ФЕЉТОН - МАКЕДОНЦИ ТРАЖЕ СОПСТВЕНУ ВОЈСКУ: Милан Грол - „Хрвати неће са Србима – ни у рај“

ЋУДЉИВА Дрина као да се противила и „сувој“ граници, раздвајању Семберије од Подриња, у којима вековима живи исти народ. Хладна Дрина очито, из искуства, ником није веровала.

Лазар Колишевски говори 1944. на митингу у Скопљу, Фото "Википедија"

И легендарни Гаврило Принцип у својим исповестима је говорио да му је, кад се враћао из Србије, било теже да пређе Дрину него да изврши атентат на царског престолонаследника Фердинанда 1914. године у Сарајеву.

Тито и ЈНА одабрали су и градили Босну и Херцеговину, као последњи бастион Југославије.

У њој је била укопана база, бункер, за штаб врховног команданта коме, тврдило се, не може нашкодити ни атомска бомба!

Босно моја, да ми те је испеглати, била би већа од Европе! Догађаји и време учинили су своје. Тврђава, грађена за Тита, није успела да сачува ни Ратка Младића, његовог официра и првог генерала војске Републике Српске, у којој је знао да игра и шах.

Крвави догађаји замутили су Дрину. Уместо две братске републике, сада две суседне државе, покушавају да укроте воду Дрине, да ударе нове граничне стубове.

ТОКОМ  Другог рата положај Македоније се искомпликовао. Била је окупирана и дезоријентисана. При крају рата, Хитлер и Немачка наменили су јој уједињење и независност. То су подржали и Бугари, кад су схватили да неће сачувати окупиране просторе. Најсигурнија понуда Македонцима је нуђена од југословенских комуниста – да буду пета република у будућој југословенској федерацији.

У хаосу, који је дуго владао југокомунисти су успели да придобију и организују своје присталице. Превагнула је струја коју су предводили комунисти, школовани у Србији. Иако нису имали представника на заседању АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године, одлуке тога скупа су им омогућиле да подигну устанак и организују партију. Успели су да се окупе у манастиру Прохор Пчињски, у Србији, и да ту 2. августа 1944. године прогласе – Републику Македонију!

Њу су доживели као своју државу, тачније само од њих треба да зависи да ли ће се потпуно осамосталити или остати у југофедерацији. У то се најбоље уверио и Светозар Вукмановић, који је био послат са Виса, од стране Тита, да каналише одлуке Собрања. Кад је Вукмановић подржао предлог да председник Собрања постане Видоје Смилевски, противници предлога су га упитали: „Шта се ви мешате, шта овде тражите?“Смилевски се морао изјаснити да ли је Србин или Македонац?

ДОК СЕ  славило проглашење републике, у војном гарнизону у Скопљу – побуна! Војска је одбила да крене на север и да учествује у борбама за ослобођење целе Југославије.

Непослушност су бранили одлучношћу: „Ми нећемо на Берлин – хоћемо на Солун!“.

Македонци су први сазвали и скупштинско заседање, Собрање, на коме се већало три дана и донето више одлука. Две одлуке су изазвале посебно интересовање.
Прва одлука: Проглашена је самостална – Православна македонска црква!

Цркве и црквена добра одузета су Српској православној цркви, којој су припадала.

Затражена је и аутокефалност – међународно признање нове цркве. Српска православна црква је много пострадала у рату, нарочито у Хрватској и БиХ, али и на КиМ и Македонији, што је био нови ударац. Њена делегација, са патријархом, кренула је за Москву, за помоћ и савет сестринске руске Цркве.

Какво је било искуство у СССР-у? Овој посети дат је одговарајући публицитет. Агенција Танјуг није јавила шта је речено поводом поступка Скопља, али јесте – да је „дата подршка“ новој власти и Југославији. Тако је гласио службени извештај, а шта су црквени великодостојници стварно однели испод мантија, није било тешко претпоставити. Свесни комуниста, носилац нове власти, наступао је са јасним верским опредељењем: „Не верујем у Небеса, већ – у Маркса и Енгелса“. А, шта су ова двојица теоретичара мислила и писала о религијама, добро је познато.

Шта је пред маршом фанатика преостало верујућима? Трпљење и молитва.

И ЈОШ  једна одлука, она – да македонски језик постаје званични и једини, имала је такође снажан одјек у самој Македонији. А све је кумулирало у Куманову и околини, где су Срби били већински народ и где су „сви“ говорили српски. У штрајк су ступили ђаци и професори Кумановске гимназије, која је уживала велики углед.

Колико су Македонци „буквално“ схватили своја права из одлука АВНОЈ-а најбоље су демонстрирали у једној анкети: Да ли сте за своју самосталну војску или заједничку југословенску?

Четири републике – Словенија, БиХ, Црна Гора и Србија – су се изјасниле за јединствену армију, док су Македонци били за своју самосталну војску.

А, Хрвати? Они нису били одлучни, одговор из Загреба је био – Како одлучи Србија! Опа! Хрвати у строју са Србима?

Међу онима који су ово доживели као изненађење, био је и познати демократа Милан Грол.

Он се вратио из избеглиштва, био је и председник Краљевске Владе у Лондону. Сарађивао је доста са Хрватима и из тог искуства потицала је и његова чувена крилатица: „Хрвати неће са Србима – ни у рај!“. Нису хтели у рај, али ето јесу у – ЈНА!

МАКЕДоНЦИ су били активни и у расправама о првом Уставу ФНРЈ из 1945. године. Њих је „бунила“  уставна формулација да су се „наши народи својом вољом ујединили у Југославију“. Глумили су необавештеност, интересујући се – ко је и када проверио „вољу народа“? Посебно их је мучило: где се загубило „право на отцепљење“, које је било прокламовано одлукама АВНОЈ-а у Јајцу и свим претходним одлукама?

Доласком Лазара Колишевског (1914–2000) на чело македонске партије много тога се изменило. Колишевски је учио и радио у Србији (у Крагујевцу), а кад је избио рат 1941. године, организовао је и прву партизанску јединицу. Доспео је бугарских шака и осуђен је – на смрт! Стекао је, међутим, прилику да своје грехе испашта на мало дужи рок; смртна пресуда му је била замењена – вечитом робијом. Кад се убио Хитлер и капитулирала Бугарска, домогао се и – слободе.

Колишевски се носио са националистима, али било их је много. Била му је потребна помоћ.

Где је обезбедити? Обратио се Колишевски врху КПЈ и свом провереном партијском другу, Србину Ранковићу. Затражио је од друга Марка (Ранковића) да му, за привремено, „позајми“ Куманово и његову партијску организацију, која је била бројна и југословенски опредељена. Кад се очисти и ојача партија, Куманово ће се вратити у окриље федералне Србије!

Не само што Куманово није враћено, него су уследиле и додатне жеље за територијалним проширењем Македоније.

СРБИМА НИСУ ВАЖНЕ ГРАНИЦЕ

СРПСКИМ комунистима, оличеним у Ранковићу, није било толико важно да ли ће Куманово бити у Србији или у Македонији – биће у Југославији. „Ви господо, можете да мењате историју, да пишете нову, али не и да мењате географију’, успротивио се само један велики Србин несрпског порекла, Милан Грол. Он је сматрао великом грешком то што је Македонија добила статус републике, сматрао је да је покрајина мера, којом би Македонци обезбедили равноправност њихове различитости у односу на српски народ. Грол је упозоравао да је Вардарска долина за Бугаре питање сентимента, а за Србију – ‘плућа’!“

СУТРА: ВРАТНИЦА И СЕДАМ СЕЛА НЕ ЖЕЛЕ У МАКЕДОНИЈУ

Препоручујемо

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН - УЗ РИБУ И ВИНО ДЕЉЕНЕ ЦРНА ГОРА И ХЕРЦЕГОВИНА

22. 09. 2022. у 17:41

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СРБИ СУ ВЕРОВАЛИ ДА ЈЕ УСТАШТВО УНИШТЕНО

20. 09. 2022. у 18:00

Фељтон

1 5

ФЕЉТОН - ПОДЕЛИЛЕ ГА СРБИЈА И ЦРНА ГОРА: Јосип Броз и Едвард Кардељ сматрали да Санџак као покрајина не може да опстане

19. 09. 2022. у 18:00

Фељтон

1 6

ФЕЉТОН - ПОКРАЈИНА ОТИМА ДЕЛОВЕ СРБИЈЕ: Партијски врх довео до подела и сукоба

18. 09. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације