ФЕЉТОН - БОГАТСТВО ОД ОТКУПА ГРЕХОВА: У време најезде крсташа Сава је чувао дух православља

СТЕФАН Немања је умро пред сами почетак XIII века, у чијој првој деценији је у Европи, а и на Балкану дошло до кардиналних световно политичких промена које су у значајној мери условљавале даље успоне и падове Србије као пуноправне и независне државе.

Папа Иноћентије III је увео откуп грехова, Фото "Википедија"

Главни европски играчи у тадашњим компликованим политичким превратима су били римски папа Иноћентије III (на власти од 1198. до 1216.) и стари слепи млетачки дужд Енрико Дандоло (на власти од 1193. до 1205.).

Иноћентије III је до папске тијаре дошао у тридесет и седмој години свога живота и од самог почетка се почео уплитати и мешати у све могуће политичке проблеме западно европских световних владара, истичући принцип да је папска власт најузвишенија на свету и да су ви они папски вазали, које он може да по вољи саветује у свему, доводи у ред, кажњава па чак и да смењује ако му нису подложни.  Као папа, он је о себи говорио да је Христов викар на земљи, а не викар апостола Светог Петра као што су његови претходници тврдили до тада, а и да је само римска католичка црква истинска мајка црква догматски чистих хришћанских верника.  Под његовом управом је ватиканска курија почела да на велико издаје папске новчане индулгенције за опроштај грехова и то светогрђе, заједно са инсистирањем Ватикана на понтифској арбитражи у великом броју световних сукоба европских владара је почело да доноси римској цркви огромно богатство.  Колико је тај папа у својој политици апсолутне доминације светом био успешан, показује и чињеница да су његову теорију о вазалној зависности световних владара од папе тада већ јавно признавали краљеви Арагоније, Португалије, Шведске, Данске, Пољске, Бугарске и Јерменије. 

ОДМАХ по доласку на власт Иноћентије III се посветио идеји коначног сламања дотадашње огромне световне моћи немачких царева тиме што ће пронаћи начин да их успешно истисне из Италије, а касније је са истом енергијом ушао и у припреме за почетак IV крсташког рата.

Кључну улогу у тој крусади је успешно одиграо тадашњи стари и слепи млетачки дужд Енрико Дандоло, пошто је уговорио са предводником тог похода, француским маркизом Бонифацијем Монфератским, да се 1202. године крсташке трупе окупе у Венецији, одакле би Млетачка флота, по цени од 85 хиљада марака у сребру, пребацила свих 30 хиљада бораца и 4 и по хиљаде њихових коња са ратном опремом и залихама до Египта.

На дан 18. јула 1203. године незадрживи јуриш латинских крсташа на тада највећи и најбогатији центар хришћанске екумене је довео до првог пада Константинопоља у скоро девет векова његовог постојања. А једини званично најављени разлог за тај бестидни чин је било да ће се  тиме постићи праведно ослобађање из тамнице свргнутог слепог цара Исака II Анђела и његов повратак на ромејски трон са малолетним сином Алексијем IV као савладарем.

ТРОДНЕВНА крсташка пљачка Константинопоља која је уследила је била миленијумска оргија похлепе, бруталности и вандализма.  Ромејски историчар Никита Хонијат, који је био сведок свему томе, је записао:  ’’Ломили су свете иконе и бацали свете реликвије на места која ме је срамота да помињем ... Ови гласници Антихриста узели су путире и нафорњаке, повадили с њих драгуље, па их искористили као пехаре за пиће.  А што се тиче обесвећења цркве Свете Софије, о томе без ужаса не може да се говори.  Уништили су високи олтар, уметничко дело коме се дивио читав свет, и поделили га на делове међу собом. ... Обична блудница је била стављена на трон патријарха да се увредама  баца на Исуса Христа; и певала је вулгарне песме и играла бесрамно на                                                                  том светом месту.’’

Кад су се обични крсташи одједном срели са неописивим богатством откривеним у Константинопољу, већина њих није могла да одоли нагону да задржи опљачкано злато и драгуље за себе, пошто се то лако могло сакрити, тако да су њихове вође после три дана градске пљачке проценили да су огромне своте кованог новца, процењене на око пет стотина хиљада марака, што је било дупло више од тога што се тада нашло у званичном трезору, остало у џеповима похлепних латинских пучана.

КАД ЈЕ  фландријски гроф Балдуин коначно постао латински цар у Константинопољу, а француски маркиз Бонифације од Монферата солунски краљ, преостала престоничка ромејска властела и свештенство су се разбежали или у Никеју, где је бивши високи дворски великодостојник Теодор Ласкарис (кога је монах Сава упознао при свом првом одласку у Константинопољ), покушавао да од пропалог царства спасе што се спасти може, крунишући се 1206. године за цара Ромеја, или у Епир, у коме је један од ванбрачних синова из царске породице Анђела, Михаило Анђел Комнин Дука успоставио своју деспотовину.

Све ове погубне промене је српски архимандрит Сава, са гађењем пратио из свог Хиландара на Атосу, бринући се не само како да очува дух православља у својој лаври, него и како да заштити мошти првог општепризнатог српског светитеља, свога оца Симеона, пошто је папа Иноћентије III тада већ поставио свог католичког надзорника Свете Горе, а латински барони већ почели да зидају пиргове близу постојећих манастирских поседа, жудећи да и имовине непокорних православних монашких братстава коначно приграбе себи.

ПОВРХ тих брига, Сава је углавном имао и лоше вести из Србије. Све до смрти Стефана Немање, његова браћа, велики жупан Стeфан Немања II у Рашкој и велики кнез Вукан у Зети, нису били у завади.  Али после смрти угарског краља Беле III Арпада 1196. године и доласка на угарски престо његовог најстаријег сина Имреа, краљ Имре и његов млађи брат Андраш (који је већ био господар Хрватске и Далмације), су са задовољством прихватили идеју папе Иноћентија III да католичанство треба да се шири не само духовно, него и световном дипломатијом, па и силом оружја ако треба и да краљевина Угарска, као световна борбена песница католичанства у средњој Европи, треба да повећа оружани притисак на православне балканске народе.  По том принципу је кнез Андраш, после смрти Стефан Немањиног брата кнеза Мирослава у Стону и сукоба његових синова Андрије и Петра, помажући овом другом, освојио српску  област Хум, што га је довело у суседство са већ католички наклоњеним великим зетским кнезом Вуканом.  Даљи угарски продори су тад за неко време престали због сукоба између краља Имреа и брата му Андраша.  У том периоду је и кнез Вукан почео да се дописује са папом Иноћентијем, прво да денунцира босанског бана Кулина због његовог благонаклоног третмана богумилске јереси у Босни која се проширила и на локално племство, а потом и да за себе затражи од папе краљевску круну.

ПАПА ЛУКАВ ПОЛИТИЧАР

ИНОЋЕНТИЈЕ III је био далеко лукавији политичар него што је кнез Вукан мислио.  Пошто је у угарским дворским несугласицама подржавао  легитимног краља Имреа против узурпаторских испада његовог млађег брата Андраша, он је и кнезу Вукану дискретно наговестио да би у потенцијалним српским сукобима био наклоњен да држи страну легитимном владаоцу, великом жупану Стефану Немањи II.  А то је и рашки велики жупан осетио и почео да суптилно наговештава да је спреман да почне да се приближава Риму, називајући папу у писму ’’својим духовним оцем.’’

У уторак: Посвећеност српској држави

Препоручујемо

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - ЗАСТУПНИК У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ: Монах Симеон био је признат за првог српског светитеља

29. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ПОДИЗАЊЕ МАНАСТИРА ХИЛАНДАР: Долазак Саве Немањића у Константинопољ је изазавао сензацију

28. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - КО НЕ ВОЛИ БРАТА, НЕ ВОЛИ НИ БОГА: Бог кажњава оне које воли зато да би их направио бољима

27. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ПРИПРЕМЕ ЗА ПОДВИЖНИШТВО: Значајан је био Савин утицај на оца да напусти световни живот

26. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације