ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ПРЕКО БЕЧА КОНТРОЛИШЕ СРБИЈУ: У свим преоговорима на Балкану, штитила је интерес Аустроугарске

У ПРВИХ неколико деценија од настанка (1871) Немачки Рајх није имао директних политичких интереса на Балканском полуострву, па је, у суштини, само мало и посредно био заинтересован за Србију, која је у начелу препуштана интересној сфери Аустроугарске.

Фото: Профимедија

 Привредна сарадња је била скоромна, за разлику од културне сарадње. Наиме, већ почетком XIX века Вук Стефановић Караџић успео је да водећим немачким интелектуалцима тог времена приближи српску културу, тако да су се многи немачки писци, филозофи и историчара бавили Србијом у то доба, као што су Јохан фон Хердер, Вилхелм фон Хумболт, браћа Јакоб и Вилхелм Грим, Јохан Волфганг Гете, Леополд фон Ранке и др.

У преговорима је Немачка под плаштом „часног мешетара” (и уз велику дипломатску умешност Бизмарка) посредовала међу великим силама у решавању отворених политичких и територијалних питања на Балкану, али реално штитећи и фаворизујући интересе Аустроугарске и на тај начин учврстила њихово стратешко партнерство (иако су пре тога водили ратове). Наиме, после сукоба Србије и Црне Горе са Турском 1877, у који се умешала и Русија, и пораза Турске, примарни планови Русије, према Санстефанском мировном уговору од 3.3.1878, били су да се створи „Велика Бугарска” са Македонијом и још неким деловима територије који су касније припали Србији. Међутим, у томе није успела на Берлинском конгресу.

НА ТОМ конгресу велике силе су признале државну независност Србије (уз одређене уступке које је Србија морала да учини Аустроугарској, пре свега, у погледу обавезе изградње железничке пруге преко своје територије, као и прихватања дела турских државних дугова сразмерно добијеној територији), Црне Горе и Румуније, са увећаном територијом (Србија је добила увећање за 10.792,1 км2, а Црна Гора за око 3.900 км2). Бугарска је добила само аутономију (као независна кнежевина под врховном влашћу турског султана), а Македонија и Косово су остављени у оквиру Османлијског царства. Дозвољено је да се у Рашкој области („Новопазарском снаџаку”) на стратешким местима, ради заштите комункација и одржавања постојећег политичког стања, распореде аустроугарски гарнизони, али је на крају остала турска администрација, пошто Аустроугарска није била вољна да окупира и ову област (мада је Аустроугарска тим „клином” онемогућила територијално уједињење Србије и Црне Горе). Међутим, најдалекосежнија је била одлука да се дозволи Аустроугарској да окупира тадашње провинције турског царства, Босну и Херцеговину, без временског ограничења, што је Аустроугарска одмах и урадила, да би званична анексија Хабзбуршкој монархији уследила 1908. године.

СРБИЈА је са Немачком убрзо после стицања независности успоставила званичне односе, а први међудржавни уговори су закључени у децембру 1882. и то Трговински уговор и Конзуларна конвенција. Постепено су се развијали и привредни односи, при чему је Немачка користила „царинске ратове” Аустроугарске са Србијом да постане значајан привреднији партнер Србије.

Немачки Рајх у суштини био само мало и посредно заинтересован за Србију пред Први светски рат и Србију је у начелу препуштао Аустроугарској. Немачка је свој ратни циљ поставила сасвим независно од Србије. Одлука њеног вођства коначно су оформљене у септембру 1914. када се чинило да ће стратегија „муњевитог рата” бити крунисана победама и било је предвђено да Србија, територијално смањена, посредно дође у домен немачке власти.

Немачки Рајх није имао територијалних претензија на рачун Србије и Црне Горе и Немци су почетком новембра 1915. одлучили да не траже за себе окупациону територију у Србији и поред одлучујућег учешћа својих трупа у јесењој офанзиви. Са друге стране. Аустроугарска своју окупациону управу засновала је на начелима да Србију треба разорити, а Црну Гору инкорпорирати у Монархију.

ЗАЈЕДНИЧКИ програм двеју Централних сила према Србији након војне експедиције и окупације 1915. остао је да она мора бити смањена уступањем великих и значајних територија Бугарској и Аустроугарској и остати, иако потпуно ослабљена и смањена, под хегемонијом Хабзбуршке монархије. Што се немачког Рајха тиче, у њему је од 1917. државно вођство потпуно у рукама армије и заједно с крупним капиталом упоредо радило да дугорочно (и током раздобља по оконачњу рата) у искључиву немачку експлоатацију дођу сва рудна богатства, железница и пловидба Дунавом на оним територијама српске државе које су Централне силе намеравале да уступе Бугарској. Тако је и остало до касно у лето 1918.године.

Без већих тешкоћа и реалтивно брзо три савезника су се у првој половини 1916. нагодила како ће током рата управљати Србијом. Оно што је Бугарској било обећано Тајном конвенцијом, дошло је под бугарску окупациону власт и било је подељено у два генерална војна гувернмана, један са седиштем у Нишу с надлежношћу над источном Србијом и над сливом Јужне Мораве, а други са седиштем у Скопљу и надлежношћу над Македонијом, која је била у саставу Србије. Остали део Србије припао је аусторугарској окупационој зони и Монархија је ту организовала свој војни генерални гувернман са седиштем у Београду, који је обухватао Београд са околином и округе Шабац, Ваљево, Смедерево, Крагујевац, Горњи Милановац, Ужице, Чачак, Крушевац, Нови Пазар, Пријепоље и Косовску Митровицу.

НЕМАЧКА није хтела да има своју окупациону зону, али је у оквирима бугарске окупиране територије добила „етапну зону” за одржавање комуникација са својом 11. армијом која је заузела положај на грчкој граници испред Солуна, тј. на сектору Ђевђелије. Оно што су Немци хтели постићи јесте да у своје руке узму главне саобраћајнице, најважније руднике и фабрику оружја у Крагујевцу (Немци су је напустили чим су из фабрике однете најважније машине). Немачка 11. армија је зато искоришћена као средство за обезбеђење немачких привредних интереса и њене јединице су тај задатак испуњавале већ током освајања српских територија. Рудник бакра у Бору задржала је Немачка за себе (Аустроугарској је уступљена трећина ископа), ту су били и рудници угља Алексинац, Добра, Ртањ, Сењски рудници... а Немаци су заузели железничку пругу Смедерево-Ниш-Скопље-Велес - до границе са Грчком. Може се рећи да је од 1916. Немачка жели да учврсти своју хегемонију на Балкану и то помоћу донекле увећане Хабзбуршке монархије и веома повећане Бугарске, уз услов да главна привредна добра тог простора непосредно дођу у руке немачке државе и немачког крупног капитала.

СУТРА: КО ЈЕ КРИВ ЗА ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ТРАЖЕЊЕ ОПРАВДАЊА ЗА ДВА СВЕТСКА РАТА: Немачка Другим светским ратом „исправљала неправду“ из Версајског мировног уговора

24. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВЕТ СЕ УБРЗАНО МЕЊА И ПРЕТВАРА У ВЕЛИКИ ХАОС: Распадом СССР, Југославије и Чехословачке створене 22 незвисне државе

23. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ПОВРАТАК НЕМАЧКЕ НА БАЛКАН: Уједињена Немачка одиграла је пресудну улогу у распаду Југославије

22. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НОВО ТУМАЧЕЊЕ ПРОШЛОСТИ ПО МУЗЕЈИМА И ИЗЛОЖБАМА: Немачка геополитичка теорија један од узрока настанка и јачања милитаризма

25. 03. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације