ФЕЉТОН - ПРВИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИК: Кратки Карејски типик од само два листа је монах Сава саставио 1199. после смрти свога оца

О СВЕТОГОРСКОМ монаху Сави Немањићу, каснијем Светом Сави Српском се данас понајчешће говори као о оснивачу аутокефалне православне српске цркве, јер је он истински био и њен концептуални креатор и њен први функционални архиепископ. Не мање се разматра као законодавац у области црквеног и грађанског права, иако су на том пољу већина његових дела преводи из богате ризнице ромејског црквеног и грађанског законодавства.

Карејски типик Светог Саве

А пошто се у овом спису детаљно разматра његова обимна дипломатска активност на међународном плану, преостаје и да се изнесе и нешто о карактеристикама његових писмених делатности које му дају ореол првог српског књижевног ствараоца.

Писмена делатност Светог Саве се састоји из осам сачуваних списа, Који су: Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Житије Светог Симеона, Служба Светом Симеону, Законоправило (знано и као Крмчија или Номоканон), Писмо студеничком игуману Спиридону и Упутство за читање псалтира.

СТРИКТНО судећи ни једно од тих дела није писано са неком специфично књижевном намером или циљем, а у многима од њих је највећи део текста негде адекватан и добар а негде и прилично неспретан и рогобатан српски превод од неког већ постојећег рукописа тог типа писаног на грчком језику. Пошто је монах Сава у превођењу тих списа нешто радио сам а и у добром делу тих послова користио преводилачке способности других атоских монаха који су му помагали, прилично је тешко просудити где су те преводилачке слабости резултат његових ограничености у знању грчког језика, а где су то погрешке његових помагача.

Кратки Карејски типик од само два листа је атоски монах Сава саставио 1199. године после смрти свога оца, Стефана Немање, тада монаха Симеона у манастиру Хиландару на Светој Гори. Пошто писац тог списа свугде у њему говори у првом лицу, јасно је да га је писао сам монах Сава.

СЕМ важности чињенице да је то први Савин рад који имамо (а и први рад тог типа у нашој књижевности из Немањићског доба) овај спис не садржи у себи и неких књижевно вредних особености и лепоте. Интересантно је да писац тог тиwпика свугде у њему о себи говори са унижењем и изразитом монашком скромношћу, а на крају се потписује са ’’од свих последњи, Сава грешни,’’ уз додатак знака крста.

Хиландарски типик (друга половина 1199. године) је Савин српски превод првог дела грчког типика тада постојећег манастира Богородице Евергетиде у Константинопољу, где је Сава одседао кад год је требало да се појави у ромејској престоници поводом успоставе српског манастира Хиландара, јер су његов отац и он тада били међу најиздашнијим његовим ктиторима. Тај део говори о организацији Богородичиног манастира, што је тада Сави због Хиландара и било потребно. Други и много већи део тог типика (дугачак око четири стотине страница), звани синаксар, он није употребио, него је направио превод много краћег синаксара који је изгледа нашао негде другде, највероватније у правилима неке од тадашњих јерусалимских цркава.

ХИЛАНДАРСКИ типик се састоји од 43 поглавља. Увод је прилично емотивно састављен, садржи извесне мисаоно поетске интонације, занимљиве и у књижевном смислу. Посебно су упечатљиве референце о носиоцима изворне традиције монаштва, који су за писца ’’босоноги и преблажени оци наши, свемиру светила, земаљски анђели, небески људи.’’

Поред увода, извесне књижевне врадности имају и следећа два поглавља у којим Сава продуховљено говори о главном ктитору Хиландара, његовом оцу, Стефану Немањи.

У Савином преводу остатка грчког типика има неких одступања о оригиналног текста, као, на пример, у одредбама о женама калуђерицама, јер му то у Хиландару није било потребно, али има и других грешака које показују да је преводилац понегде имао проблема са течним знањем грчког језика. Но, могуће је и да су и ту донекле криви и каснији преписивачи тог Савиног превода.

ИАКО је Хиландарски типик отпочет још за живота главног ктитора те светиње, монаха Симеона (Стефана Немање), има у њему података који су касније унети, пошто се на два места у тексту помиње његова смрт, као и смрт његове супруге Ане као монахиње Анастасије (за коју не знамо када је умрла). Исто тако касније је уметнуто и помињање карејске Испоснице, коју је Сава купио у управном месту Свете Горе тек после очеве смрти.

Друго и треће поглавље тог списа су сигурно написани после Немањине сахране, јер су посвећене њему као главном манастирском ктитору и укратко говоре о догађајима у његовом животу од његовог доласка на Атос до смрти. Као и у Карејском типику, Сава и у овом спису свугде говори у своје име, што се види и у наслову тог дела, где себе опет помиње као ’’ја, грешни и смерни монах Сава.’’

Хиландарски типик није сачуван у свом оригиналу, већ у више преписа, од којих је најстарији један из почетка XIII века који се сада чува у манастиру Хиландару.

СТУДЕНИЧКИ типик, састављен око 1207. – 1208. године је у суштини копија Хиландарског типика са извеснимним изменама да се прилагоди географски другачијим месту и различитим друштвеним околностима нове локације. У дванаестом поглављу, на пример, у хиландарском оригиналу пише да је манастир независтан од светогорског прота, а у студе-ничкој верзији је то замењено да се истакне да је он под заштитом ’’великог краља који влада овом земљом.’’ И док Хиландарски типик прописује да игумана те богомоље бира манастирска братија, Студенички то преиначује прописом да њега бирају игумани свих осталих српских манастира, заједно са рашким епископом и српским краљем. Пошто Студеничком типику недостају почетна три поглавља, претпоставља се да су прво и друго Савин спис Немањиног Житија, а треће текст Немањине повеље манастиру Студеници.

Житије Светог Симеона (1208) са којим Студенички типик почиње, је за нас најважнији Савин спис, јер је оно прво у каснијој богатој традицији књижевног израза у жанру старих српских животописа, који украшавају историју српске културе. Но и оно је релативно кратко, јер се простире на само табак и по писаног текста а временски покрива једино монашко-светитељски делић живота великог српског жупана Стефана Немање, када је он већ био само монах Симеон. Сава је своју причу о оцу виспрено убацио у тај део типика где је у грчким примерцима таквих списа било место за уводну биографску белешку о главном манастирском ктитору.

ИСПРАВЉЕНА НЕПРАВДА

КНЕЗ Михаило Обреновић донео закон 13. јануара 1841. године, по коме је Савиндан од тада званично слављен у Србији на дан 14. јануара сваке године као српска школска слава, што је трајало све до 1946. године, када је коначно угашена Краљевина Југославија и замењена социјалистичком републиком којој су југословенски комунисти прекинули са прославама било чега из српске историје. И та неправда је коначно исправљена 1993 године када је Савиндан поновно постао званично ’’школско торжество’’ у Србији.

СУТРА: ПРВИ УСТАВ НАЦИОНАЛНЕ ЦРКВЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ БЛАГОСЛОВ СВОМ НАРОДУ: Сава је сахрањен, уз посебне почасти, у најлепшој Бугарској лаври

13. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОКЛОЊЕЊЕ ХРИШЋАНСКИМ СВЕТИЊАМА: Сава је преговарао са пуно дипломатске суптилности

12. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БОРБА ЗА ВЛАСТ МЕЂУ НЕМАЊИЋИМА: Српска властела је државне интересе подређивала личним

11. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ХОДОЧАШЋЕ СРПСКОГ СВЕЦА: Сава је на свом путу обишао Јерусалим и друга света места

10. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације