ФЕЉТОН - СВЕТ СЕ УБРЗАНО МЕЊА И ПРЕТВАРА У ВЕЛИКИ ХАОС: Распадом СССР, Југославије и Чехословачке створене 22 незвисне државе

ИСТОРИЈСКИ посматрано велике силе су биле увек те које су одлучивале о судбини Балкана, а тиме и Србије.

Фото: Танјуг

Тако су и велике европске силе (Немачка, Велика Британија, Француска, Аустроугарска и Русија) у лето 1878. сазвале конгрес у Берлину, у намери да тамо за дуже време уреде спорна питања на Балкану. Представницима Србије тада чак није дозвољен ни приступ у главну салу у којој су одржавани преговори. Зато је српски министар спољних послова Јован Ристић, велики историчар и државник који је са својих 48 година већ био председник Владе и кнежевски намесник, ишчекивао вести у суседном ходнику. Тамо се сретао са утицајним политичарима великих сила, које је настојао да придобије за захтеве своје земље. Хитар, домишљат и свестан политичке реалности, Ристић је на конгресу успео да придобије моћне савезнике, обезбеди територијално проширење и независност Србије, која је проглашена 13. 7. 1878. године.

После Првог светског рата Краљевина Србија, иако међу победницима у овом рату, „нестаје” са политичке карте Европе и настаје Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је, како коментарише канадска историчарка Маргарет Мекмилан (Margaret Macmillan) у "Миротворцима", била резултат како случајности тако и исхитрених, често очајничких потеза великих сила. Није било јасно чак ни како ће се звати ова делагација, или нова земља, коју је требало да представља на Версајској мировној конференцији 1919.  Састављена од Србије и јужних делова пропале Аустроугарске, на крају је названа Југославија.

МЕЂУТИМ, из данашње перспективе није искључено да је то вероватно била највећа историјска грешка Србије, јер, да се задовољила стварањем неке врсте „проширене” Србије (са излазом на море), као што је било предвиђено (али не и изричито писмено гарантовано Србији) тајним Лондонским уговором сила Антанте (Велике Британије, Француске и Русије) са Италијом од 26. 4. 1915, као и назначено (тачком број једанаест) у плану од тзв. Четрнаест тачака америчког председника Вудроа Вилсона, из 8. 1. 1918, ствари би се вероватно другачије развијале по Србију, али и друге народе на просторима некадашње Југославије .

Игнацио Рамоне (Ignacio Ramonet) у свом делу "Геополитика хаоса" констатује да „са геополитичког становишта, свет изгледа као велики хаос, с једне стране умножавање регионалних економских удружења, а с друге стране, васкрсавање национализама, успон интегризама, подељене државе, мањине које захтевају своју независност. Већина сукоба крајем XX века су унутрашњи сукоби, унутар- државни, у којима се сукобљава централна власт с делом свог становништва. Свет је у потрази за новом стабилношћу и жестоко трпи снагу двеју моћних и супротстављених динамика: фузије и фисије. С једне стране, неке државе теже да се сједине са другима ради стварања целина, нарочито привредних, које су значајније, чвршће, мање рањиве. Умножавају се споразуми о слободној размени, смањују царинске препреке, како би подстакле трговину, док у исто време јачају своје политичке и безбедносне савезе.

Насупрот тим покретима фузије, истовремено, више националних целина спознају последице фисије, пуцају, растачу се, или се урушавају, распарчавајући се пред очима својих суседа. Три савезне државе Источне Европе - СССР, Југославија и Чехословачка - сломиле су се, створивши 22 незвисне државе. Прави шести континент. Бројније суверене земље него оне које су се појавиле после Првог светског рата приликом распада три империје - аустроугарске, Руске и Отоманске, или после афричких деколонизација педесетих и шездесетих година”.

НАСИЛНИ и хаотични догађаји широм света се првих деценија XXI века умножавају и убрзавају, а историјски примери показују да се на много начина искре и пламени насиља и хаоса могу нагло проширити, па чак прерасти у ватрену стихију, за шта је сада потенцијал много већи.

Глобализација се односи на чињеницу да сви све више живимо у „једном свету”, тако да појединци, групе и нације постају све више међусобно зависни . Глобализација мења изглед света, али и начин на који ми гледамо свет. Усвајањем глобалне перспективе постајемо свеснији своје повезаности са људима из других друштава; глобална перспектива открива нам чињеницу да све јаче везе са остатком света значе да наши поступци имају последице по друге, а да проблеми других имају последице по нас саме. Изнад свега, узрок глобализације представља развој информационе и комуникационе технологије, која је повећала брзину и обим интеракција међу људима широм света. Међутим, многи због пандемије ковида-19, прогнозирају да ће доћи до таласа” деглобализације” и јачања националних држава или евентуалног затварања у регионалне оквире.

Свет се константно и убрзано мења и ствара шокове који погађају појединце и друштва. Ти шокови могу бити позитивни или негативни, они могу погађати мале или велике групе људи, они се могу десити изненада, или постепено. Да ли су резултати тих шокова позитивни или негативни, велики или мали, индивидуализовани или широко раширени, зависи од интеракције између шокова и интерних и екстерних услова који карактеришу социјалне и економске системе (као што су домаћинства, заједнице или државе).

УЛРИХ Бек, већ поменути у претходним наставцима фељтона,  говори о томе да модерно друштво својим развојем „производи” бројне и разноврсне ризике којих раније није било и да постаје „ризично друштво” (Risikogesellschaft). Он даље развија своју тезу о постојању „светског ризичног друштва” (Weltrisikogesellschaft) услед нових глобалних ризика који имају обележја: (1) делокализацију: њихови узроци и последице нису ограничени на једно географско место и простор - они су свуда присутни; (2) непрорачунљивост: њихове последице се, у принципу, не могу (потпуно) сагледати - прорачунати (то су често „хипотетички” ризици); (3) ненадокнадивост: углавном се не могу адекватно материјално (и правовремено) надокнадити, као на пример, у случају климатских промена. Све више су присутни ризици који имају дуг латентни период ефектуирања, односно резултат су комплексних процеса са дугим „ланцима ефеката”, тако да се сви њихови прави узроци не могу идентификовати, нити будуће последице поуздано одредити и ограничити.

Свет изгледа да карактерише глобална структура и локална насумичност догђаја - глобална структура одржава целину, а локална насумичност догађаја омогућава иновативност и отпорност. Ови насумични догађаји могу се посматрати и као „кризе” које су у разним видовима последњих година учестале у свету (светска економска криза, проблеми у еврозони и дужничка криза у Грчкој, „арапско пролеће”, оружани сукоби у Либији и Сирији, избеглице из Африке и са Блиског истока, Украјина, брегзит, пандемија...) изгледа да су највише погодиле Европу и озбиљно тестирају њену способност да нађе адекватне одговоре.

СУТРА: ТРАЖЕЊЕ ОПРАВДАЊА ЗА ДВА СВЕТСКА РАТА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БАЛКАН РЕГИОН ПУН ПОДЕЛА И ПРОБЛЕМА: За све се пита Немачка, земљама југоисточне Европе остаје светла "европска перспектива”

21. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ПОВРАТАК НЕМАЧКЕ НА БАЛКАН: Уједињена Немачка одиграла је пресудну улогу у распаду Југославије

22. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА "УЧИ" ЕВРОПУ КАКО ДА СЕ ПОНАША У "СВОЈОЈ КУЋИ": Нова немачка моћ се заснива на економији

20. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУДБОНОСНА 1989. И КРАЈ СОВЈЕТСКЕ ЕРЕ: Криза ауторитаризма није почела Горбачовљевом „перестројком” или падом Берлинског зида

19. 03. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације