ФЕЉТОН - НАЦИОНАЛНА РЕНЕСАНСА СЛОВЕНАЦА У КРАЉЕВИНИ: Стварање Бановине Хрватске је за део српског народа у Хрватској представљало издају

СЛОБОДАН Јовановић је поводом формирања Хрватске бановине писао да је иза Споразума остала компромитација политике стварања југословенског национализма помоћу државне власти, претећи да угуши и српски и хрватски национализам.

Стојан Протић је заговарао концепцију о децентрализацији, Фото Википедија

Ако је потонуло као национална идеја, југословенство је имало изгледа као државна идеја.

Јовановић се у „Српском гласу" 1940. питао: да ли ће снаге које леже у српском и хрватском национализму наћи снаге да се ставе у службу „југословенске државне мисли"? Све је зависило од политичке далековидости и широкогрудости и Срба и Хрвата, у ствари од њиховог „политичког васпитања". Налазио је да њихов спас није у њиховом племенском егоизму и фанатизму, него у њиховој државној заједници. Сматрао је, такође, да нас на прави пут не могу извести ни српски нити хрватски национализам сам по себи, него тек буде ли спојен с југословенском државном идејом, као што ни та идеја неће имати животне снаге ако се не споји са српским и хрватским национализмом. Јовановић је иступао за федерацију са јаком централном влашћу у виду југословенског парламента, бираног општим правом гласа, који би се бринуо за заједничке послове.

Хрватска бановина је ембрионална форма федералне јединице која стоји сама за себе, док се не формирају друге две: Србија и Словенија. Фашистичка агресија, распадање до тада важећег система међународних односа и почетак Другог светског рата, у коме ће се 1941. наћи и Југославија, пресекли су процес који је ишао у правцу стварања југословенске федерације. [...]

ДО СТВАРАЊА словеначке федералне јединице није било тешко доћи, јер је она већ била територијално омеђена Дравском бановином. Много је теже било образовати српску јединицу. За српске политичаре јединство линије Дунав - Морава - Вардар било је неминовност са становишта прошлости, садашњости и будућности српског народа.

Страховало се од губљења Косова и Метохије уколико се арнаутски клин до краја зарије у центар троугла „српских земаља" (мисли се на Србију, Црну Гору и Македонију) и раздвоји их. Милан Стојадиновић није успео да оствари договор с Турском ради пресељења „Арнаута" у Анадолију и Цариград... Израђивале су се анализе о Македонији навођењем бројних група немакедонског становништва: Срба, у пределу Скопске Црне Горе, Пореча, на Маврову; затим Цинцара, Куцовлаха, Турака, исламизираног словенског становништва око Велеса, поарнаућених Муслимана, „Арнаута", „бугараша"...

Малобројна група сепаратиста у Црној Гори, око Секуле Дрљевића, која се већ приближила крајњем франковачком крилу и усташама, помагана је из Загреба. Аутономистичка политика у Војводини такође се не може посматрати ван српско-хрватских супротности. Преостајало је да се, уз све тешкоће, српска јединица обликује и територијално заобли, заједно са дефинитивним разграничењем Бановине Хрватске. Услед рата до тога, међутим, није дошло.

Док су Срби наглашавали интерес целине, Хрвати су настојали да употпуне, учврсте и развију свој правни и политички положај. Поред територијалног питања, које је остало нерешено све док се не омеђе друге две јединице, посебно Србија, стално се држало отворено питање војске: да се организује према територијалној припадности и да војници служе у Хрватској, под хрватским официрима. Те захтеве је, међутим, било тешко остварити, с обзиром на отпор српских кругова који су сматрали да војска мора задржати општејугословенско обележје. Насупрот томе, хрватски прваци сматрали су да нема потпуне слободе док се пушка не обеси на своје, хрватско раме. У међувремену ХСС се осигурава преко страначких полувојних организација: Грађанске и Сељачке заштите, те полиције и оружништва.

СПОРАЗУМОМ  је било предвиђено да ће у новим јединицама и у држави бити обезбеђено једнако поступање у погледу учешћа у вршењу јавне службе, да ће бити обезбеђена равноправност усвојених и признатих вероисповести, као и да ће Уставом који се донесе бити загарантована једнака грађанска и политичка права. Део Срба се приклањао СДС, а део државној режимској странци и Југословенској националној странци (ЈНС). Срби су страховали због одлагања омеђавања српске јединице... Стварање Бановине Хрватске је за део српског народа у Хрватској представљало издају, док су се други, углавном из Самосталне демократске странке (СДС), мирили са новим стањем. Очекивало се да коначно уређење регулише Устав Југославије који буде донела Уставотворна скупштина. [...]

О ПОЛИТИЧКОЈ превласти српског грађанства и бирократије може се говорити само до 1939. године, када је дошло до ревизије централистичког уређења стварањем Бановине Хрватске, с намером да се преостали део државе преуреди на националном принципу. Ова теза није јединствено прихваћена у историографији, јер постоје и супротна гледишта према којима је поменута превласт фикција унутрашњих и спољних антисрпских снага. За део, углавном хрватских историчара, теза о великосрпској хегемонији важи међутим за цео период Краљевине Југославије, то јест до њеног војног пораза у априлском рату. Но и за нас је изнета теза о српској политичкој превласти неприхватљива у апсолутизираном идеолошко-политичком значењу... није тешко уочити више неједнаких модалитета унутрашњег уређења 1921, 1929. и 1939, при чему се централистичка структура државе стварањем Бановине Хрватске практично негира. О тој политичкој премоћи српског грађанства поготову се не може говорити као о тоталном концепту, јер је Словенија у Краљевини Југославији доживела пуну националну самосвест, економски просперитет и културну ренесансу на националном језику, стварањем словеначких гимназија, универзитета и словеначке академије наука. У систему вршења власти учествовали су и представници Хрвата, Словенаца, муслимана и других. Сви српски политичари нису имали истоветне погледе на унутрашње уређење, о чему говоре концепције о децентрализацији Стојана Протића, федеративном уређењу Љубе Стојановића, еволуција демократа ка федеративном уређењу, напуштање идеје о троименом народу од стране утицајних интелектуалаца владајућих радикала. Неспорна је чињеница да је хрватско грађанство било далеко супериорније у економско-финансијском смислу у поређењу са српским, нарочито до избијања велике економске кризе. Осим тога, српски народ није имао никакве користи од ове политичке доминације својих владајућих снага. Чињенички је утврђено да је краљ Александар више страховао од реакције српског народа приликом завођења шестојануарске диктатуре него од хрватске опозиције.

БАН ПОСТАЈЕ ЗАМЕНИК КРАЉА

ИЗ ПРАВНЕ и историјске литературе која третира питање компетенције Бановине Хрватске, види се да је централна власт задржала: војску, спољну политику, државне финансије и развој привреде (спољна трговина, јединство царинског и трговинског подручја). Бан је управне послове из свог делокруга самостално решавао. Одређени приходи који су припадали Бановини обезбеђивали су њену финансијску самосталност. Установљивање бана, као заменика краља, остатак је из историје и живота у Аустроугарској.

 СУТРА: БЕЧКИ И КОМИНТЕРНИНИ СТЕРЕОТИПОВИ О СРБИМА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - "КНЕЖЕВ КУРИР" И ШАКА НАЈАМНИКА УЗИМАЈУ ВЛАСТ: Захваљујући "географском дисконтинуитету" око три милиона Срба живело је ван Србије

18. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - УСТАШЕ И КЛЕРИКАЛЦИ У ЗАЈЕДНИЧКОМ СТРОЈУ: Сменом Стојадиновића 1939. кнеза Павле отвора нову фазу у српско-хрватским односима

17. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ ХРВАТА ПОД КОНТРОЛОМ ВАТИКАНА: На Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену 1928. је донета одлука о разбијању Југославије

16. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ ЈЕ ИЗОСТАЛА БРИГА О СРБИМА: Свако отварање српског проблема вукло је још јаче заоштравање хрватског питања

15. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације