ФЕЉТОН - ЗАЉУБЉЕНИК НОВЕ ВЛАСТИ У СЛУЖБИ НАРОДНОГ ФРОНТА: Била су то неизвесна времена, када се ни људима није могла предвидети судбина

Дејан Медаковић

20. 06. 2023. у 18:00

ВЕЉКО Петровић је у Музеј долазио свакодневно. Прошетао би собама у којима су радиле комисије које су одабирале предмете од вредности које је по Београду сабрала наша комисија. Дуго је посматрао све те напабирчене стилске столице, тепихе, лампе, слике, комоде.

ФЕЉТОН - ЗАЉУБЉЕНИК НОВЕ ВЛАСТИ У СЛУЖБИ НАРОДНОГ ФРОНТА: Била су то неизвесна времена, када  се ни људима није могла предвидети судбина

ТАНДЕМ Вељко Петровић са супругом Маром, Фото Архива Куће легата Београд

Понекад, пажљиво би пребирао по гомилама књига, као да тражи неку одређену, а када би нешто пронашао од тих је открића правио читаве мале представе. Мислио је у сликама, као рођени приповедач, и зачас би нас све забавио дугим казивањем о старом Београду, о грађанским породицама које су ишчезавале у потпуној однарођености и дегенерацији.

Памтим га како стоји насред неког крша и лома од довучених ствари које су свуда по Музеју лежале у очекивању да им стручњаци одреде даљу судбину. У рукама би држао неки тек откривени предмет који га је подсећао да неуморно прича, не обазирући се уопште на број својих слушалаца, био је понет својим причањем, које је било пропраћено и правим глумачким тачкама. Јер, на један изузетан начин, Вељко Петровић је глумом и имитирањем дорађивао своје ликове. Сећам се како ме је потресао описујући смрт Јована Скерлића, Скерле, како су га млађи звали. Њега је волео много, скоро нежно, јер га је овај страшни књижевни судија још као сасвим младог почетника похвалио у „Српском књижевном гласнику”. Убеђивао нас је, да није било те охрабрујуће Скерлићеве критике, није искључено да би се закопао у неком фрушкогорском манастиру, где су многи непризнати и неостварени пречански ђаци налазили своје право уточиште.

Сазнало се да је Скерлић тешко болестан и да ће га оперисати др Коен. Скупили су се ти млади поштоваоци на смрт болесног критичара, очекујући резултат те кобне операције. У соби тишина. Вељко Петровић је знао да говорничким паузама дочара и ту тишину у соби. А онда, резак телефонски звук, дуг и продоран, какав су некад имали ти стари телефони.

Вељко узима слушалицу, а чини то полако, полако, као да тиме спречава или одлаже ширење страшне вести.

„Да, да, операција је извршена, успела је, да, др Коен је отворио Скерлу, да, да, панкреас, безнадежно је, дани су му одбројани.”

Неко кркља у слушалицу те паничне новости које долазе непосредно из операционе сале. А онда, описује Вељко, потекоше нам свима сузе. Никада више нисам чуо да је неко тако мајсторски испричао и одглумио плач. Уживео се у тој мери у ту своју причу, изговорену ко зна по који пут, да је и сам поново засузио.

Дивно је причао и о својој последњој посети умирућем Скерлићу. Ушао је у собу и ништа није могао да каже, занемео је од бола. Скерлић га је препознао, насмешио се и шапатом похвалио његову тек објављену причу коју су неки критиковали. Рекао је тихо и једва чујно:

„Немају право, не брини, Вељко.”

Посматрајући га са тим на брзину спасеним и у последњи тренутак ишчупаним скупоценостима у корист државе, доживљавао сам Вељка Петровића као човека који тој несређеној гомили предмета прилази без неког посебног жаљења, једноставно, пред њим су лежала сведочанства која су на веома јасан начин сведочила о укусу и претензијама једног пораженог света, а он се баш тада трудио да се новој власти прикаже као човек који је управо тај свет критиковао и прорицао му скору пропаст. Па ипак, понекад сам веровао да Вељко Петровић опрезно чува и крије своје право расположење. У тој гомили лежали су разбацани предмети из куће Мирослава Спалајковића, Мише Тривунца, Илије Пржића, Милана Стојадиновића, Александра Цинцар Марковића, Милана Сршкића, арх. Смирнова, Станислава Кракова, неког богатог господина Перишића. Вељко Петровић је о том друштву говорио као човек који се већ потпуно одвојио од њих и постао неосетљив и равнодушан према њиховој судбини. Увек када је причао о том грађанском свету, понашао се као да му никада није припадао, као да је пропаст тог света нешто најприродније на свету, као да се у том ишчезавању испунила и нека дуго очекивана овоземаљска правда.

Ту, у тој бившој краљичиној соби, Вељко Петровић је писао и своју приступну академску беседу, поему „Милтон и гуслар”. Рекао бих да је ту више глумио да пише текст, јер су га сваки час прекидали досадним, свакодневним питањима. Приметио сам да он због тог узнемиравања никада није плануо, нити је забранио да му док ради досађују. На сваки прекид трзао би се као опарен, а затим би дуго и немо посматрао напасника, правећи се као да га једва запажа негде у даљини. Чак је и жмиркао, баш онако како то чине они који су кратковиди. И то је био неки његов мали театар, тако да се његово понашање битно и сасвим упадљиво разликовало од Кашанинове хладне учтивости. Вељко је без сумње био жовијалнији, мазнији, податнији од крутог Кашанина који се у Музеју осећао сигурнијим, као човек који је све то први поставио и довео у ред. У односу на њега, Вељко Петровић је подсећао на господског сина који троши туђу стечевину, па се олако подсмева очевом тврдичлуку и свакодневном одрицању. Заправо, Вељко се понашао доста несигурно у том Музеју комплексног садржаја, као да је тачно наслућивао да сви музејски стручњаци у њему виде аматера коме не треба сувише веровати. Осећао је он добро да се у Музеју појавио после једног рата и револуције, у временима када је све било неизвесно, када се ни људима ни уметничким предметима није могла предвидети судбина.

Новој власти он је прилазио као прави заљубљеник, као човек који је спреман да цео свој књижевни дар стави у службу високих циљева наше револуције. Постепено, он се претворио у узорног грађанина, чија политичка убеђења у целости покривају задаци Народног фронта. Време његовог искушеништва брзо је прошло и он је ускоро постао тражена личност јавних наступа и пријема.

Лик Вељка Петровића из тог времена сјајно је допуњавала његова супруга, госпођа Мара. Међу женама које су тада долазиле у Музеј, она се издвајала својим вечно насмејаним лицем, гласном веселошћу и наглашеном срдачношћу. На лицу су јој још били видљиви трагови некадашње лепоте, кокетно је допуштала да замишљамо како је изгледала када је као девојка опчинила лепога Вељка. Посебно је била горда на Вељкову славу неодољивог заводника, а понашала се као да јој та мужевљева репутација само увесељава живот. Пред њом, Вељко Петровић се приказивао као покорни, укроћени муж, као човек који је у односу на властиту жену сачувао понашање љубавника из првих дана њихове заједничке среће.

Увек је о њој говорио као о својој великој чежњи, али је код слушалаца стварао илузију да је у односу на своју Мару велики грешник. Све је то звучало двосмислено, јер није било јасно да ли је под тим мислио на неке стварно почињене грехе, или на то што са госпођом Маром није имао порода.

ПОДЕЛА ДАРОВА

ВЕЉКУ Петровићу пут у високо друштво био је отворен, и он је њиме кренуо сасвим уверен да не изневерава пркосне идеале своје младости. Допало му је сценско шепурење и улога државног наздравичара. А када су убрзо уследиле и прве привилегије, исказане најпре кроз дипломатске магацине затвореног типа, Вељко Петровић их је узимао у дубоком уверењу да му и оне следују, као јавно признање и као праведна подела дарова.

СУТРА: ВРЕМЕ ВЕЛИКОГ, МУЧНОГ И БОЛНОГ ПРИЛАГОЂАВАЊА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.

15. 12. 2024. у 13:55

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (0)

НОВИ РЕД ВОЖЊЕ СРБИЈАВОЗА СТУПИО НА СНАГУ У НЕДЕЉУ, 15. 12. 2024.