ФЕЉТОН - ТАЈНА ПОЛИЦИЈА ГАРАНТ ОПШТЕ НАРОДНЕ СРЕЋЕ: Титови лавови, били су у Европи и последњи одсјај исчезле феудалне епохе

У СУЖЕНОМ простору слободе непрекидно се увећавала друштвена хипокризија, а губитак јавног морала надокнађен је покорношћу и грађењем привида.

Тито са убијеним медведом у ловишту код Бугојна, Фото Фејсбук

Једна од тих заблуда почивала је и на озакоњеном миту о братству и јединству, а само мали број људи је прозрео шта се све крије иза те свечано усвојене догме. Наталожене старе мржње и неспоразуми само наоко су били поражени, иако се са свих страна чуло да је то овога пута коначно.

Трубе победника свакодневно су оглашавале то дуго чекано и тешко изборено ново доба.

Иако се готово свакодневно гасио понеки лампион, упаљен да увелича то победничко славље а смањивао број истинских верника, створени бирократски апарат самозадовољно и неконтролисано наставио је да прождире народну муку.

Формула „један ради, а тројица пишу” развила се у неуништиво начело наше економије.

Живљење преко моћи и од поновљеног кредитирања незадрживо је повећавало корупцију.

Та болест увукла се у све поре нашега јавнога живота и више ништа није било кадро да је искорени. Било је јасно да је подстиче и онај грабежнички, неумерени стил живота највиших представника партијске и државне власти. У епицентру оваквог понашања био је Јосип Броз Тито и то је истовремено била и трагика ове земље. Обневидео у свом сјају, а окружен дворским ласкавцима и већ сасвим покореном партијом, Тито није могао, или није желео, да види како се буде и јачају центрифугалне снаге ослоњене на непревазиђено негативно историјско наслеђе.

НЕРЕШЕНО национално и економско питање старе Југославије угрозило је и ову нову, а пред том чињеницом није се могло утећи у празно самозаваравање. Греси старе Југославије кружили су као авети земљом и врло брзо они су укључени и у савремену политичку борбу. И док се тако трошила и растакала унутрашња снага земље, остарели Тито лутао је светом тражећи за своје идеје нове просторе. Као да се стари пустолов одједном обрео у скученом простору свога завичаја, он је, необављена посла, код куће, превидео његову скору пропаст. Издао га је и његов најужи круг, људи којима је он подарио њихову лажну величину. Без Тита брзо се испољила сва њихова беда, немоћ да не проћердају наслеђено. А када је Тито умро 4. маја 1980. сигурно је да нисам био једини који се тада запитао да ли та његова смрт симболички означава и крај читаве једне епохе.

У СЕЋАЊЕ сам призивао смрт цара Франца Јозефа 1916, или смрт краља Александра I 1934. године. Добро памтим да сам за оба случаја управо у породици чуо да је са њима умро и читав један свет. Додуше, као да то ипак не признају у потпуности, у породици су се понекад чула и другачија мишљења. Тврдило се да су неке појаве те владарске епохе биле довољно снажне да ипак претрају. Онда сам чуо како скоро победоносно говоре: „Гле, гле, па ово је као у време Франца Јозефа, нема сумње, повампирила се Аустроугарска. Посебно се то односило на феудално понашање Јосипа Броза Тита, код кога су спољне сличности са Хабзбурзима биле очевидне. Долазиле су оне до изражаја у Титовој скоро фанатичној љубави према лову, коју је мој ујак Лазар, као наш највећи ловачки стручњак у породици, одувек упоређивао са надвојводом Францом Фердинандом. „Тај није био ловац, већ стрелац”, говорио је ујак, „а ми ловци то добро разликујемо”. Убијао је све што стигне, од зечева до слонова, а у свом дворцу Конопиште обесио је десет хиљада само јеленских рогова.

А ТИ ТИТОВИ ловови, посебно они у Карађорђеву, Бељу и Бугојну, били су у Европи и последњи одсјај њене ишчезле феудалне епохе. Било је готово невероватно са каквом се страшћу и круг око Тита прикључио и подредио његовој личној страсти. Чак и они руководиоци који нису били ловци, па су осећали и неку врсту одвратности према овој врсти забаве, постајали су преко ноћи страствени поклоници лова трудећи се да их као такве запази и свевидеће господарево око. Било их је смешно видети у некаквим ловачким костимима скројеним према сликама из модних журнала. Заиста смешни били су и они брижно намештени ловачки ставови када су се фотографисали, стављајући победнички једну ногу на трупло каквог одстрељеног јелена, дивојарца или дивље свиње. Али, знали су они добро да и сама припадност најужем ловачком кругу свемоћног шефа партије и државе може да донесе и неко померање у пирамиди власти. Био је то читав један систем у којем није било саветно било какво одвајање. Одбити понуђене привилегије одговарало је брзом политичком паду. А када се то једном деси, свако је знао да су могућности за враћање сасвим незнатне.

Такав пали анђео био је осуђен на вечно искајавање због своје смелости да се одвоји од оне једино спасавајуће целине. Сваки послушни сапутник онога који је седео на врху пирамиде власти имао је могућност да живи спокојно и да безбрижно ужива своје привилегије. Истина, господар је трошио много и неконтролисано, али је са своје обилате трпезе штедро бацао мрвице онима који су га беспоговорно следили у свим његовим политичким вратоломијама. Тај начин понашања ширио се са врха надоле и није било тешко да човек у каквој дебелој провинцији препозна, разуме се у одговарајућој локалној сразмери, онај модел који је настао у Београду.

У ТОМ царству владала је и непогрешиво устројена партијска хијерархија. Једино је она била истинско судиште нашег целокупног живота. У том трибуналу проглашавани су прави и криви, паметни и глупи, одани и завереници, ту је одређиван крвоток целокупне земље.

Био је то свет који се свакога дана све више одвајао од стварности, осетљив једино на своје привилегије. Пронађено је и једно спасоносно решење за очување власти: откривање скривених непријатеља који вребају у својим бусијама и чекају да се устреме на наш социјалистички поредак. И тако, створен је механизам за трајну будност и подозривост, а наша спокојност и срећа поверена је тајној полицији. Открило се да је идеално друштво оно у којем нико никоме не верује, а та општа завађеност укључује и обавезне миротворце који се регрутују из редова партијских послушника. Оваквим крутим и непромишљеним ставом жртвовани су многи умни људи нашега народа, а нико се није ни запитао коме су били потребни оволики озбиљни губици у живој снази. Слично, неразумно и сасвим бахато понашање уочено је и у односу на нашу историју и духовну баштину.

Протеривање дијалога

ПАРТИЈА је успела да створи жалосну једнообразност која је претила да разним привидима укочи наш духовни живот. У таквим приликама ишчезла је и једна велика тековина европске цивилизације: могућност да се оствари било какав озбиљнији дијалог. За такве подвиге недостајала је права потреба и жеља да се саслуша и друга страна. Озаконило се уверење да су праведници искључиво они који су ушли у царство истомишљеника.

СУТРА: ВЛАСТ ЈАЛОВИМ ФРАЗАМ БЕЖИ ОД ПРАВИХ ПРОБЛЕМА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НЕГОВАЊЕ ПОСЛУШНОСТИ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ: Предратни професори сачували континуитет историје

06. 07. 2023. у 18:00

Репортаже

0 14

БОЈ ДВА МИЛИОНА ЉУДИ И 6.000 ТЕНКОВА: На данашњи дан пре 80 година почела битка за Курск, највећа у историји ратовања

05. 07. 2023. у 15:06

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације