ФЕЉТОН - ПРВИ ТАЛАС РУСА СТИЖЕ У МНОГЕ СРПСКЕ ГРАДОВЕ: Пристигла руска образована елита дошла је као мелем на рану ратом разореној Србији

ПРВИ талас избеглица стигао је средином 1919. године, а о њиховом збрињавању бринуо се Руско--југословенски одбор, који су чинили угледни грађани, трговци, адвокати, индустријалци, професори Универзитета.

Група руских избеглица пристиглих у пролеће 1920. године, Фото "Спутњик"

Већ у јануару 1920. формиран је Државни одбор, а шест месеци касније наследила га је Државна комисија за бригу о руским избеглицама, надлежна за све обавезе око обезбеђивања места боравка, евиденције, запошљавања, финансија, социјалних и других свакодневних питања. На њеном челу био је Љубомир Јовановић, председник Краљевске Народне скупштине, а од 1927. године академик Александар Белић. Да би што ефикасније доносили одлуке, у састав Комисије су ушли и утицајни руски емигранти који су добро познавали сву проблематику и давали конструктивне предлоге за решавање текућих питања.

Комисија је по већим центрима у унутрашњости била надлежна за оснивање локалних комитета, а у мањим местима, сарађивала је са председницима или управом руских колонија. Створен је веома ефикасан систем координације од савезног (Државна комисија и надлежна министарства) до локалног (руске колоније или комитети). Посебно важна делатност свих тих тела била је проналажење посла за руске емигранте и вођење евиденције о њиховом месту боравка и текућим проблемима.

ДРУГИ већи талас дошао је у пролеће 1920. године, после пораза генерала Дењикина и његове оставке на место главног команданта оружаних снага југа Русије. Већим делом су дошли преко бугарске луке Варна, потом Софије и Пирота, или преко Румуније - Одеса, Акерман, Букурешт, Темишвар. Трећи и четврти талас, тзв. Кримска евакуација преко Цариграда, Лемноса и Галипоља, били су највећи са око 32.000 избеглица у периоду од новембра 1920, па до пролећа 1921. године. Једна рута је ишла преко Цариграда, Солуна и Ђевђелије и даље возом ка Нишу и Београду, а друга од Лемноса и Галипоља до јадранских лука: Мељине, Ђеновићи, Зеленика, Дубровник, Бакар, одакле су се упућивали у центре по унутрашњости у складу са планом Државне комисије. Мање групе долазиле су скоро до краја 1923. године, углавном из Сибира преко Шангаја и Кине...

Руси су се веома брзо укључили у свакодневни живот, чему је допринео највиши избеглички статус који су уживали у Краљевини. Њихов културни и друштвени живот није се разликовао од оног у царској Русији, неговали су руску традицију, обичаје и културу.

Оснивали су удружења и установе у свим делатностима, од еснафских тј. занатских и струковних до литералних, ликовних, културних, здравствених. Како рече историчар Алексеј К. Јелачић, и сам избеглица, они су у краљевини живели „веома интензивним руским животом, нигде у свету нису се тако одомаћили и прирасли за тле које их је примило, као у Југославији”.

НАЈВЕЋИ проблем за избеглице је  је био проналажење посла. Борба за егзистенцију је и оне образоване приморала да раде физичке послове да би преживели, као што су сакупљање летине на селима, сеча дрва, изградња путева, било какав други сезонски и повремени посао. Нешто лакше су до посла долазили дефицитарни факултетски образовани кадрови, затим грађевинци и занатлије. Ратом разорена и опустошена Србија остала је без образованих и стручних кадрова, па је пристигла руска елита дошла као мелем на рану. Поједини су се лако запошљавали у локалним администрацијама као писари, чиновници, поштари, геометри, затим у грађевинарству на обнови и изградњи путева и пруга, у школама и државним установама. Међутим, то су често били привремени послови са честим премештањем у друге средине, што је нарочито било изражено у просвети, где су Руси махом радили на одређено време на замени и попуњавању часова. Сходно томе, често су се селили и мењали пребивалиште. Слично је било и у грађевинарству и обнови инфраструктуре, где је ангажован значајан број руских инжињера, занатлија и обичних радника, али и официра. Стручни кадрови и обична радна снага у овом сектору били су изузетно дефицитарни због великих ратних разарања и губитка становништва.

И ОФИЦИРИ су у почетку имали више среће са послом, али то није трајало дуго. Значајан број официра одмах је био постављен у пограничне службе дуж граница од Италије и Аустрије до Албаније. „Политика“ од 13. априла 1922. године доноси податак на основу разговора са генералом Врангелом, да се око 4.000 Руса запослило у пограничној служби, која је тада била преко потребна за чување нових граница. То су морали да буду веома поверљиви и обучени људи, а руски официри су били такви. Толико добро су радили свој посао, што би народ рекао - „да није могла ни мува да прође”. Писац и библиограф, Алексеј Арсењев, сведочи да је Антон Корошец, словеначки првак и један од челних људи младе Краљевине, молио краља Александра да повуче Русе из пограничне страже, зато што сувише одговорно обављају своју дужност. То говори да је још тада, у тек створеној држави, наговештена тежња да о границама брину локални војници и територијална одбрана, што се и десило задњих година социјалистичке Југославије.

Стабилизацијом државе и увођењем редовног војног рока, границе су чували наши војници граничари па се број руских официра на тим пословима битно смањио ..

Они Руси који су дошли из Врангелове, односно Кримске евакуације, са острва Лемнос и Галипоља, укључени су у извођење грађевинских радова и путне инфраструктуре преко Министарства грађевина, будући да су у том таласу стигли претежно официри и војници, међу којима је било и доста инжињераца и других стручних кадрова. Томе је претходио договор Врангела и његовог опуномоћеника П. Н. Шатилова, са Владом Краљевине и Државном комисијом за збрињавање и смештај руских избеглица, да се финансирање последњег масовног доласка 12.000 војника реши тако што ће већи део, њих 7.000 до 9.000,  бити ангажовано на поправци путева порушених у рату и изградњи нових. Око 3.000 до 5.000 договорено је да се укључи у пограничну стражу, преко Министарства војске и морнарице.

БИЛИ су то плаћени послови, чиме је, на обострано задовољство, решен проблем прихвата, смештаја и текућих трошкова, који су се са сваким таласом придошлих избеглица значајно увећавали. Преко Министарства грађевина, ови руски војници и официри градили су и реконструисали бројне путеве, претежно у југоисточном делу Краљевине, у зависности од потреба Министарства. Изградили су магистрални пут Врање - Босилеград преко Бесне кобиле, затим путеве Косовска Митровица - Рашка, Краљево - Рашка, Гостивар - Дебар, Горњи Милановац - Чачак, Тител - Орловат, Ужице - Вардиште, Вардиште - Ваљево, Ужице - Шарган - Вардиште, Кањижа - Прељубље, Параћин - Сталаћ, Ниш - Књажевац, пруге Ормож- Љутомир у Словенији.

Овакви послови подразумевали су често сељење из места у место и прилагођавање датим условима. Ови послови су се временом смањивали, па су Руси прелазили на радове које су могли да нађу да би обезбедили егзистенцију, а неки су у потрази за бољим послом одлазили у друге земље. То је довело до постепеног смањивања броја руских избеглица и, процењује се, да их је пред Други светски рат било између 30.000 и 35.000. Заједничка особина свима била је оданост отаџбини из које су протерани и лојалност својој другој домовини, која их је прихватила. Та љубав била је дубоко урезана у њиховом бићу, испољавала се свакодневно. Дању су радили, а увече облачили официрска или свечана одела, одлазили у кафане, певали руске песме и водили дуге, носталгичне разговоре.

УСПЕШНЕ РАДЊЕ

ИЗБЕГЛИЦЕ које су се у царској Русији бавили предузетништвом или су овладали одређеним занимањима, отварали су мале скромне радње, фотографске, угоститељске, обућарске, трговачке. Неке од њих радиле су веома успешно као, рецимо, кафана Василија Фомича у Сремским Карловцима, фотографска радња Поликарпа Крашчова у Трстенику, галантеријска радња „Чика Рус" у Врњачкој Бањи и низ других...

 СУТРА: РУСИ ГРАДЕ ЧУВЕНУ ШАРГАНСКУ ОСМИЦУ 

Препоручујемо

Друштво

0 1

ФЕЉТОН - НИКОЛАЈ ХАРТВИГ ПРВА ЖРТВА ВЕЛИКОГ РАТА: Руски посланик је сахрањен у Београду са "почастима са каквим се владари сахрањују"

27. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СРБИЈА ЈЕ ИМАЛА ОБАВЕЗУ ПРЕМА ЦАРУ НИКОЛАЈУ II: На челу Државне комисије за бригу о избеглицама био је и академик Александар Белић

26. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ ДУХОВНА ПРЕСТОНИЦА ЦАРСКИХ РУСА: Царски Руси су у свој својој муци, дошли као мелем на рану разореном српском бићу

25. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЊЕГОШЕВИ ПОДАНИЦИ ЦЕНИЛИ КЊИГЕ ИЗ МАЧЕВЕ: Његошева дефиниција нације је била заједничко порекло и заједнички језик

24. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације