ФЕЉТОН - СРПСКИ СВЕТИТЕЉИ БИЛИ СУ ВЕЛИКИ СТРАДАЛНИЦИ: Краљ Стефан Првовенчани, брат Светога Саве, написао је Живот Светог Симеона

СВЕ ЗАДУЖБИНЕ које су саградили краљеви, клир, племићи и народ Србије били су средишта верског и књижевног живота Срба.

Манастир Студеница задужбина Стефана Немање, Фото Википедија

У  манастирима развила се стара српска књижевност, чији је утемељивач и најбољи представник био Свети Сава. Али почетак ове књижевне ере и припрему за њу можемо пратити уназад све до краја 9. и почетка 10. века.

Ученици Св. Ћирила и Св. Методија бавили су се књижевношћу која је оставила трага у готово свим литерарним делима словенских писаца на Балканском полуострву. Не мање од других, Срби су много добили овим раним почецима словенске књижевности. Једино се тиме објашњава врхунски и сјајан стил који карактерише текстове Светог Саве. Тако је, заснована на тој старој словенској литератури, почела стара српска књижевност - првим оригиналним делом Св. Саве, Службом Светом Симеону. Затим је написао типик (правило) за своју келију у Кареји (на Светој Гори), коју је засновао на Типику Светог Саве Освећеног и један типик за Хиландар који садржи кратку историју манастира, упокојења Св. Симеона и упутства за калуђере. Типик за манастир Студеницу, који обухвата Житије Св. Симеона, најоригиналније је дело Светог Саве и прва биографија писана на српском језику. Свети Сава се бринуо о превођењу многих правних књига које су његовој цркви биле потребне.

Брат Светога Саве, Стефан Првовенчани, написао је Живот Светог Симеона. Доментијан, игуман хиландарски и претходно ученик Светог Саве, написао је Живот Светога Саве (око 1242) и Живот Светога Симеона (1264).  Доментијанов Живот Светога Саве је поново исписао и проширио хиландарски монах Теодосије. Архиепископ Никодим је превео Типик Светог Саве Јерусалимског (Освећеног) и додао му и додао му сопствени уводник.

ЈЕДНО  од најпопуларнијих и најобимнијих књижевних дела било је оно из пера Данила II, архиепископа српског (око 1270-13379.То су Животи краљева и архиепископа српских; дело је после Данилове смрти имало непознате настављаче. Оно је познато као Родослов или Цароставник и обухвата животе четворице краљева, једне краљице (Јелене), једнога цара, осам архиепископа и два патријарха. Затим долази монах Исаија (познат и као старац Исаија Серски који је боравио у Цариграду како би помирио српску и грчку патријаршију). Он је написао „Причу о смрти краља Вукашина“.

Григорије Цамблак, игуман манастира Дечана (око 1400) 263, написао је Житије Стефана Дечанског (Уроша III). Јанко Шафарик овом Григорију приписује Службу и Житије Преподобнога Ромила (Раваничког), српског пустињака. Григорије је био прво калуђер на Атосу, затим игуман Дечана, потом отишао у Молдавију и на крају постао митрополит кијевски (Русија) око 1415-16. године. Године 1418, присуствовао је Сабору у Констанци.

Радио је на уједињавању цркава и у том циљу путовао у Цариград и Рим, али без икаквог успеха (1418. или 1419).  Деспот Србије Стефан Лазаревић, под чијом заштитом и старањем је основана школа писаца и „преводилаца ресавских“, и сам је био књижевник.  Ту школу је Стефан основао при својој задужбини, манастиру Манасији у жупи реке Ресаве. Скупио је ту групу учених монаха који су писали, транскрибовали и исправљали књиге. Овој групи је припадао Константин „Филозоф“ из Костенице (око 1380-после 1431), Бугарин по рођењу, који је на деспотов захтев написао Повест о словима (или: Сказаније о писменех) ,  а касније, пошто је деспот умро, написао је и Житије деспота Стефана Лазаревића које представља најбоље оригинално дело 15. века. Томе периоду припада и Похвала кнезу Лазару.
Оригинални документи које можемо прикључити другим делима црквене књижевности јесу хрисовуље (владарске повеље са златним печатом) које су у то време краљеви и племство издавали црквама и манастирима, те житија српских светитеља са црквеним службама њима у помен.

КАДА СЕ говори о старој српској књижевности, мисли се на црквену литературу. Јер, аутори су у већини случајева били званичници Цркве, док су дела свих њих имала чисто религиозни дух и особине. Чак су и грамате (укази, дипломе) биле пуне теолошких израза и цитата из Библије и светоотачких дела. Исто је и са свим другим текстовима после Светог Саве. Историјске чињенице, које налазимо код Светог Саве и, нешто мање, код Доментијана, губе на значају код њихових наследника, док чуда заузимају подоста места.

Данилов Родослов ( пун наслов: Животи краљева и архиепископа српских )  је у том погледу значајан на чудан начин. Он је много мање од историјског документа; то је збирка панегирика са мноштвом цитата из Библије и често пуна противречности. Али ова врста дела, ако и нема историјску, има литерарну вредност.

Светитељи и грешници српског народа, односно  Цркве,  истовремео су и његови најбољи представници. Преко њих, Срби су представљени као или склони греху или натерани на грех, а увек спремни да се покају и искупе за своје грехе. Грехови српских светитеља почињени су током њихове очајничке борбе за слободу. У тој борби, они су понекад били више политичари него хришћани, али то је било тако – у већини случајева – кад су имали посла са онима који нису ни сами поступали другачије.Та борба се настављала вековима… и они су грешили. А онда се све окончало варварском влашћу мухамеданаца. Српски светитељи су били страдалници, уверени да је страдање дошло као праведна казна Божја.

БОРБА ЗА СЛОБОДУ

ГРЕХОВИ српских светитеља почињени су током њихове очајничке борбе за слободу и њихова светост почива у њиховом искреном кајању које их је пратило до гроба. У своје задужбине су ови краљеви и монаси уградили покајничке молитве и надање. Кроз одјеке тих молитава и под рушевинама њихових задужбина, нараштаји ових грешника затечени у ропству налазили су снагу и инспирацију за истрајавање у сопственој борби – „За крст часни и слободу златну“.

 КРАЈ 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПОМИРЕЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ СА ГРЧКИМ ПАТРИЈАРХОМ: Битка на Косову пољу представљала је завршни ударац Српској царевини на издисају

23. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - АНАТЕМА ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА НА ДУШАНА: Душанов законик показује његове способности које је имао као државник

22. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - СРБИЈА НА ВРХУНЦУ МОЋИ У ВРЕМЕ ДУШАНА СИЛНОГ: Стефан Душан је свечано крунисан за цара на Ускрс 16. априла 1346. године

21. 05. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације