ФЕЉТОН - СРБИЈА ДОБИЈА ПРВОГ КРАЉА: Стефан Немања II je крунисан и по католичком и по православном обреду

Неки од српских историчара су одлуци Стефана Немање II да прими круну од папе Хонорија III видели извесне индикације раздора између Немањића браће, због чега је Сава отишао на Свету Гору 1217. године, али знајући колико хармоније је у свему било између њих, много логичније је претпоставити да су они имали прећутно разумевање о свему што је пред њима у оба хришћанска табора, јер је и Сави морало бити јасно да једино преко папске круне његов брат може да својој власти обезбеди световни легитимитет који би прекинуо територијалне претензије суседних католичких владара.

Обред проглашења за краља Стефана Првовенчаног / Фото Слика Анастаса Јовановића

А пошто је после добијене папске круне успостављеној држави Србији још једино било потребно да се на неки начин докопа и валидне потврде потпуне духовне независности своје православне цркве, Сава је одговорност за то ревносно преузео на себе, свестан да ће жељени успех у томе бити завршни чин киклопске државничке апотеозе његовог оца, о чијој световној и светитељској слави је он био први и најпосвећенији проповедник.

Убрзо после свог неуспеха у Нишу, латински цар Хенрик Фландријски је у Константинопољу умро (1216). А пошто није имао наследника, посланици Латинског царства су тад понудили његову круну угарском краљу Андрашу. Веома поласкан тиме, овај се одмах обратиo папи Хонорију III да он то одобри и папин одговор га je силно изненадиo, пошто је из њега видео да римски понтиф има веома уздржан став око тога да Андраш практично преко ноћи постане владар и Угарске и Латинског царства. И зато му је папа у том одговору прилично лицемерно написао да се радује да му је понуђена круна Латинског царства, али пошто он о томе још увек нема неко одређено мишљење, он тренутно није у стању ни да му га изнесе.

МЕЂУТИМ, овом приликом оштроумни папа није пропустио да помене угарском краљу и да се сетио давног Андрашевог завета да ће у очево име кренути у крсташки рат, те га овом приликом формално опомиње да тај завет треба да што пре испуни, јер би даље одлагање те обавезе увредило и Свевишњег и папу. И због тог лукаво сроченог Хоноријевог одбијања да подржи Андрашеву кандидатуру за латинског цара, Хенрикову круну ускоро потом добија Петар II Куртене, што му не доноси много среће, јер га на путу за Константинопољ заробљава и хапси епирски владар Теодор Комнин, у чијој тамници он ускоро и умире, тако да 1219. године папа Хонорије III ту круну коначно даје његовом сину Роберту.

Плашећи се даљих неприлика са папом, угарски краљ Андраш на јесен 1217. године коначно креће у V крсташки рат и срећно стиже у Палестину, где остаје само три месеца. Иако тамо није имао никаквих борбених сукоба са неверницима, а Јерусалима није ни видео, лоше вести о великом порасту властеоско-грађанских немира у Угарској и неуспео покушај неких његових племића крсташа да га отрују су га убрзо убедили да мора да тамо остави своју војску и да се што пре врати у своју престоницу. Ни он при свом повратку није имао много среће, јер је прво неко време пао у заробљеништво бугарског цара Ивана Асена II, а потом га је код куће дочекала и побуна његовог сина Беле, око чега је папа Хонорије ускоро потом морао писмено да обојици запрети да ће их проклети ако се не смире. Коначно разрешење тог тешког властеоско-грађанског хаоса у Угарској је био државни сабор 1222. године, на коме је донета Златна була, коју је краљ Андраш под жестоким притиском угарског племства морао да прихвати. Тим документом је по први пут у тој земљи краљевска власт постала тако ограничена да он убудуће није више могао да било шта покрене без претходног одобрења наметнутог Савета његових моћних велможа-магната.

ЗА СРБИЈУ је све ово било значајно зато што је папа Хонорије III по одласку угарског краља Андраша у крсташки поход у септембру 1217. године послао краљевску круну српском великом жупану Стефану Немањи II. И од тог крунисања па надаље српски велики жупан је званично понео скраћену титулу Стефана Првовенчаног, што је погрешно остало у употреби и до дан-данас. Његово крштено име је Немања II и по томе је после крунисања његово пуно име било краљ Стефан Немања II Првовенчани и тако је у овом спису и представљен.

Међутим, о самом чину његовог краљевског крунисања још увек постоји велика разлика између података у западним писаним изворима и у описима домаћих писаца немањићких Житија, те би било корисно размотрити овде и то. Први важан западни писани извор који је сачуван је белешка млетачког вицедужда Андрије Дандола, сина ноторно бескрупулозног дужда Енрика Дандола, у којој се помиње венчање Андријине кћери Ане са српским великим жупаном Стефаном Немањом II и касније његово краљевско крунисање од стране посланика папе Хонорија III.

ДРУГИ значајан западни извор је белешка сплитског архиђакона Томе у којој он, пишући о одласку угарског краља Андраша преко Сплита у крсташки рат, помиње да је у исто време кроз тај град прошло и посланство српског великог жупана папи у потрази краљевске круне, и да је римски понтиф убрзо потом испунио ту српску молбу. Но он не помиње тачно време крунисања, а из белешке је јасно да он на том догађају није био присутан.

Са друге стране, међутим, обојица понајчешће цитираних домаћих писаца немањићких Житија, Доментијан Хиландарац и Теодосије износе да је архиепископ Сава на српском властеоском сабору у Жичи 1120. године по православном обреду крунисао свога брата папском круном и Доментијанов детаљни опис тог ритуала је веома упечатљив. А пошто ни западни ни домаћи извори не помињу да би по томе Стефан Немања II морао бити крунисан два пута, ова збрка се једино може објаснити тиме да је први, католички ритуал крунисања од стране папиног изасланика 1217. године вероватно обављен само in camera на двору пред веома малим бројем присутних достојанственика, јер постоје бројни извори да је и сама идеја тог чина наишла на значајно противљење код мноштва традиционално разуздане српске православне властеле.

ПУТ КА ДУХОВНОЈ НЕЗАВИСНОСТИ

КАДА је коначно дугогодишња дилема како да земља Србија буде призната као пуноправно краљевство акцијом папе Хонорија III била приведена крају, преостало је било још само да млађи брат новог српског краља, атоски монах и архимандрит Сава нађе начина како да се та нова световна независност Србије додатно учврсти и потврдом њене духовне независности од јурисдикције православне архиепископије у Охриду, која је у то време припадала Епирској деспотовини Теодора Комнина. И зато се Сава 1217. године вратио у Хиландар да тамо у тишини своје карејске испоснице дође до надахнућа којим путем да се превазиђе и та последња препрека остварењу и мирског и монашког животног напора његовог оца Стефана Немање да од тешком муком уједињене Србије створи снажну и световно и духовно општепризнату независну европску државу.

СУТРА: ОСНИВАЊЕ САМОСТАЛНЕ ЦРКВЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРБИ НАДМУДРУЈУ ЛАТИНСКОГ ЦАРА: Сава је осмислио маневар како да Србија добије круну

05. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ: Међу браћом је постојало прећутно разумевање

04. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПОСВЕЋЕНОСТ СРПСКОЈ ДРЖАВИ: Култ Симеона Мироточивог нагло је јачао међу Србима

03. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - БОГАТСТВО ОД ОТКУПА ГРЕХОВА: У време најезде крсташа Сава је чувао дух православља

30. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације