ФЕЉТОН - ПРВИ УСТАВ НАЦИОНАЛНЕ ЦРКВЕ: На основу Савиног Законоправила, цар Душан је 1349. године урадио Законик

САВИН текст, у Житију Светог Симеона (1208), у Студеничком типику, почиње од Немањине оставке на положај српског владара у коме се концентрише на његове две последње беседе: прву, властеоском Сабору, којом се одриче од престола, а другу, својим синовима Вукану и Немањи II, у којој их саветује да живе у слози и братској љубави. Следећи одељак је посвећен Немањином замонашењу у Студеници, у коме Сава хвали његов напор да ’’изиђе на виши духовни степен’’ и да се повуче на Свету Гору, а последњи и најганутљивији је о његовој болести, смрти и преносу његових моштију у Србију.

Житије Светог Симеона / Фото "Википедија"

Цела ова Савина прича је препуна за нас драгоцених тачних временских података о важним историјским и културним догађајима тога доба. У тексту се, на пример, помињу стварне границе српске државе, набрајају сви Немањини манастири, објашњавају детаљи његовог сродства са владајућом ромејском династијом, износе тачна имена хиландарског и студеничког игумана и тако даље.

У КЊИЖЕВНОМ смислу Савин спис је и још важнији. Компонован је веома складно, развитак фабуле је природан и пренесен чистим језиком са приличним призвуком народног говора тога доба. Спис је у свему изнесеном препун топлине и туге за губитком вољене особе и надахнут множином побожних и узвишених мисли. И што је посебно интересантно, у целом тексту нема никаквих хагиографских претеривања. Иако је најважнији део култа Светог Симеона био да је он, као и солунски светитељ Димитрије, мироточац, то чудо није нигде у овом спису ни поменуто, иако се по тексту јасно види да је овај животопис писан по Савином повратку у Србију 1206. или 1207. године када је светитељски култ монаха Симеона већ био и на Светој Гори и у Србији навелико распрострањен. А пошто се Савин повратак у Србију са очевим моштима десио после великог раздора између његове старије браће, Вукана и Стефан Немање II, кроз Савин спис свугде провејава његово опредељење за мир у земљи и слогу међу дотле завађеном браћом.

У овом Савином животопису свога оца има прилично позајмица из Савиних ранијих радова. Текст показује да је из Карејског типика узео неколико фраза, а из Хиландарског типика прилично више, али су оне сасвим хармонично распоређене кроз другу половину списа. Неке мисли је узео и из Немањине повеље Хиландару из 1199. gодине, a неке и из касније повеље том манастиру од стране свога брата Стефана Немање II Првовенчаног.

ПРВУ верзију службе Светом Симеону је Сава (по Доментијану) саставио још у Хиландару, за први годишњи помен своме оцу 13. фебруара 1200. године. Оригинал текста те његове службе, нажалост, није сачуван, јер оно што данас имамо на неколико места сугерише да је то каснија верзија службе, писана или преправљена по Савином повратку у Србију око 1207. године. То се, на пример, види из израза ’’Твоји синови стоје ту пред тобом,’’ што индицира да су и Вукан и Немања II морали бити присутни на тој церемонији. И у њој се на три места помиње чудо Симеонове мироточивости.

Савино Законоправило (исто тако познато и под именима Крмчија и Номоканон) из 1219. године је зборник црквених канона и световних закона који имају неке везе са црквом. Сава га је припремио на Атосу и у Солуну после добитка потврде васељенског патријарха о аутокефалности Српске архиепископије у Никеји 1219. године и у његовој припреми је имао доста преводиоца-помагача и из солунског манастира Филокалиса и из свог Хиландара, а извори су им били важни прописи из црквеног и грађанског права од старих Мојсијевих закона, правила Светих апостола и одлука ромејских васељенских сабора до цар Јустинијанових закона, Номоканона Јована Сколастика и ромејског Прохирона из друге половине IX века. Овај зборник црквено-световних закона је по величини веома обимна компилација од око осам стотина страна, што далеко превазилази све Савине пређашње типике, пошто су они били устави за посебне манастире а Номоканон је био устав за целу националну цркву.

У ОВОМ случају се исто тако десило да је овај црквено-правни докуменат био и од изузетне важности у српској државној традицији, јер је он у ствари био и први световни устав новостворене Краљевине Србије. Како је критичар Димитрије Богдановић указао, Сава је у њему у однос између цркве и државе уградио тезу о супремности канонског права као главном услову за ’’симфонију’’ цркве и државе, као и тезу о потчињености владара зконима, која налази своју кулминацију у цар Душановом Законику из 1349. године, изграђеног на темељима Савиног Законоправила.

Савино писмо студеничком игуману Спиридону (састављено највероватније 1233. године по Савином другом доласку у Јерусалим) је једноставно приватно писмо, данас за нас једино важно као први и једини такав спис који је сачуван из тог доба. У њему Сава, пишући том игуману из Јерусалима, описује свој пут до Палестине и шаље Спиридону неке ситне дарове, ’’крстац, појасац, убрусац и камичак’’ освећене као амајлије на Христовом гробу. На писму нема датума, а писано је ведрим, фамилијарним тоном на чистом говорном језику тога времена.

Последњи сачувани Савин писани текст је његово Упутство за читање Псалтира, што је у својој најранијој верзији највероватније превод са грчког језика. Српски историчар Владимир Ћоровић из прве половине XX века је утврдио да је верзија коју тренутно имамо ’’у доброј трећини свог целокупног текста препис из уводне прве главе Хиландарског типика,’’ а додатни доказ да је писан у време Савине младости је детаљ у коме он говори о свом ограниченом знању грчког језика.

ОВО je све што нам је преостало од Савиног писменог стваралаштва и судећи о вредности те потврђене заоставштине, неоспорни су следећи закључци: Прво, очигледно је да се у скоро свим Савиним списима налазе извесни делови позајмљени из његових пређашњих списа, који су настали као преводи званичних прописа те врсте већ написаних на грчком језику. Друго, целокупни обим Савине писане заоставштине је релативно мали и усмерен једино ка подмиривању важних црквених потреба, а не са било каквим књижевним циљем. Потпуно другачији, на пример, је књижевни напор Савиног брата, краља Стефана Немање II Првовенчаног, чији Живот и подвизи Светог Симеона (написан 1216. године) обухвата целокупно постојање Стефана Немање од рођења до смрти и укључује и плетору његових посмртних светитељских чуда о којима у Савином Житију прогенитора лозе Немањића нема ни речи.

ТРАГОВИ СВЕТОГ САВЕ У ИТАЛИЈИ

САЧУВАН нам је и један Савин натпис, откривен на сребрном окову десне руке моштију Светог Јована Претече, коју је Сава, као пасионирани скупљач мноштва религиозних реликвија на својим ходочашћима у Свету земљу, морао донети у Србију са једног од својих путовања у Палестину. На окову те реликвије, која се данас налази у крипти католичке катедрале у Сијени у Италији, пише: ’’Претечева десница Јоанова; помени ме Саву архиепископа српскога.’’ Како се она обрела тамо је још увек непознато, али да ју је Сава донео у Србију у време владавине Стефана Немање II Првовенчаног потврђује њено помињање у његовој жичкој повељи, писаној 1220. године, те је и тај натпис на њеном сребрном окову највероватније из тог времена.

СУТРА: ФАСЦИНАЦИЈЕ МЛАДОГ РАСТКА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРВИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИК: Кратки Карејски типик од само два листа је монах Сава саставио 1199. после смрти свога оца

15. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - УНИВЕРЗАЛНИ НАРОДНИ УЧИТЕЉ: Савина харизма била је присутна у меморији српскога народа

14. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ БЛАГОСЛОВ СВОМ НАРОДУ: Сава је сахрањен, уз посебне почасти, у најлепшој Бугарској лаври

13. 05. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОКЛОЊЕЊЕ ХРИШЋАНСКИМ СВЕТИЊАМА: Сава је преговарао са пуно дипломатске суптилности

12. 05. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације