москви и сахрањен у некрополи Кремаљског зида на Црвеном тргу.

БИЛИ смо на коњима пре зоре следећег јутра, галопирајући из Лознице на путу ка планини Гучево, која се дизала увис у узвишеном низу пошумљених врхова деветсто метара ка југу.

Био је то врх Гучева који су Аустријанци заузели и утврдили у време друге инвазије. Упркос њиховој жестокој ватри, Срби су се пењали његовом источном страном, корак по корак, све док и њихови ровови нису били на уском врху, и дуж фронта од шеснаест километара на врху дивље планине, војевала се та чудна "битка изнад облака", која је трајала педесет четири дана и завршила се повлачењем Срба, само зато што је трећа инвазија прекинула њихове борбене линије доле поред Крупња. После пораза код Ваљева, Аустријанци су напустили Гучево без отпора.

Љубазан млад капетан који нас је пратио, једном је био комитски официр ког је влада послала да организује буну - прво у Македонији, а онда и у аустријској Босни и Херцеговини.

"Пре него што смо се добровољно јавили за комитску службу", рекао је, "послати смо на универзитете у Берлину и Бечу да бисмо проучавали организацију револуција, посебно италијански Рисорђименто".

Нас је пут одвео на страну, на нераван сеоски друм, дубоко у блату, па онда уз стазу којом су само мазге и пешаци могли да прођу; она је вијугала нагоре кроз огромне храстове и јасенове, изгубљена у брзим планинским потоцима и закрчена жбуњем. Једносатно тешко пењање довело нас је до врха прве планине, одакле смо могли да видимо стрмоглав врх Еминове воде - како су га стари Турци именовали - како се задивљујуће уздиже из мале долине која лежи између, и дивног од живог зеленила младог лишћа и великих сјајних избочина црне стене.

У ВИСОКОЈ долини брега, беле сеоске куће леже полусакривене у мору бујног шљивиног цвета. Њихови прозори зјапе отворени њихова врата празно се клате тамо-амо. Иза неког зида који нисмо могли да видимо, женски глас је напросто крештаво цвилео, са хистеричном неуједначеношћу, монотону песму оплакивања мртвих. Капетан заустави свог коња, гласно дозивајући - најзад је мршава испијена жена полако дошла кроз воћњак.

"Сестро, имаш ли ракије?"

"Има. Имам." Отишла је назад и вратила се с каменим крчагом и вазом с дугим вратом да бисмо из ње пили.

"Које је ово место?"
"То је Богатић, село произвођача ракије."
"Где су сви људи?"
"Умрли су од пегавца (тифуса)."

Мамузнули смо коње напред кроз златну тишину, пуну мириса шљивиног дрвећа и зујања пчела. Цвиљење позади утихну. Овде се завршио пут којим смо путовали, а иза је била планинска стаза којом су само путовали ловци и козари високог Гучева, али сада избраздана и утабана хиљадама ногу, и проласком тешких предмета вучених преко камења и жбуња.

"Овуда се војска попела на Гучево", рекао је капетан, "а ти трагови су трагови топова које смо одвукли тамо горе". Показао је на велику висину Еминове воде. "Коњи овде нису били од користи, а волови су угинули од замора. Зато су их извукли људи - сто двадесет по сваком топу."

СТАЗА је вијугала нагоре дуж бока планине и кроз брз поток који смо прегазили. Овде је престала; али, с друге стране дубоко усечена падина брда пела се скоро право сто педесет метара. Сјахали смо и повели посрћуће задихане планинске коње, идући кривудаво од гребена до гребена земље и стена које су се дробиле.

"Требало им је три дана да довуку топ овамо горе", дахтао је капетан.

Одмарајући се и ходајући, а кратко јашући преко равних простора, успели смо се кроз шуму издижућег гребена, можда триста метара вишег, преко земљишта посутог месинганим чаурама граната, кожним реденицима, делићима српских униформи и точковима уништених предњака топова. Свуда су у шуми биле напуштене колибе закровљене лишћем и гранчицама дрвећа, и пећине у земљи где је српска војска живела два месеца у снегу.

Одгоре смо приметили да су доњи делови дрвећа прекривени лишћем, али да су им врхови били као мртви; полако, како смо се пењали, мртви делови су се спуштали, све док пола шуме није издизало суве поломљене шиљке тамо где им је жестока киша метака откинула врхове; а онда је дошло дрвеће без грана. Прешли смо две линије дубоких ровова и избили на голи врх Гучева, некад такође пошумљеног, али где су сада остали само искрзани пањеви ишарани светлуцавим оловом.

С ЈЕДНЕ стране овог отвореног простора били су српски ровови, с друге аустријски. Једва их је одвајало осамнаест метара. Ту и тамо ровови обе стране су се спајали у огромне рупе, обима дванаест метара и дубоке петнаест метара, где их је непријатељ поткопао и разбио динамитом. У међупростору су биле неједнаке гомиле земље. Гледајући изблиза, видели смо сабласну ствар: из ових малих хумки штрчали су делови униформи, лобање с упрљаном косом, на којима су још висили комади меса; беле кости са иструлелим рукама на крају, крваве кости које су вириле из чизама какве војници носе. Ужасан смрад прекривао је то место.

Шетали смо по мртвима - понекад су били тако густи да су наше ноге тонуле у рупе трулећег меса, ломећи кости. Изненада су се отварале мале рупе, дубоко и врвећи од сивих ларви. Већина тела била је покривена само танким слојем земље, делимично испраним кишом - многа уопште нису била закопана. Гомиле Аустријанаца лежале су како су људи пали у очајничком јуришу, нагомилани дуж терена у положајима ужасног покрета. Међу њима су били и Срби. На једном месту били су упетљани костури једног Аустријанца и једног Србина, њихове руке и ноге обмотане једне око других у самртном загрљају који чак ни сада није могао бити олабављен. Иза прве линије аустријских ровова налазила се препрека од бодљикаве жице, важне због духа људи прибодених на тој смртоносној замци - јер су то углавном били Срби из аустријских словенских покрајина, терани пиштољима да се боре против своје браће.

СУТРА: Oј Србијо, моја мила мати

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СПАСИЛАЦ БЕОГРАДА ИЗ ПЕНСИЛВАНИЈЕ: Многи Американци су оставили своје кости на српском тлу

12. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ХЕРОЈСКА БОРБА ЗА НЕЗАВИСНОСТ: Уметници су својим сликама дочаравали агонију Србије

11. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВАШИНГТОН ОТКРИВА БЕОГРАД: Први споразум, Конвенција о екстрадицији, потписан је 1901. године

10. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације