ФЕЉТОН - ЕВРОПА ЈЕ СРЉАЛА У ДРУГИ СВЕТСКИ РА : Влада Милана Стојадиновића исувише се приближила Немачкој и Италији

У ВАЗДУХУ се осећала бура која долази преко Европе.

Кнез Павле и Милан Стојадиновић, Фото Архив Кнеза Павла

Не само што се осећало, но се и знало, да држава улази и политички и војно потпуно неспремна у нову светску кризу. Најгоре је било то што су Срби улазили у тај нови сплет унутарњих и спољних сукоба потпуно разбијени. Старо друштво њихово било је у пуној кризи још од 1929. године. Диктатура кр[аља] Александра разбила је политичке покрете: убила ауторитете, корумпирала вођство политичких странака. У војсци краљ Александар је почев од Солунског процеса поступно избацивао напоље најбоље кадрове ст[ар]е српске војске. Остали су само они који су хтели и знали да слушају. Да не говоримо о официрима, што смо их преузели од старе аустриске војске. Ништа није боље стојало ни [са] привредним руководством. Ионако ситна капиталистичка привреда код Срба страдала је за време велике привредне кризе 1929–1934, и није се још опоравила. У Српском културном клубу су се налазили главни руководиоци привреде у Београду: индустријалци, банкари, трговци на велико као Аврам,  секретари коморе. Као секретар клуба искористио сам могућност анкетирања не само о стању привреде и појединих њених грана, него и о квалитету њеног руководства у Србији. Био сам запањен, како је то било слабо, неизграђено а што се тиче способности руководилаца, испод сваке мере. Ово анкетирање што сам га вршио имало је за циљ прво да им обрати пажњу на властите недостатке. Њих неће уклонити ни за Србе најповољније решење преуређења државе. Друго, хтео сам сâм да добијем увид у стање привреде у земљи. Пољопривредне проблеме сам познавао. Хтео сам да видим индустрију, банкарство, трговину и промет. Томе свему је Београд био глава.

ПОЛОМЉЕНИ политички ауторитети код Срба за време диктатуре кр[аља] Александра, оставили су после његове смрти празнину. Она се тим теже осећала, како [су] се кризе у земљи заоштравале, а споља Европа срљала у Други светски рат. Одатле тежња да се нађе негде место где би се бар могло договарати, шта да се ради. Та психолошка потреба за догађањем довела је и до оснивања Српског културног клуба. Иста та потреба нагонила је људе старог друштва у Београду, били организовани у странкама или не, да се почну обраћати клубу за савете и за потпору. Тако је Српски културни клуб од пролећа 1938. поступно настајао као идеолошко средиште српско, показујући све више тежњу да се од дебатног клуба претвори у уско-српски национални покрет.

И мене су забрињавале прилике у земљи и у Европи. Влада Милана Стојадиновића сувише се била заузела на страни Немачке и Италије. Ове две државе све више су показивале да желе освајати туђе земље, подчињавати друге народе. Осећало се у ваздуху да долазе велике буре у међународним односима. Пратио сам знакове тих бура и био забринут, као неки озбиљнији научни и културни радници у земљи. Ми сами били смо неспремни да дочекамо таква времена. Привредно се нисмо брзо опорављали од велике кризе из 1929–1934. Немачки капитал, као претходница политичког утицаја, почео је од Стојадиновићевог доласка на власт да доминира у нашој спољној трговини. Сама наша привреда још је била руковођена људима са малограђанским склоностима, а врло малим пословним способностима. У Српски културни клуб долазили су најспособнији и најбогатији и најутицајнији привредници из Београда. Све сам добро познавао, са свима разговарао и покретао крупна привредна питања било у разговорима, било у саветовањима. Изненадила ме је ускост гледања тих људи. Ретко ко од њих да се могао уздићи изнад свог уско схваћеног личног интереса.

НИШТА није боље стојало ни са политичким руководством. После смрти краља Александра главну реч у управи земље имао је његов рођак кнез Павле. Није се показао ни као државник, ни као човек, способан да води народ у временима кад је владао, и људи, што их је око себе окупљао, нису много вредели. После Богољуба Јевтића, дворског човека, дошао је Милан Стојадиновић, аривиста, егоцентричан, пун себе, али без јасних представа шта треба да се ради. Онда је дошао Драгиша Цветковић. Дотад мањи покрајински политичар из Ниша, радикал, при групи Аце Станојевића. Преузео је од Стојадиновића власт 1938. Сви ти људи што су држали власт после смрти краља Александра полако [су] трошили и потрошили остатке политичког угледа и веровања у народу, пре свега у Србији. То се осећало на сваком кораку.

Ништа није стојало боље ни са удруженом опозицијом. Састављена од разнородних странака и људи разног порекла, разног уверења и хтења, удружена опозиција је већ 1938. показивала знаке своје немоћи: није била у стању да реши привредне проблеме, да смири незадовољно сељаштво и радништво; показала се неспособном да ограничи власт владаоца и обнови у земљи буржоаско-демократске установе; у решавању преуређења државе, потпуно је подбацила; хрватско питање не само што није успела да решава, него га је и погоршала невештим и ускогрудим вођењем преговора са Влатком Мачеком и Хрватском сељачком странком.

НИ У МОМ Савезу земљорадника нису боље стојале ствари. После смрти Јоце Јовановића Пижона, на чело странке је дошао Милан Гавриловић. Он је био добар човек, добар новинар, али за све само да у оно доба води један сељачки покрет. Изразити српски буржоаски политичар, са уско-српским гледањима на националне проблеме у Југославији, још за време преговора са Сељачко-демокр[атском] коалицијом показао се више вешт дипломата, него политичар државник, који уме да види суштину ствари при решавању државних питања. Све ме то одбијало од рада у странци. И иначе, никад нисам имао смисла за практични страначко-политички живот. Зато се и нисам никад ни кандидовао на изборима. Радије сам се држао своје науке. Од шестојануарске кризе 1929. године – почела је код мене криза у односу на гледања о будућем развоју Југославије. Већ онда критичније посматрам и партиско-политички рад у Земљорадничкој странци уопште, а посебно у вези са новим страначким вођством Милан Гавриловић – Милош Тупањанин. Све ређе сам тамо одлазио, а још мање учествовао у страначком раду. Све више сам обраћао пажњу од почетка 1938. на унутарње и спољне догађаје у Југославији и около ње. У исто време сам имао осећање, као и добар део људи са којима сам у то време разговарао, да је вођство земље у слабим рукама и да постоји опасност не само унутарњег растројства унутар државе, него од њеног слома, ако буде увучена у неки међународни сукоб. У Српском културном клубу се о томе много говорило и расправљало; некад на основу предавања, а некад само од себе, како су се питања наметала.

ЗНАЧАЈНА ПРЕДАВАЊА

ДВА предавања у Клубу сам запамтио по њиховом значају: генерала Живка Павловића и пуковника Радовића. Генерал Живко Павловић био је један од најбољих генералштабних официра Србије у ратовима 1912–1918. Као начелник оперативног одељења Врховне команде у балканским ратовима 1912–1913. и помоћник војводе Путника, начелника Штаба Врховне команде 1914. и 1915. ценио се у земљи и после ратова и поштовао као војни руководилац и војни писац. Изабран је био за редовног члана Српске академије наука и уметности. Посебице је био везан пријатељски са Слободаном Јовановићем, претседником Српског културног клуба.

СУТРА:НАЈБОЉИ ПОЗНАВАЛАЦ УСТАВНОГ ПРАВА У СРБИЈИ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЗАКАСНЕЛО ОКУПЉАЊЕ СРБА И БУЂЕЊЕ ИНТЕЛКТУАЛАЦА: Српски културни клуб добио је просторије на Теразијама у палати Извозне банке

19. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

1 5

ФЕЉТОН - СРПСКИ НАРОД НИКАД НИЈЕ ОСУДИО АТЕНТАТ: Наш народ је морао често да почиње борбу и онда кад је била безизгледна

18. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ДО РАТА БИ ДОШЛО И БЕЗ АТЕНТАТА У САРАЈЕВУ: Атентаторе нико није врбовао и наговарао да учествују у убиству Фердинанда

17. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРБИЈА НИЈЕ ОДГОВОРНА ЗА ПОЧЕТАК СВЕТСКОГ РАТА: Обавештајна служба Аустро-Угарске је била врло слаба

15. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације