ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ МАРШ БЕЗ СВОГ КОМАНДАНТЕА: Највећи Чеов непријатељ су била његова оптерећена плућа

РЕНЏЕРИ су се кретали подељени у две колоне, једна је ишла у сусрет герилцима, друга около иза њихових леђа. Док је грабио кроз прашуму, Прадо је мислио само на једно. „Постаћу херој нације! Наругаћу се америчкој војсци!“

Насловна страна књиге Марка Крстића, Фото приватна архива

Паћо је први стигао до својих другова који су успели да преживе напад паса-убица. Че им је одмах прегледао ране од угриза и наредио да се група повуче јер су ренџери већ били на пушкомет отварајући ватру. Селвом су одјекивали пуцњи и рафална паљба, звиждало је са свих страна.

Било је само питање времена кад ће ренџери пробити прву линију и ући у борбу прса у прса. Две ручне гранате које су пале у герилски простор убиле су Саса и тешко раниле Еузебија, а Маркосово узвраћање ручном гранатом није превише уздрмало командосе, иако је експлозија разнела двојицу.

Непријатељ је надирао с обе стране, пристизала је и Лусиова јединица. Че је знао да дужа борба води у сигурну смрт и да се морају повући.Узмицали су прво рањени, па остали, он иза свих. „Паћо, води их у теснац! Брзо!“, командовао је бранећи одступницу. Искусни герилац је испрва послушао, а онда се окренуо ка Чеу, видевши да је посустао.

НИЈЕДАН  метак му није могао ништа, ниједна бомба, ниједна сила, ниједан бог, нико и ништа.Највећи непријатељ била су његова оптерећена плућа. Последњом снагом трчао је и пуцао, а онда се од грча у грудима стропоштао на земљу. Паћо је скочио да му помогне.

„Води их у теснац... И чекајте ме ту...“, рекао је кркљајући.

„Не без тебе!“

„Мене траже... Спаси их, Паћо. Ти сад водиш.“ „Ти си Команданте... Че!“

„Дуго ме тако ниси назвао“, осмехнуо се. „Хајде сад, бежи, стари друже... брате.“

„Не...“
„Крени, будало!“, викнуо је и одгурнуо га. „До победе!“ „До победе, Команданте мој“, рекао је и тешка срца послушао свог духовног оца.

Док се удаљавао од њега, трчећи као без душе, Виктору Паредесу Паћу је само једна мисао пролазила кроз главу: „Само је један Че.“

„Где је Фернандо?“, упитао га је Маркос с којим се скоро сударио јер му је овај кренуо у сусрет.

„Стиже!“, рекао је уздржавајући се да га не савладају сузе. „Сачекаћемо га у теснацу.“

ПРВИ  пут група је кренула без свог Командантеа, не слутећи да им је то последњи марш.

Да их поручник Перез чека у заседи с батаљоном.Њих десеторица против осамдесет специјалаца.Али нису устукнули. Верујући да је он с њима и у тренутку херојске смрти, погинули су, преполовивши број Перезових војника.

„Тражите га“, рекао је Перез, држећи скициран Чеов портрет.

„Ниједан не одговара скици“, казао је боливијски специјалац, гледајући мртва лица по земљи.

„Значи да их нисмо све побили! Па где си, Че Гевара, мајку ти јебем бандитску!“

„Поручниче, један дише!“

„Где је Че Гевара?! Говори!“, раздрао се Перез на герилца који је издисао.

Паћо га је погледао угаслим, али блаженим очима, осмехнуо се стављајући руку на своје груди и прошаптао:

„Ту... уну... тра.“

„Ту, унутра, је ли?!“, викнуо је испаљујући неколико хитаца у Паћово срце. „Ето ти, унутра!

Сад си мртав и споља и унутра!“

Издао је наређење да се пали гериљероси одмах спале и отишао да се испиша уз прво дрво. Био је озлојеђен што Че није међу страдалима, не толико због славе, колико због новчане награде. У Боливији је 3.000 долара позамашна сума.

На гомили, пребачена једно преко другог, горела су тела. Смрад се није осећао.

НИЈЕ знао куда је бежао, ни где ће се сакрити, нити како побећи из шуметине. Што се више удаљавао од места борбе, то је више размишљао да ли да се врати друговима и замоли их за опрост.

„Да, да... видели су ме везаног! Рекао бих им да ништа нисам открио, да су ме мучили и тукли. Испао бих херој и поново задобио поверење и љубав... Да сам у заробљеништву поново пронашао смисао... Фернандо би полудео од среће кад бих му рекао шта сам све чуо у непријатељском штабу... И опростио би ми... Да, да... он би ми сигурно опростио, и Пепе, а онда би морали и остали...“

Ток његових мисли прекинуло је саплитање, пао је на лице, сав се угрувавши. Цурила му је крв коју није ни покушао да обрише већ се окренуо да види зашто је пао. Хиљаду знојева га је облило када је схватио да се саплео о мртвог Пепеа.

„Аааааааа... !“, вриснуо је.

Тело се већ охладило, укочено лице попримило је мртвачко бледило, а он се, затварајући очи, откотрљао од њега.

„Чему све ово, Господе... Зашто ме кажњаваш овако, зашто?!“, грцао је.

Ван себе је допузао до њега. Везаним рукама некако је извадио нож који је био заденут за Пепеов војнички каиш. Пресекао је чворове са својих зглобова засецајући кожу изнад левог зглоба. Загрлио ледено тело ударајући по њему.
„Ја сам крив што си мртав.... ја...“

УСТАО је гледајући око себе. На педесетак метара налазила се рупа, као кратер, вероватно од гранате. Пришао је да је осмотри и умало се није онесвестио кад је схватио да је то замка за животиње у коју је ноћас упао.

„Господе!“

Стајао је с исуканим ножем, неколико минута гледајући у ту рупу по којој су и даље били видљиви трагови копања рукама и пушком. Није могао ту да га сахрани.Ова рупа није њему била намењена.

Наставио је да тражи, недалеко одатле угледао је ниску пирамидалну хумку обложену каменим плочама. На њој били су уклесани кондор и јагуар. Изнад њих Виракоћа, врховни бог Инка. Није се нимало замислио над тим сим­ болима, иако је као дечак слушао разне приче и легенде о некадашњој најнапреднијој цивилизацији средњег века.

Његове мисли биле су и даље оптерећене рупом. Није било никаквих врата, отвор на средишту хумке зарастао је у коров. Попео се на врх и ножем посекао шибље око неког бездана, али унутрашњост се није видела. Откинуо је дугме с кошуље и бацио га у раку, био је сигуран да је дубока неколико метара. Тупо је био загледан у њену унутрашњост, све док га кондори нису подсетили да и даље чекају.

Отрчао је до беживотног тела, ставио га на леђа и однео, носећи га до хумке. Спустио га је кроз отвор, узевши претходно Пепеов маузер. Тело је пало, као малочас дугме. Прекрстио се и посеклим шибљем прекрио отвор.Онда је дошао до своје рупе, изуо теренске ципеле и ускочио у њу. Посматрао је природу и зраке сунца, који су се тешко пробијали кроз круте крошње амазонских палми.Ништа више није имало смисла, ставио је себи цев у уста и пресудио.

КОШТАЦ СА ЗВЕРИМА

ТРИ гериљероса су се повлачила пред потером. Двојица су храмала, док је трећи ишао за њима, чувао им леђа и пуцао. Преживели су напад паса, али остали су без Бенита који им је омогућио да побегну. Ухватио се укоштац са зверима, али није имао никакве шансе кад се цео чопор појавио. Покидали су га живог.

„Аааааа... Hasta la victoria ...!“, биле су му последње речи.

Тај његов крик за тренутак је заледио шуму, чули су га и герилци и ренџери. „Идемо по њих!“, заповедао је Че и потрчао први. Герилци су трчали, носећи Интија на носилима, осећајући се непобедиво. Били су спремни на све, да изгину ако треба, до последњег даха, до последње капи крви, само да први дођу до својих другова. У њиховим одлучним погледима није било страха, нити их је било брига што је непријатељ десетоструко надмоћнији.

СУТРА: ПРЕСЕЧЕНА ВРПЦА ЗА ЧЕОВУ ПОСЛЕДЊУ ТРКУ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЧЕ НАЈТРАЖЕНИЈИ ЧОВЕК НА ЈУЖНОМ КОНТИНЕНТУ: Амерички хеликоптери даноноћно су надлетали терен

31. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - АМЕРИЧКА АВИЈАЦИЈА ЈУРИ ЧЕОВЕ ГЕРИЛЦЕ: У Боливији се знало: ко ухапси Чеа постје „херој нације“

30. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - РЕВОЛУЦИОНАРНИ ЖАР И ФАТАЛИСТИЧКА РЕШЕНОСТ: Че је говорио - „Што већу идеју браниш, то те већа сила напада“

29. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НЕМА ВЕЋЕ ЉУБАВИ НЕГО ДАТИ ЖИВОТ ЗА ДРУГОГА: Мит о дошљаку с Кубе, који жели да сруши диктатуру у Боливији се ширио

28. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације