ФЕЉТОН - ЦАР ПЕТАР ВЕЛИКИ ШАЉЕ СРБИМА ДВОЈИЦУ УЧИТЕЉА: И патријарх Арсеније III је покушавао да организује образовне институције
ПОРЕД одлуке о уједињењу Сабор из 1726. је донео још неколико важних.
Прва међу њима је дефинисала однос архиепископа и епархија у погледу избора епископа који су, да би то постали, морали бити образовани, али и народу по вољи. Архиепископ није смео избор епископа да учини самостално, него се морао договарати са епархијским представницима.
Требало је створити орган 12 општенародних епитропа (тутора) који би помагали архиепископу и бринули уз њега о финансијама. Сваки сталеж (духовни, војни и градски) имао би по четири епитропа. У свакој епископији је морало бити постављено слично тело од три епитропа, из сваког сталежа по један, који би пазили да, када умре епископ његова покретна имовина буде заштићена и пренета архиепископу. Првојерарх је са туторима бринуо о заоставштини покојних владика, исплаћивао њихове дугове и послугу, давао им подушја. Непокретну имовину би наследио нови епископ. Све владике требало је у својој епархији, где год је то могуће, да отварају школе, а пре свега архиепископ „...велику школу...дијачку, немачку и српскуи. Када епископ поставља свештеника морао је то да ради без симоније, у складу са способностима кандидата. Ако би свештеник дошао у сукоб са парохијанима, епископ је требало да га премести на другу парохију. Када неко нешто згреши цркви, епископ није смео да затвара храм и проклиње, него да правду тражи на световном суду. Захтевано је да се у свим епархијама прогласи Свитак, тј. ценовник свештеничких услуга, који је Сабор донео.
ЦРКВЕНА лица нису смела да поништавају тестаменте ако су незадовољни остављеним. Свештеници удовци су могли после смрти супруге још само годину дана уживати парохију, а после тога су морали отићи у манастир. Епископи нису смели око себе да окупљају родбину, сем мајке и сестре. На сваке две године су могли да мењају свој тестамент. Сабор је забранио приватну имовину у манастирима и тражио да монаси све што донесу дају у заједницу. У доношењу оваквих одлука пресудну улогу су имали световни посланици, посебно они из Будимске епархије, чему се може приписати и то да су неки њихови захтеви из 1713. овде поново нашли своје место.
Нису све одлуке које је Сабор донео поштоване, што је изазивало проблеме у наредном периоду. Покушало се, истина не са пуно успеха, постављање владика у договору са Епархијском скупштином. Архиепископ Мојсије је после смрти будимског епископа Михајла Милошевића (21. фебруар 1728) новог владику желео да постави у договору са њом, али су и он и Скупштина тражили једно од другог да буду предложена три кандидата, а да онда буде донета коначна одлука. Петровић није пристајао на захтев Епархијске скупштине, тако да на крају није било кандидатуре него је свог протосинђела Василија Димитријевића изабрао за будимског владику. Хиротонисао га је јануара 1729. и упутио у епархију у којој је Димитријевић имао пуно сукоба са грађанством.
СА ДРУГЕ стране, одлука у погледу школе коју оснива архиепископ уважена је и током Петровићеве управе Архиепископијом по први пут је учињен велики напредак у организовању образовног система код Срба. Тешка економска ситуација после Велике сеобе, у којој су многи Срби изгубили све што су имали, потом, честе смене на челу цркве, ратови и буне у којима су Срби били ангажовани на страни двора, оставили су мало простора за бољу организацију школа, све до Пожаревачког мира. Било је, ипак, покушаја да се организују образовне институције и патријарх Арсеније III се 1698. обратио цару Леополду I са предлогом да на Сечујском поседу дозволи оснивање Гимназије. У новој молби патријарх је (16. јула 1706) тражио дозволу да отвори нижу Гимназију, а да се Србима дозволи образовање у католичким школама и универзитетима без притиска да промене вероисповест. Његова молба је остала без одговора. После патријархове смрти Крушедолски сабор је упутио владару предлог да се из прихода Пакрачког владичанства узме 2.000 форинти за оснивање ниже Гимназије у Осијеку. Будимски посланици су на истом Сабору тражила да се епископи старају о отварању школа, али је иницијатива на обе стране прошла без успеха. Док су патријарх и Сабор желели отварање средњих школа владар је покушао да поправи стање у погледу основних. Када су на почетку XVIII века организована нова војнограничарска насеља прописано је да у сваком од њих буде остављено место за основну школу и сесија земље за издржавање учитеља. До поправљања школства на овој основи, ипак, морало је да прође још неколико деценија.
СРЕДЊЕ школе су постојале у већим угарским градовима, у којима су живеле српске занатлије и трговци. Гимназије (граматикалне школе) су биле искључиво у рукама католичке цркве. Поред верске наставе у њима посебна је пажња поклањана учењу латинског језика преко којег се комуницирало са институцијама и царем. Добро савладавање латинског језика бившим ученицима служило је у пословима које су могли обављати за цркву, школу или локалну власт. Католичке гимназије су се састојале од шест класа, а као уџбеници коришћена су дела класичних аутора, чији је стил подражаван. Често су за ученике ових школа постојали посебни интернати.
По угледу на ове школе митрополит Мојсије Петровић је после Пожаревачког мира желео да оснује српске средње школе. За њих су му били потребни добро образовани наставници којих у српској средини није било. Петровић је нарочито страховао од католичке пропаганде и образованих језуита чије је деловање после 1718. почело у Србији. Како је овде било села без свештеника, језуити и мисионари су видели шансу за ширење католичке вере. Тврдили су да у таквим насељима становништво не може остати без хришћанске утехе, па су долазили у села да крштавају, венчавају и сахрањују иако је то раније радио најближи православни духовник.
ПРОЗЕЛИТИЗАМ је био разлог да Мојсије Петровић учитеље не тражи међу онима који су разумели или говорили српски језик, а били католици, него међу православним Русима, који су борбу против уније на простору данашње Украјине, водили управо кроз подизање образовног нивоа свештеника. Зато се већ 1718. а потом поново 1721. обратио цару Петру Великом са молбом да помогне његове напоре за отварање једне латинско-словенске школе у коју би послао учитеље и уџбенике. Цар је 11. маја 1722. наредио Синоду Руске цркве да из кијевских школа изаберу два учитеља за словенски и латински језик и са уџбеницима их пошаљу Мојсију Петровићу. Накнадно је договорено да Русија годишње ове учитеље плаћа 300 рубаља. Митрополитовом изасланику Василију Малескуу књиге су предате 1723, а 1724. одређени су учитељи, синодски преводилац Максим Терентијевич Суворов и његов брат Петар.
ОБРАЗОВАЊЕ СВЕШТЕНСТВА
АРХИЕПИСКОП Мојсије Петровић је још пре доласка учитеља из Русије (1724) упутио посланицу свештеницима са захтевом да где год могу отворе основне школе за децу и старије људе. Само свештенство је требало да се вежба у читању, писању и догматици, да напамет научи Символ вере, Седам светих тајни, Десет Божјих заповести и друге молитве, како би у томе могли да поучавају вернике. Материјална оскудица је дуго била основни проблем при оснивању школа.
СУТРА: НЕСПОРАЗУМИ БЕЧА И СРБА У ТУМАЧЕЊЕ ПРИВИЛЕГИЈА
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (0)