ФЕЉТОН - СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ ДУХОВНА ПРЕСТОНИЦА ЦАРСКИХ РУСА: Царски Руси су у свој својој муци, дошли као мелем на рану разореном српском бићу

ПРОШАО је читав век од доласка руских емиграната у Србију. Располућена руска душа после Октобарског преврата и крвавог грађанског рата, расула се по читавој Европи, па и свету.

Прва руска црква освештена 1925. у Београду, Фото Подворјеа Руске цркве у Београду

Стицајем несрећних околности, Србија је прихватила последње браниоце царске Русије, најоданије руске родољубе на челу са генералом Врангелом, његовим Врховним штабом и Руском православном црквом. Мали градић подно Фрушке горе, Сремски Карловци, постао је незванична престоница царских Руса, њихов духовни центар, где су се налазили скромна резиденција генерала Врангела и седиште Руске заграничне православне цркве, која је свој мир нашла у приземном делу Патријаршијског двора.

Београд је постао центар интензивних друштвених и културних дешавања царских Руса. У њему је између два рата живело између девет и десет хиљада Руса, а они су процентуално чинили више од трећине становника Беле Цркве, малог градића на граници са Румунијом. У Новом Бечеју, Бечкереку, Панчеву, Новом Саду, Суботици, Билећи налазиле су се значајне образовне и културне установе и удружења, ау скоро сваком граду деловале су веће или мање колоније и друштва руских избеглица.

Избегли Руси оставили су упечатљив траг у просвети, архитектури, авијацији, градитељству, духовном и друштвеном животу тих градова и Србије, генерално. Скоро да нема области у којој нису оставили велики траг. Они су дали немерљив допринос духовном и културном препороду Србије, која је у Великом рату опустошена и материјално и биолошки, остала без трећине укупног и половине мушког становништва. Како рече познати карловачки писац др Жарко Димић, образовани царски Руси су, у свој својој муци, дошли као мелем на рану разореном српском бићу, носећи са собом књиге, важне породичне реликвије и љубав према домовини. Нова генерација наших школованих кадрова почела је да пристиже тек од средине двадесетих година. Ту празнину попунили су царски Руси и са нашим новим генерацијаманаставили да обнављају развој српског друштва.

НЕМАЧКА је имала прворазредни интерес да подржи промену власти у Русији, рачунајући на то да ће добити уступке од бољшевика, што се и десило закључењем Брест Литовског сепаратног мира у марту 1918. године. Русија излази из рата, губи велики део територија, Немачка добија огромну предност на Источном фронту, а савезници нови проблем.

Испоставило се да је сепаратни мир за Немачку била само Пирова победа кратког даха, а за Русију догађај који је продубио поделе у друштву, разбуктао грађански рат и оставио далекосежне последице на читаво друштво и државу. Руско друштво је по дубини подељено на два супротстављена блока, будући да се и на страни бољшевика, поред радника и сељака, нашао и део средње класе и интелектуалаца, који су већим делом, заједно са антикомунистима, монархистима и традиционалистима подржавали Бели покрет.

Остаци поражене царске војске, аристократија, грофови, племићи, професори, сликари, архитекте, уметници, иконописци и бројни умни људи, одани вековној руској традицији, повлачили су се ка југу Русије, надајући се да могу да пређу у контранапад. Крим је био последња сламка спаса. Изгубили су, међутим, и то задње уточиште и наду да могу да преокрену ток догађаја. Одатл е су морали у изгнанство, успели су да се домогну луке Константинопољ на Босфору, Галипоља и острва Лемнос. На тај простор под заштитом руских ратних савезника - Француске и Британије, стигло је око 150.000 руских избеглица. Пре те Кримске евакуације, одиграо се много трагичнији егзодус после пада Одесе, Херсона, Донбаса, односно црноморског приобаља, када је поражен генерал Дењикин.

Непрегледне масе народа и царске војске тада су се панично бориле за место на малобројним и препуним бродовима спаса. Поједини су ускакали у море у покушају да се некако ухвате за брод и избегну немилосрдну паљбу бољшевичке артиљерије. Тај први талас избеглица, преко Варне, Софије и мањим делом Румуније, нашао је уточиште у Бугарској, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и даље ка западу.

ТОКОМ грађанског рата је око два милиона Руса избегло у околне земље. То је био највећи егзодус неког народа пре ова два последња, са Блиског истока и из Украјине. Највише руских избеглица расуто је по земљама Средоземља и западне Европе, али најбољи однос према њима, пун топлине и братске љубави, показала је новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Населили су се махом у њене источне делове са претежно православним становништвом, блиском по духовности, култури и традицији.

У периоду од 1919. до пролећа 1921. године у Краљевину СХС, углавном на подручје Србије, стигло је између 40.000 и 50.000 руских избеглица. Још око 20.000 избеглица је само прошло у транзиту или се кратко задржало и потом отишло у западне земље. У мањем броју, наставили су да долазе до краја 1923. године, неки чак са Далеког истока, преко Владивостока и Шангаја. Ти последњи били су припадници сибирских кадетских корпуса и војника који су се пробијали куда су могли и како су знали.

Царски Руси нису се предавали ни када су поражени, сањали су дан када ће се вратити у отаџбину, како неко рече: „живели су на коферима”. То је био додатни разлог што су претежно ода- брали подручје данашње Србије, одакле су за најкраће време могли да се врате у отаџбину. У њиховој свести грађански рат је остао незавршен, веровали су да ће се бољшевички систем урушити сам по себи или посредством неких међународних околности.

У Отаџбини су оставили све што су имали, део породице, имања, куће, родбину, друштвени статус, и отишли као да крећу на пут са којег ће се брзо вратити. Са собом су понели само оно најдраже: иконе, највредније породичне успомене и грумен свете руске земље. Испоставило се да су многи отишли на пут без повратка...

ОНИ који нису успели да напусте Русију, или то нису желели, страдали су у бруталним чисткама или на принудном раду у Стаљиновим сибирским гулазима. Репресија према свима за које се макар и претпоставило да су симпатизери „буржоазије”, била је окрутна и сурова. Сматрани су противницима нове власти и „класним непријатељем”. У том смутном времену преки судови су буквално преко ноћи „пресуђивали” припадницима, па и симпатизерима Белог покрета. И када је уведена обавеза суђења, оно је најчешче било само формални чин.

Краљ Александар Карађорђевић, још као кадет Паженског корпуса у Петрограду, стекао је пријатељства са Романовима и утицајним Русима. Са руским двором имао је и родбинске везе. Две његове тетке, ћерке црногорског краља Николе - Стана и Милица, биле су удате за Николаја Николајевича и Петра Николајевича Романова. И његова сестра, принцеза Јелена Карађорђевић (Јелена Петровна), удата за кнеза Ивана Константиновича Романова брата од стрица цара Николаја Другог, посебно је допринела да пријем руских избеглица протекне у најбољем реду. Основала је Дечји фонд за исхрану, куповину уџбеника, набавку одеће за сиромашну децу и помагала старе и сиромашне.

Све је то допринел о да прихват и укључивање у свакодневни живот буду што ефикаснији у условима када се млада краљевина, тек изашла из рата, суочавала са бројним проблемима.

СИГУРНОСТ МЕЂУ СРБИМА

СКОРО 80 одсто Руса приспелих у Краљевину СХС дошло је на подручје Србије да би се унутрашњим досељавањем из осталих делова Краљевине, тај проценат повећао на чак 90 одсто од укупног броја. Таква оријентација ка Србији производ је дубоких културних, верских и историјских веза, њиховог осећаја веће сигурности на том подручју. Осим тога, у западним деловима Краљевине, који су до краја рата припадали Аустроугарској, они нису прихваћени као „браћа Руси”, већ са извесном дозом неповерења и презира, што је додатно утицало на премештање ка подручјима са већинским српским становништвом.

 СУТРА: СРБИЈА ЈЕ ИМАЛА ОБАВЕЗУ ПРЕМА ЦАРУ НИКОЛАЈУ II 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ФЕУДАЛИЗАМ У СРБИЈИ ЈЕ КОНАЧНО УКИНУТ: Британска филозофија је била да нема сталне пријатеље, већ само сталне интересе

21. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације