ФЕЉТОН - АУСТРИЈСКО–ОСМАНСКИ РАТ ПРАТИЛО СТРАДАЊЕ СРБА: Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници, било као устаници

Пишу: Горан Васин и Ненад Нинковић

01. 10. 2023. у 18:00

НОВА етапа у развоју Кар­ловачке архиепископије почела је са Аустријско - османским ратом 1716-1718. вођеним претежно на просто­ру који су насељавали Срби.

ФЕЉТОН - АУСТРИЈСКО–ОСМАНСКИ РАТ ПРАТИЛО СТРАДАЊЕ СРБА: Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници, било као устаници

Митрополита Мојсија Петровића, Фото Из књиге "Историја Карловачке митрополије"

Од прве битке 5. августа 1716. код Петроварадина, преко осваја­ња Темишвара и Баната (1716), Београда (1717) и продора у Шумадију (1717-1718) Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници (гра­ничари), било као устаници на простору централног Балкана и снабдевачи трупа. Сукоб су пратила нова српска страдања - Османлије су после пораза код Петроварадина из осве­те спалили Велику Ремету и Крушедол, а због упада у Срем током зиме 1716/1717. невоље су имали и његови становници и манастирска братства. У јед­ном таквом османском нападу на Ириг, јануара 1717. погинуо је капетан Адам Монастерлија, син подвојводе Јована. Станов­ништво се пред војскама скла­њало у збегове, а после враћа­ло на згаришта својих кућа.

Рат је завршен Пожаре­вачким миром 21. јуна 1718. Принцип uti possidentis који је прихваћен током мировних преговора значио је да свако задржава ону територију коју је у том тренутку држао у ру­кама.

Нова граница је тако поред целог Баната и дела Срема, који је после Карловачког ми­ра остао у османским рукама, Хабзбуршкој монархији обез­бедила Малу Влашку (до реке Олте/Алуте), део босанске По­савине и Семберије са Бијељи­ном и Србију чија је граница тада повучена од ушћа Тимо­ка у Дунав, затим Тимоком до Зајечара, па према Бору, југозападно до Сталаћа, уз За­падну Мораву ка Чачку. Ода­тле је граница пратила реку Каменицу до њеног извора на Дивчибарама, затим планин­ским венцем ишла ка Круп­њу, и онда избијала на Дрину изнад Лешнице. По уговору је договорено да се прекину сви погранични сукоби, а цару је признато право интервенције у корист католичких редова у Јерусалиму. Порта је јемчи­ла сигурност трговине и да ће повући мађарске емигранте са границе. Договорена је ко­мисија за коначно утврђивање границе на терену и размена заробљеника. Мир је потписан на двадесет година. До краја го­дине утврђена је прецизна гра­ница, а хајдуци, који су дизали устанак на Косову и Метохији и у Старој Србији већином су се преко османске територије пробили до Хабзбуршке мо­нархије и у њој се настанили.

ЈОШ током рата епископи који су затечени на освојеном простору - темишварски Јоа­никије Владисављевић (1713- 1727), вршачко-карансебешки Мојсије Станојевић (1713- 1724), београдски Мојсије Пе­тровић (1713-1730) и ваљевски Доситеј Николић (1715-1738) помагали су хришћанску војску, што им је гарантовало и останак на епископским катедрама .

Карловачки ар­хиепископ је сматрао да про­ширење држав­них граница на рачун територи­ја на којима су живели право­славци (Срби и Румуни) значи и проширење његове духовне јурисдикције, чему се нису противили ни поменути епи­скопи, са који­ма се Викентије Поповић редов­но дописивао. Крајем рата су се ујединили интерес двора да не проширује утицај угарских институција на тек освојен простор и београдског митро­полита Мојсија Петровића да буде потврђен за архиепископа Српске православне цркве у областима које су 1718. при­пале Хабзбуршкој монархији. Његову молбу су подржали представници из Србије мада они нису разликовали почасну титулу митрополит београд­ски, коју је имао Петровић и (архиепископ и) митрополит карловачки коју је носио Попо­вић. Њима су оне звучале исто, иако је разлика била велика. Док је код Мојсија Петровића реч митрополит била титула части јер се налазио на древ­ној катедри у Београду, дотле је реч митрополит код Викен­тија Поповића означавала по­главара православне цркве у Хабзбуршкој монархији. Попо­вић је за разлику од Петровића имао на првом месту важнију титулу којом су га ословљава­ли у Монархији - архиепископ, после које је у титулисању до­давано и митрополит. Он је био поглавар цркве која се састоја­ла у то време од осам епархија, док је Мојсије Петровић био дијецезан једне.

У ТРАДИЦИЈИ Српске цр­кве није постојала пракса да неко, осим пећког патријарха, носи титулу архиепископа. У почетку су зато пећки патри­јарси титулисали поглаваре цркве у Монархији као прво­началне митрополите, чиме су наглашавали њихов значај у односу на све друге који су у Патријаршији имали титулу митрополита, па и београд­ског Мојсија Петровића. Од Пожаревачког мира почели су патријарси у Пећи да карло­вачке првојерархе титулишу као архиепископе. По тада­шњој хијерархији дијецезана Пећке патријаршије иза па­тријарха долазио би на првом месту карловачки архиепи­скоп, па онда остале владике по времену своје хиротоније, с тим што су тројица међу њима, самоковски, дабробо­сански и цетињски били, као и карловачки, егзарси пећког трона и они би били истакнути пре осталих владика, али по­сле карловачког архиеписко­па. Терминолошка збрка са којом су се срели Срби била је још тежа за разумевање двор­ским круговима у Бечу.

Када је архиепископ Викен­тије сазнао да се митрополит Мојсије обратио преко Евге­нија Савојског цару, тражећи потврду за поглавара право­славне цркве на територији која је стечена Пожаревачким миром, сазвао је Сабор у Кар­ловцима. На њему је прису­ствовао и ваљевски владика Доситеј Николић, свакако јер је био наклоњен решењу у ко­јем не би била стварана нова црквена област, него сви би­ли потчињени карловачком архиепископу.

Сабор се пози­вао на Привилегије у којима је наведено да може постоја­ти само један архиепископ, али Беч ово није занимало и цар је донео одлуку у складу са својом поли- тиком према угарским сталежима и инсти­туцијама. Пошто је Карло VI био резервисан према захте­вима Угарске да њој подреди новоосвојену територију, Ба­нат и Србију је организовао тако да су оне постале посебне управне области над којима су ингеренцију делили Дворска комора и Дворски ратни савет. У складу са тим није желео ни проширење јурисдикције карловачког архиепископа, чија се црква налазила у угарском делу Монархије, јер би се тако проширила и надлежност угарских институција.

ЦАР Карло VI је потврдио Мојсија Петровића преко Дворског ратног савета 10. септембра за архиепископа и митрополита у Краљевини Ср­бији, а потом 8. октобра 1718. за архиепископа и митрополи­та Србије и доњег Срема. Тада му је подређен формално и ваљевски епископ Доситеј Ни­колић. У том тренутку изван власти и карловачког, и бео- градског архиепископа била су двојица владика у Банату. Зато је Викентије Поповић 1719. и 1720. тражио да се они подреде његовој јурисдикцији, али цар као што није желео да угарске институције и претен­зије прошири у Србији, то није желео ни у Банату. У складу са том политиком је 21. новем­бра 1720. подредио банатске епархије Београдској архие­пископији и митрополији. У догматским питањима духов­на власт Мојсија Петровића је проширена и над Малом Вла­шком (Олтенијом) чије су ди­јецезане до 1739. хиротониса­ли београдски архиепископи, али овај део није био у саставу Београдске архиепископије.

ПРОБЛЕМИ ПАТРИЈАРХА

ТОКОМ промена које је цар Кар­ло VI преко Дворског ратног са­вета вршио изостала је реакција пећког патријарха, мада се она, с обзиром да се радило о делу Патријаршије, могла очекивати. Патријарх Мојсије је у то време имао пуно проблема, чак је 1718. привремено био збачен са трона, а када се на њега вратио требало му је времена да поно­во учврсти своју позицију и није имао могућности да се уплиће у проблеме цркве у Хабзбуршкој монархији.

СУТРА: ПОТВРДА О УЈЕДИЊЕЊУ НА КАРЛОВАЧКОМ САБОРУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.

14. 12. 2024. у 20:04

Коментари (0)

КОНКУРС ЗА МАЛЕ ДОМАЋЕ ПРОИЗВОЂАЧЕ: Mercator-S вас позива да постанете део бренда „укуси мога краја“