ФЕЉТОН - ЖЕНА РАТНИК ПОСТАЈЕ ДОБАР ЗЕМЉОРАДНИК: Спомен - плоча, на кући Милунке Савић у Степановићеву је нажалост скинута

ДРУГИ топлички гвоздени пук „Књаз Михаило”, након завршетка рата по жељи краља Петра I Карађорђевића стациониран је у Београду и проглашен гардијским, што је била велика почаст за припаднике тог елитног састава српске војске.

Кућа коју је Миланка сазидала у Степановићеву, Фото Из књиге "Милунка Савић Витез Карађорђеве звезде и Легије части"

Касније, 1920. године, када је и формално устројена Гарда, припадници Топличког пука су демобилисани. Иако је у пуку ажурно вођена архива, ипак се није могло тачно утврдити ког датума је 1914. године Милунка Савић ступила у редове ове јединице и када је 1919. године демобилисана.

Након преписки са Министарством војске и морнарице Милунки је потврђено да је своје учешће у рату у саставу Топличког пука започела у септембру 1914. године, али време демобилизације је остало непознато, па јој је наложено да датум доказује сведочењем својих ратних другова. Милунка је у изјави, уз потврду два сведока, доказала да је демобилисана 19. августа 1920. године, али је остало нејасно зашто јој та година није призната у пензијски стаж.

Након званичног изласка из војске, Милунка се вратила у своју Копривницу, али не да тамо и заснује нови живот. Иако без одговарајућег школског образовања, али са драгоценим животним искуством она ће се вратити у Београд где ће уз доста мука и труда водити нову борбу за живот достојан ратника са високим одличјима.

ПРВО радно место било јој је у Општој државној болници у Београду, где је радила као спољна болничарка од 1. фебруара 1921. до 1. августа 1922. године. На летовању у Дубровнику, 1922. године, упознаје Вељка Глигоровића из Сарајева са ким склапа брак и започиње заједнички живот. Да би била поред свог изабраника даје отказ у Државној болници и одлази у Сарајево где се запошљава у Заводу за израду војне одеће као прегледачица и успешно ради од 6. новембра 1922. до 16. априла 1924. године.

Иако је у Заводу у Сарајеву била успешна неквалификована радница Милунка даје отказ и са мужем се враћа у Београд. По доласку у главни град рађа им се кћеркица Милена. Две године касније 1926. Милунка више не живи са супругом Вељком који је у Београду добио посао у пошти, али запоставио породицу и касније преминуо. Све до новембра 1927. године Милунка живи као самохрана мајка са кћеркицом Миленом у Степановићеву у Бачкој, где је на основу „Добровољачког уверења” које јој је издало Министарство војске и морнарице додељена „добровољачком компетенцијом” површина од пет хектара (осам катастарских јутара и 1.100 квадратних хвати обрадиве земље и поткућницом од 800 квадратних хвати) на ново-oснованој добровољачкој колонији Маријин мајур, касније названој Степановићево.

Тамо је, уз помоћ својих ратних другова, такође српских добровољаца, изградила врло лепу кућу, коју је недуго затим препустила сестри Славки и преселила се у Београд.

„Степановићево добровољачко насеље у општини Нови Сад, имало је ту част да је, међу 226 ратних добровољаца, бораца са Солунског фронта, живела неколико година Милунка Савић, наредник српске војске са највећим српским и савезничким одликовањима за ратне заслуге.

МАЛО је оних који данас знају (чак и у Степановићеву) да је Милунка Савић (херој Првог светског рата којој се дивила и Европа) једно време живела у Степановићеву, уз своје саборце, обрађујући скромно парче земље мукотрпно као и они, добијено за ратне заслуге.

Она је била не само жена-ратник већ и жена-земљорадник, при чему је због оскудице, уместо коњске имала запрегу од две краве, а писац ових радова је памти и данас у таквом издању како је у сиромаштву живела достојанствено, неколико година после Другог светског рата, док је била у овом селу. С њом је тада била још једна жена, њена најмлађа сестра Славка (имала је два сина - Рељу и Топлицу који су били ђаци степановачке основне школе, тада четворогодишње), а у кући поред њихове живела је Милункина поћерка Зорка.

- Зора, тада већ удата за Ђокића, родом из Сврљига. Недуго потом, Милунка се одселила у Београд.

Једино што данас у Степановићеву подсећа на Милунку Савић јесте улица која носи њено име и остатак куће у којој је живела. Нажалост, постављена спомен-плоче на тој кући је скинута.”

„У кући Милунке Савић у Степановићеву дуго времена је живела њена сестра Славка код које су често боравила Милункина деца, нарочито за време школских распуста. Милунка је долазила Славки у госте и обично би се враћала у Београд са нешто јаја и других пољопривредних производа у корпи.

СЕЋАМ се једног, за мене, необичног догађаја, од пре Другог светског рата, који се десио у возу. Наиме, ја сам учио средњу школу у Новом Саду где сам путовао возом сваки дан.

Једном приликом се Милунка враћала за Београд. Она је као носилац Карађорђеве звезде, имала право на бесплатну вожњу железницом. Тако је и том приликом ушла у другу класу, којом је у оно време путовала само „господа”. Ја сам ушао у суседни вагон треће класе.

Поред мене се нашао кондуктер. Видевши да је једна скромно обучена жена ушла у „вишу” класу, кондуктер прогунђа: ’Куд је она баба залутала!?’ Хитро пође да је врати у трећу класу. Ја сам ћутао и и посматрао кроз прозор шта ће се десити. Кад је кондуктер дошао до Милунке и затражио јој исправе, ваљда да је казни (оглоби), она му је показала легитимацију. Наједном се кондуктер укипи у ставу ’мирно’ и војнички салутира Милунки.”

По доласку из Степановићева код Новог Сада, Милунка Савић настанила се у Београду где је живела са својом кћерком Миленом и две усвојене девојчице.

Прелиставајући старе комплете „Политике”, новинар Коста Димитријевић открио је до тада мало познат податак о животу Милунке Савић у Београду.

„Милунка Савић најславнија жена - српски борац у балканским и Првом светском рату са породицом становала је у Скадарској улици бр 33, до чувене кафане ’Три шешира’. Живела је са своје четири ћерке издржавајући их од малих државних прихода и зараде од прања стотине прозора и степеница у једном великом београдском надлештву, а у слободним часовима, то је било само ноћу, држала је преслицу и прела вуну да деци исплете чарапе.

У својим повременим исповестима Милунка се присећала тог времен:

-  Долазе Французи у Београд, долазе моји ратни другови, генерали, официри, војници, па кажу:

Зар за Милунку није ништа могло боље да се нађе, зар жена-јунак још да се бори, и то за хлеб?

-  Некада, за време ратова, била сам здрава и јака као курјак. Војвода Путник мислио је да сам кренула за неким момком у рат. Међутим, доцније су сви видели да се не ради ни о каквом момку него да ме је једино патриотизам на то одлучио.

Уместо да јој је омогућено да оде у санаторијум или од- маралиште за опоравак, Милунка је после ослобођења морала да мисли на зараду. Петнаест година је радила најтеже и најпрљавије послове.

УКИНУТА ЕЛЕКТРИКА

ПРЕДЕ вуну Милунка Савић, наредник српске војске са одличјима Карађорђеве звезде, француске Легије части, Албанске споменице, у Скадарској улици 33, усред Београда. У кухињи још гори гасна лампа јер су јој електрику укинули. Важнији је хлеб од светлости и Милунка је поново  морала да је жртвује.

СУТРА: ЖИВОТНИ ПУТ ОД ХЕРОИНЕ ДО СПРЕМАЧИЦЕ У БАНЦИ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - МИЛУНКУ СМРТ НИЈЕ ХТЕЛА, ПРЕЖИВЕЛА ЈЕ БРОДОЛОМ: И у Бизерти, у Тунису, несрећна Србија је остављала кости своје деце...

11. 08. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ДВЕ СУЛУДО ХРАБРЕ ЖЕНЕ У ИСТО ВРЕМЕ У БОЛНИЦИ: Милунка је у британској болници боравила пошто је по пети пут упуцана у бутину

10. 08. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДВЕ ЖЕНЕ СУ УКРАСИЛЕ СЛАВНИ ГВОЗДЕНИ ПУК: Флора Сендс је једина жена са Запада која се борила као војник у Великом рату

09. 08. 2023. у 18:00

Друштво

0 0

ВРЕМЕ ДАНАС: Облачно и хладно, понегде са слабим снегом

11. 01. 2026. у 00:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације