ФЕЉТОН - МУЗЕЈ КНЕЗА ПАВЛА ДОБИЈА НОВ НАЗИВ: Вељко Петровић је вешто Србијанцима распродавао своју грађанску Војводину

Дејан Медаковић

19. 06. 2023. у 18:00

МУЗЕЈ се постепено попуњавао новим људима. Убрзо се појавила Зорка Симић Миловановић, која је одмах, скоро с врата, свима обзнанила да је пре рата била лична жртва Милана Кашанина, да ју је овај истерао из Музеја кад је у Карану открила „Богородицу Тројеручицу”, коју он, та велика незналица, није видео сакривену иза неког ормана, а о живопису те цркве радио је тезу.

ФЕЉТОН - МУЗЕЈ КНЕЗА ПАВЛА ДОБИЈА НОВ НАЗИВ: Вељко Петровић је вешто Србијанцима распродавао своју грађанску Војводину

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ Вељко Петровић је постао миљеник нове власти, Фото Архива Куће легата Београд

И неки служитељи почели су да нападају бившег директора. Говорило се да је био кабадахија, да је захтевао да се код њега у кабинет улази најављен и са визиткартом, да није био демократа, већ је искључиво гледао у кнеза намесника, да је према кнезу био снисходљив, док је друге људе презирао, по два сата чекале су странке да буду примљене, да је самог себе предложио за Одликовање Св. Саве I степена са лентом.

И друге промене у Музеју биле су видљиве, а приметно је попустио ранији ред. У канцеларији рачуноводства дељене су намирнице, а нагло је порастао и промет у Музеју.

Био је то доиста велики хаос у којем се Вељко Петровић кретао увек достојанствено као првосвештеник неког страшног божанства, на чији миг ће се све опет довести у ред. Само то божанство и тај његов првосвештеник знали су за свету тајну зашто се толико одлаже успостављање хармоније и докле ће трајати тај неподношљиви кошмар.

ЈА САМ тада био оно исто што и за време окупације: асистент волонтер и нисам примао плату, иако сам радио пуно радно време. Моје постављење са платом никако није стизало.

Ни слутио нисам да сам од Татомира Вукановића зарадио лошу карактеристику у којој је отприлике речено да делујем депримирано, а највероватније је томе узрок моје грађанско порекло и победа народне револуције. Тада нисам знао ни то да Вељко Петровић за мене није ни прстом макао, а непознато ми је било и то да је мој деда Богдан управо Вељку Петровићу дао прво запослење у животу, пославши га у Сарајево за дописника загребачког „Србобрана”.

Радио сам у Музеју, долазио на дужност као и остали, а никако да ме поставе за сталног службеника и да коначно примим прву плату. Уместо постављења добио сам дужност да привремено радим у „Комисији за прикупљање историјских предмета у корист државе”.

Заправо, наш је задатак био да непрекидно обилазимо Београд, да улазимо у куће стрељаних народних непријатеља, одбеглих политичара и богаташа, и да из њихових напуштених станова спречимо одношење скупоцених предмета. Био је то тежак а изнад свега мучан посао. Обављали смо га по цичи зими, доиста гладни и стално промрзли. Све те нађене ствари трпане су у неки руски камион и допремане у Музеј, где су депоноване, а затим класификоване. Наш шеф је био Татомир Вукановић, а чланови комисије су били професор Пера Поповић, Јован Ковачевић и Милутин Гарашанин.

ПАМТИМ и наш сусрет са Мошом Пијаде, кога смо посетили како би га упозорили на вест да се из Белог двора развлаче слике из збирке кнеза намесника Павла које Немци нису однели. Напољу је била цича зима, а у вили где је Моша Пијаде становао било је пријатно и топло. Моша Пијаде је седео за великим писаћим столом, онако сићушан и слаб, једва се примећивао иза гомиле књига. Иако је у стану било топло, Моша је био утопљен ватираним прслуком. На врху гомиле књига биле су неке посвећене Лењину. Сећам се и једног тањира са два сендвича са шунком, која су по соби ширила примамљив мирис. Старац нас је погледао испод спуштених наочара и питао за разлог наше посете. Пера Поповић је почео да објашњава да смо као чланови „Комисије за прикупљање уметничких предмета у корист државе” озбиљно забринути јер се градом проносе вести о развлачењу збирке кнеза Павла.

То Поповићево излагање Моша Пијаде је нервозно, чак срдито прекинуо речима:

„Дражиновштина још живи.”

Рекао је то гласом који не трпи противљење, а посетиоцу даје до знања да је сваки даљи разговор сувишан. Без посебног објашњења, Моша Пијаде нам је још рекао:

„Ваљда сте сада мирни, а други пут боље проверавајте овакве или сличне вести.”

УСКОРО, Музеј кнеза Павла добио је и ново име. Прекрштен је у Уметнички музеј, а стигло је и наређење да се сви предмети изваде из подрума, а Музеј постепено припреми за отварање. Било је одлучено да наша прва изложба буде посвећена српском сликарству XVIII и XIX века. Тада сам скоро свакодневно виђао Вељка Петровића. Долазио је најчешће са намером да пред нама млађима коментарише слике. Понекад је долазио у пратњи неког руководиоца, Митре Митровић Ђилас, нашег првог министра просвете. Онако висок, елегантан, неприродно се увијао према Митри Митровић која је била средње висине, више ситна него крупна жена. Он је своје праћење схватио и као прилику да у том кратком временском распону освоји, шармира, задиви своју моћну саговорницу. Видело се, очигледно, да са великом амбицијом употребљава сав свој заводнички репертоар, да вешто прима импулсе са стране и да према њима даље манипулише својим гласом и мимиком. Заиста, чак и према нама млађима био је Вељко Петровић обузет правом страшћу да нас омађија и да му се непрестано дивимо. Све нас је упорно ословљавао са „друже” и „другарице”, а те нове речи употребљавао је некако опрезно, као да нас дарива неким нарочито драгоценим поклоном. Тим ословљавањем Вељко Петровић нас је подстицао да се према њему понашамо не као према неком ислуженом грађанину, већ као према старом, провереном револуционару. Била су то времена када је овакво ословљавање још било ново и када многи још нису ни навикли на такав начин прилажења људима.

ВЕЉКО Петровић је брзо прескочио све те баријере, лепо се видело да му изузетно годи што је од нове власти прихваћен и што му је указано овако високо поверење. Он је, међутим, желео више, увек више од онога што је примао у датом тренутку. Желео је да буде вољен, размажен. Да би то постигао, Вељко Петровић је применио тактику детета које тражи играчку. Због тога се понекад понашао дурљиво, увређено, као човек који своје срце носи на длану, а кога друштво бије својим леденим неразумевањем. Била је то нека чудна игра саткана од хитро измењених емоција. Он, та стара примадона, био је понекад ћудљив, скоро на граници неког опрезно грађеног пркоса. А то његово незадовољство увек је образлагао великим, бомбастим разлозима неког свог промашеног, друштвеног хтења.

Никада није био тужан, или ја то нисам успео да видим, због неких обичних, малих, људских разлога. Увек су то били узроци који су се са неке позорнице могли изговорити повишеним гласом, нека мешавина трибунског говора и суверенске престоне беседе.

Такав стил понашања подразумева и своје разрађене одступнице, а Вељко Петровић их је имао на стотине. Посматрао сам га како Србијанцима, са неким тананим одстојањем, вешто распродаје своју грађанску Војводину.

ВОЈВОЂАНИ И ДИНАРЦИ

ВЕЉКО Петровић  је користио сваку  прилику да провуче своје дивљење пред свежим, моћним динарским типом, чија послератна колонизација својом свежом крвљу спасава трулу, лењу, посусталу Војводину. Србијанци и Црногорци су га слушали са нескривеним дивљењем и гласним одобравањем, слажући се са његовим оценама сопствених врлина. Вељко Петровић је свим друштвима увек прилазио са намером да своје слушаоце опчини и зароби, да их претвори у своје обожаваоце.

СУТРА: ЗАЉУБЉЕНИК НОВЕ ВЛАСТИ У СЛУЖБИ НАРОДНОГ ФРОНТА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.

15. 12. 2024. у 13:55

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (0)

ВЕЛИКА ЧАСТ: Душан Мандић кандидат за најбољег ватерполисту Европе