ФЕЉТОН - БРИСЕЛ – ГРАД СА НАЈВИШЕ ШПИЈУНА У ЦЕЛОМ СВЕТУ: Још 1991. године Миловановић је радио на студији о могућој агресији НАТО на СР

ДРЖАВНИ врх СР Јутославије је тек 1994. године схватио да мора нешто предузети по питању обавештајног изучавања НАТО пакта. Осећао је да се нешто опасно припрема и да ће након интервенције НАТО у Републици Српској на ред доћи и СР Јутославија (Србија).

Јован Милановић непосредно пред одлазак у Брисел, Фото Из књиге "Јован Милановић - Највећи српски обавештајац"

Информације су биле преко потребне, и то што пре, а та хитност се  буквално сломила преко леђа садашњег генерала (тада пуковника) Јована Милановића. Припрема за одлазак је била импровизована, такорећи, није је ни било. Само су му кратко и јасно рекли:

„Јоване, имаш искуства, знаш језик и знаш шта нас занима. Иди“. У ствари, Милановић је припремао сам себе. У склопу припрема отишао је у Обавештајну управу Генералштаба - седиште војнообавештајне службе - и тамо доживео још једно разочарање. Очекивао је да ће много тога сазнати о Алијанси пре него што крене, али када је отворио фасциклу на којој је писало „НАТО“, она је била празна: у њој није било ни једног јединог папира. Пошто је увек умео да се нашали на свој рачун, Милановић је кренуо у обавештајну мисију прокоментарисавши како одлази у „град који има највише шпијуна по метру квадратном на свету“ - и то је дословно било тако. У Бриселу је тада боравило око 17.000 цивилних и војних дипломата и другог важног особља, од тога око 4.500 у седишту НАТО пакта и око 3.000 у Генералштабу НАТО  у Монсу, малом градићу покрај Брисела. Јованова једина права маска и заштита била је његова лажна биографија. У вези са тим, Милановић је доста касније у једном од својих „исповести“ причао:

„Ништа у тој биографији није смело да буде ни превише нападно,али ни превише наивно, јер Брисел је заиста град у којем шпијуни заједно пију кафу, а лаж је саставни део посла.

Требало је да глумим дипломату од каријере, службеника земље која жели коректну сарадњу и са ЕУ и НАТО, а да при том, не бирајући средства, све учиним како наша земља не би доживела стратетигијско изненађење кадаје реч о активностима НАТО пакта. Чинило ми се на почетку, када сам слетео на аеродром, да су ме послали да тражим иглу у пласту сена.“

СРЕЋНА околност за будућу обавештајну операцију у Бриселу била је та што је Милановић долазио из своје основне војне специјалности, официра атомско-биолошко-хемијске одбране (АБХО), и што је дуго радио у Управи за ратно планирање, а касније био и начелник тог, вероватно најважнијег сегмента Генералштаба. На тој дужности од њега је захтевано да се свакодневно бави стратегијским проценама о безбедносној угрожености земље. Још почетком 1991. године био је предводник на изради студије о могућој агресији НАТО на СР Југославију. Несумњиво, уочен је његов таленат за брзу, тачну и детаљну процену ситуације, извлачење закључака и планирање мера, тако да је био најмлађи члан те Управе, и по чину (потпуковник) и по годинама. Тај таленат је „утегао“ и потврдио у пракси на тако важном послу на којем се изненада нашао. Упркос бројним непознаницама и неизвесностима, веома добро је знао због чега иде у Брисел и шта га тамо чека. У вези са одлуком о његовом упућивању у Брисел, у разговору са ауторима овог фељтона, рекао нам је следеће:

“ПРОЦЕНА војног и државног врха билаје да ће током те, а и следеће, 1995. године доћи до агресије НАТО, како би се поништили резултати борбе српског народа на простору бивше СФРЈ. Могућност да агресија буде пренета и на територију СР Југославије билаје сасвим реална. Наша земљаје у том тренутку била под свеукупним санкцијама - економским, политичким, дипломатским.

Оно што је занимљиво јесте то да се држава која је до тада имала снажну дипломатију, након распада претходне заједнице нашла без квалитетног  дипломатског особља у свим суседним државама, државама великих сила и већини европских земаља. Исто се догодило и са војном дипломатијом. Једна анализаје показала да је СР Југославија након увођења санкција 1991. године остала без кључних дипломатских позицијау свету. Србију, односно СРЈ, тада затиче следећа ситуација: на месту амбасадора у Паризује Хрват, Гарго, који прелази у новоформирану хрватску амбасаду (амбасада СРЈ остаје на најнижем могућем нивоу); исто седешава у Италији, где је амбасадор био Словенац; затим у Аустрији где је такође Словенац; у Лондонује био Хрват; у Ватикану Словенац... Иста ситуацијајеу војно-дипломатском. естаблишменту, у којем су кључне дипломатске позиције у најбитнијим земљама држали Хрвати, Муслимани, Словенци и Македонци.

ВОЈНИ врх СР Југославије, у процени вероватне војне претње од стране НАТО, схвата проблем и доноси одлуку да у Брисел постави војног изасланика ради праћења активности НАТО, војне претње и индикатора агресије. Међутим, одлука о хитном избору изасланика наилази на низ препрека. Захтев Белгији да дозволи `инсталирање` војног изасланика је одбијен, јер је `дипломатски праг` наше Амбасаде сведен на ниво првог секретара. Због тога је одлучено да се покуша са `уграђивањем`  једног дипломате у дипломатску структуру Мисије СР Југославије при ЕУ.

Министарство иностраних послова је ову идеју веома успешно реализовало. Уграђен је официр чина пуковника у Мисију СР Југославије са дипломатским статусом: министарсаветник. Такву идеју је иницирао Живорад Јовановић, тадашњи помоћник савезног министра иностраних послова. Потом следи кадровска попуна. У моменту одлучивања налазио сам се на положају шефа Кабинета начелника Генералштаба. На Врховном савету одбране доноси се одлука о попуни Брисела, Москве и Пекинга. Готово невероватно, на сва три местаје само моје име. Сва три места су једнако важна. Ако ме пошаљу у Брисел, немају решења за Москву и Пекинг, и обратно. Одлука пада - Брисел.

Крај је године, мора се кренути што пре, заправо „одмах“.

ЗНАО сам  да се расправља о мени, али само за Брисел. Интимно, желео сам Москву. Тамо је један део моје душе, ма како то неко оцењивао. Искуство из претходних осам година (Алжир, контакти са Русима у Београду) говорили су ми да сам у праву. Слово „Н“ сам мрзео само зато што са њиме почиње назив злочиначке ортнизације. Смрад ме са те стране гушио од када сам официр и од када се бавим војном политиком и стратегијом. Примам одлуку веома нерасположен.

Кажу ми: `Идеш тамо, једини си избор, наша земља не сме доживети стратегијско изненађење. Ти знаш које су последице тог`. Кажем да знам и додајем: `А припреме?`

`Нема припрема, узимај пасош и шта ти још треба и иди. Остајеш колико буде потребно, деца остају овде`.

Обавештајци знају да је то карта у једном правцу. Средином јануара 1995. године стижем у Брисел. Киша и само киша, и тако до краја мандата. Амбасада СРЈ у Белгији  и Мисија при ЕУ у истој згради. Рекао сам већ, шеф Амбасаде је први секретар. Нема никакву дипломатску проходност, због веома ниског дипломатског ранга. Поред њега, од дипломата је ту још само конзул. Скоро да не знају шта је НАТО. У Мисији слично. Да нам прети некаква агресија, никад чули. Збуњени, шта ћу ја овде на тако високој дипломатској функцији. Не објашњавам ништа. А помоћи ниоткуда, ни од кога.“

НАПУШТАЊЕ ДУЖНОСТИ

У НАЈГОРЕМ тренутку, баш приликом распада СФРЈ, на кључним дипломатским местима нашао се кадар из новоформираних држава. Наравно, напустили су своје дужности и ставили се на чело војних дипломатских представништава својих нових, националних држава. Такође, веома је занимљиво то да је СР Југославија имала своје војне изасланике у земљама ван европског континента, али не и у Бриселу, седишту војне алијансе НАТО.

СУТРА: У ВРТЛОГУ ВЕЛИКИХ ШПИЈУНСКИХ ИГАРА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ТОДОР КАДИЋ ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ, МИТА И ЛЕГЕНДЕ: Легенде говоре да су Кадићи у своје време били најјаче братство у племену

16. 11. 2023. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ТОДОРУ НА КОТОРСКОЈ РИВИ НИЈЕ ЗАДРХТАЛА РУКА: Турци су изабрали Тодору кубуру за атентат, а сачму су залили змијским отровом

15. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације