ФЕЉТОН - БОРБА ЗА ВЛАСТ МЕЂУ НЕМАЊИЋИМА: Српска властела је државне интересе подређивала личним

ПО ПОВРАРКУ у Србију, архиепископ Сава је наставио своје црквене и пастирске послове у земљи.

Владислав, средњи син Стефана Првовенчаног, Фото "Википедија"

У оквиру тога он се прво посветио канонизацији преминулог брата, монаха Симона (Стефана Немање II Првовен-чаног), као и свечаном преносу његових моштију из манастира Студенице у Жичу, коју је преминули краљ и подигао.

Србија неко време потом није имала никаквих спољнополитичких проблема све до ратног сукоба Епираца са Бугарима на притоци Марице, Клокотници у марту 1230. године, што је довело до неочекиваног слома Епирског царства у коме је побеђени епирски цар Теодор заробљен а потом и ослепљен.

Овај значајан догађај је имао јаког политичког одјека и у Србији, јер је због њега краљ Радослав преко ноћи остао без свог јединог моћног заштитника, а он није имао ни трунке државничке флексибилности свога оца, Стефана Немање II Првовенчаног, који би се тад  на његовом месту потрудио да што пре нађе и неки легитимни начин којим би могао да се приближи Бугарима.  А под новим и углавном по Радослава неповољним  политичким условима   су му се и његово гркофилство и утицај његове супруге Епирке Ане сместа обили о главу, јер се необуздана српска властела одмах побунила и почела да као новог и бољег краљевског кандидата истура његовог млађег брата Владислава, уз оправдање да је њена побуна природан резултат евидентне менталне неурачунљивости дотадашњег српског краља.  Неко време је Радослав успевао да се властеоској побуни одупре, али је средином јесени 1233. године његов отпор коначно сломљен и он је тад са женом Гркињом морао да бежи прво у Дубровник, а потом у Драч.

АРХИЕПИСКОПА Саву је овај братски сукоб одмах подсетио на времена када је он морао да решава сличан раздор између његове браће великог кнеза Вукана и великог жупана Стефана Немање II, те је на сличан начин покушавао да смири и своје братанце, но сви ти напори му нису успевали.  Изгледа да су тад његове симпатије биле више на страни легитимног владара краља Радослава, иако је схватао да је у тим околностима Владислав бивао све јачи и јачи.  И на крају, када је прогрес овог политичког преврата почео да доводи у опасност и даљи опстанак српске државе, унутарњи инстинкт практичног дипломате у Сави је поново прорадио и навео га да најзад пусти Радослава низ воду и пристане да озакони Владислављеву надмоћ над својим старијим братом тиме што ће га, и поред својих дотадашњих резерви према његовом бунтовничком грабљењу престола, ипак крунисати као трећег легитимног српског краља.

Пошто је крунисао свог млађег братанца Владислава, Сава је прихватио и да му дипломатски помогне да се приближи моћном бугарском цару, Јовану II Асену, тиме што је пристао да у његово име у Бугарској испроси цареву кћерку, Белославу, што му и успева.

ВЕРОВАТНО уморан од свих тих нових световних преговора, а и зато што му је његов дубоко усађени дипломатски инстинкт наговештавао  да за добро српске државе он треба да док је још увек у снази одреди и рукоположи себи достојног црквеног наследника, кога би онда могао да својим ауторитетом подржи, Сава крајем 1233. године одлучује да свој архиепископски положај уступи своме ученику и фавориту јеромонаху Арсенију Сремцу.

Одлучујући разлог за то је вероватно био у његовој бојазни да би око тог чина могле да искрсну бројне несугласице ако би се та сукцесија обавила после његове смрти, како је то дотле увек и рађено у Србији.  Сећајући се писма архиепископа Хоматијана, он је понајвише зазирао од тога да би се у тим околностима највероватније умешала и Охридска архиепископија за коју је сумњао да је у стању чак и да вешто подметне и искористи сваки облик раздора да би тиме поништила српску црквену независност и повратила независну српску цркву под своју контролу.

Осећајући тада у сржи свога бића да судбина те аутокефалне цркве коју је он створио у многоме зависи и од снаге личности њеног следећег, архиепископа, Сава је хтео да себи да времена да свом наследнику помогне да на решавању важних црквених питања изгради такву личност. И његов избор Арсенија Сремца за ту функцију (који је у ствари пореклом био из Мачве) је у многоме био пун погодак, јер је тај његов ученик остао на челу српске цркве тридесетак наредних година тако успешно бранећи постигнућа свога претходника Саве да је и он након своје смрти 1266. године проглашен српским светитељем.

У ВРЕМЕ устоличења патријарха Арсенија је разрешена и судбина  свргнутога краља Радослава.  Губећи сукоб са братом Владиславом, он је са својом супругом 1233. године побегао у Дубровник, где је потом издао Дубровчанима повељу о веома повољним трговачким привилегијама када се врати на престо, до чега, наравно, никада није дошло.

Разочаран и својим даљим неуспешним покушајима да се врати на власт  уз помоћ босанског бана Нинослава, он је коначно био приморан да са женом бежи у Драч, у нади да ће отуда бар моћи да се обрати за помоћ тадашњем епирском владару Манојлу. А пошто му је и та комбинација ускоро пропала (како Теодосије о томе пише), његова разочарана жена Ана се у Драчу спетљава са извесним градским заповедником француског порекла од кога је Радослав скоро страдао у неуспешним покушајима да своју жену поврати. 

И кад му је на крају једино било преостало да се потпуно сломљен и напуштен врати натраг у Србију, он се скрушено појавио код стрица Саве, који га је љубазно примио и да би га заштитио од могуће братовљеве освете, наговорио да га он замонаши под именом Јован, што је Радослав у својој невољи прихватио и после неколико година мирног монашког живота у манастиру Студеници и умро.

ЖАЛОСНО је да је о краљу Радославу још за његовог живота а и касније преовлађивало убеђење, какво у историји обично пишу победници, по коме се губитнику увек приписује све најгоре.  И поред његових бројних ограничења, њега једино Теодосије ипак види као у суштини доброг владара. А и у уобичајеном сваљивању кривице за његову злу судбину на његову жену има доста претеривања, јер нико од историчара који то чине не помиње да је и краљ Владислав био под сличним бугарским утицајем његове жене, Белославе. А то што је Радослав очито био веома наклоњен Епиру није ни била политика коју је он почео него политика његовог оца Стефана Немање II Првовенчаног због које га је и оженио епирском принцезом, Аном.

Краљ Радослављеве највеће владарске грешке су биле фатална несмотреност у сталном показивању свог гркофилства, недостатак политичке флексибилности његовог оца, а и недостатак чврстине у одупирању побуни разуларене српске властеле која је увек била спремна да подреди државне интересе својим личним.

УРОШ РУШИ ВЛАДИСЛАВА

СУКОБ између краља Радослава и његовог брата Владислава на крају крајева био је типична међусобна борба за власт измећу припадника лозе Немањића. То потврђује и  мноштво других каснијих догађаја у хронологији те династије. Но није ни потребно то доказивати обиљем каснијих примера, јер је више него довољно овде поменути и да успешно  узурпаторство трона није ни краља Владислава усрећило, пошто је и њега 1243. године на сличан начин са престола срушио његов рођени млађи брат Урош.

СУТРА: ХОДОЧАШЋЕ СРПСКОГ АРХИЕПИСКОПА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ХОДОЧАШЋЕ СРПСКОГ СВЕЦА: Сава је на свом путу обишао Јерусалим и друга света места

10. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЧУДОТВОРСТА СРПСКОГ АРХИЕПИСКОПА: Сава је својом молитвом призвао олују са градом

09. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - РУСИ ПРЕУЗИМАЈУ СРПСКИ ЗАКОНИК: Браковима су се решавали политички проблеми

08. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОСНИВАЊЕ САМОСТАЛНЕ ЦРКВЕ: Опстанак Срба је гарантовала аутокефалност

07. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације