ФЕЉТОН - СОВЈЕТСКИ САВЕЗ ПОЧИЊЕ ДА ПОДИЛИЗИ СЛОВЕНИМА: Успостављње дипломатских односа са СССР унело стрепњу међу руском емиграцијом

ПРВИ гласови о могућности превазилажења овог анахронизма и успостављања дипломатских односа између две земље чули су се почетком јануара 1940. године у извештају Илије Шуменковића, посланика Краљевине Југославије у Анкари, који је свом министру Александру Цинцар Марковићу пренео уверење совјетског амбасадора у Турској, Алексеја Терентијева, да је време обнове односа („васпостављање") између Југославије и „Русије" релативно блиско, што је несумњиво оцењено као став Кремља, с обзиром на високи степен зависности совјетске дипломатије од свог центра.

Александар Цинцар Марковић, министар спољних послова Краљевине, Фото "Википедија"

Анкарски миг, који је наговешта- вао успостављање односа између две земље, дат је у ситуацији која је одговарала двема земљама, с обзиром на општу ситуацију, свет у рату, користи економских веза и међународне комуникације излажењем из дугог изолационизма обе земље у међусобним односима, али је „хватање" контакта дипломата две земље уследило и после напада СССР на Финску и реакције Друштва народа, дакле у изразитој „антируској атмосфери". Осетљивост балканских савезника Краљевине Југославије на сваки додир Југославије са СССР растао је сразмерно повећању њиховог неповерења према „Русији". За разлику од Југославије, Бугарска је већ неколико година имала односе са СССР. Совјетска амбасада у Софији имала је задатак да се обавештава о приликама у Југославији, а на другој страни да преко комунистичких организација убацује пропагандни материјал у Југославију. Совјетски посланик Алексеј Терентијев марта 1940. ставио је до знања Шуменковићу да и совјетска влада сматра повољним све оно што иде у прилог приближавању СССР и Југославије. Била је то реакција совјетског дипломате на понуду краљевске владе да пошаље у СССР званичну трговинску делегацију, састављену од виших државних чиновника, ради преговора са совјетском владом о успостављању привредних веза између Југославије и Совјетске Русије. Совјетска влада позитивно је реаговала на предлог о успостављању привредних веза између две земље. Совјетски амбасадор је у разговору са Шуменковићем алудирао и на друге везе сем економских.

НА ОКРЕТАЊЕ према СССР  намеснички режим је био принуђен развојем догађаја. Све док је Француска штитила систем уговора после првог светског рата и стајала у фронту против Немачке 1939, ослонац на СССР није долазио у обзир. Француски пораз маја - јуна 1940, потпуно је изменио ситуацију. Југославија је, као неутрална земља, морала обезбедити равнотежу пред све већим немачким и италијанским притиском на Балкан. На другој страни, совјетско-немачки пакт из августа 1939. није могао уклонити совјетско-немачке противуречности и на Балкану. Трење совјетско-немачких интереса започело је већ совјетским приморавањем Румуније да уступи СССР  Бесарабију и северну Буковину.

Немачка је, подржавањем Бугарске да узме јужну Добруџу од Румуније, стављала до знања да је Балкан њена интересна сфера коју она само интерним споразумевањем може делити са Италијом, укључујући и Средоземље. Хитлер је новембра 1940. одлучно иступио против евентуалних совјетских гарантија Бугарској. Великој Британији је у том часу одговарало да се Совјетска Русија уплете у игру великих сила око Балкана, али без нарушавања status quo-a, већ само као противтежа Немачкој, иако СССР у суштини одавно није уважавао стару равнотежу снага на полуострву. Совјетска влада негативно је реаговала и на уговор између Југославије и Мађарске, закључен 11. децембра 1940. године, за који је Југославија веровала да ојачава њене позиције према Немачкој - одбијајући да Југославији испоручи оружје обећано месец дана раније. Совјетска влада је у овом пакту видела немачке интересе, даље продирање Трећег рајха у Мађарску и преко ње успостављање све јаче контроле над Румунијом, посебно немачко избијање на совјетску границу.

У ОЧИМА италијанског посланика у Београду, преговори који су предстојали између Југославије и СССР рушили су један традиционални и до тада љубоморно чувани бедем према Истоку. Италијански дипломата поистовећивао је Србију са Југославијом.

Предстојало је и отклањање анахронизма да у дипломатском кору југословенске престонице учествује и представник царске Русије. Велика стрепња обузела је руску емиграцију, а узнемиреност није мимоишла ни дворске кругове. Иронија је историје да је кнез Павле, као инспиратор ове нове оријентације, према тестаменту краља Александра био обавезан да чува антисовјетску традицију. Образован на Острву и под утицајем Британаца, кнез је морао да савлађује аверзију према бољшевизму. Француско-енглеска пропаганда стварала је убеђење да је у питању противиталијански и противнемачки гест, што се не може искључивати с обзиром на усамљеност Енглеске и њену заинтересованост за сукоб совјетско-немачких интереса уопште и посебно на Балкану. Италијанска дипломатија није, међутим, драматизовала приближавање Совјета и Југословена, јер су и Италијани трговали са СССР, имали с њим дипломатске односе, били свесни економских потреба Југославије и прилика у Балканском пакту. У широј верзији ових додира Италијани су видели тежњу Југославије да одржи политичку линију сарадње са балканско-подунавским земљама и да остане ван сукоба у току, што је било сасвим супротно од оног што су желели Французи и Енглези.  Занимљиво је да је анализа италијанског посланика у Софији сасвим одударала од оне његовог београдског колеге, налазећи у „ходочашћу" Југословена у СССР  интерес Париза и Лондона који су у томе могли видети почетак размимоилажења између Берлина, Рима и Москве. Бугарски политичари уочавали су у југословенско-совјетском приближавању југословенско тражење заштите од немачких и италијанских акција против Југославије. Мада се Москва формално иронично односила према панславизму, као превазиђеној формули, у својим активностима није престајала да подилази словенским народима који са своје стране нису могли да не воде рачуна о ставу СССР. Корени традиција били су очигледно дубоки и идеолошка суштина СССР није могла да разувери Србе и Бугаре да је реч о другој врсти режима којему је словенство само једно од инструменталних средстава у светској политици. Будући да је Софија прва успоставила односе са Москвом, бојажљиво је почела гледати да јој Југославија као кључна балканска земља по положају, броју становништва и површини не одузме стечено првенство.

МИНИСТАР спољних послова Краљевине Александар Цинцар Марковић стављао је до знања Илији Шуменковићу, краљевском посланику у Анкари, да је Југославија, принуђена ратним околностима, морала да тражи сировине на свим странама, пре свега у САД и СССР, на које се гледало као на могуће лиферанте нафте и памука. Југославија је обавестила СССР о предлогу за закључење трговинског споразума а и саставу делегације.  Углављивање економских веза означавало је почетак сређивања југословенских односа са Совјетима, али не и обнову редовних дипломатских односа.

Закључење економских веза тумачено је у делу кругова у земљи и међу политичарима балканских држава као прекид дотадашњег „отуђивања" између Москве и Београда, као напуштање дотадашњих схватања и предубеђења и разумевање југословенских државника да им државни интереси налажу нормалне и пријатељске односе са СССР. При том се првенствено мислило на географски положај и вековну сарадњу у историји, али и на чињеницу да је СССР постао фактор од изузетног значаја у развоју догађаја у Средњој Европи и на Југоистоку. У делу бугарске штампе тим поводом се подвлачило да је нестао онај некадашњи „злокобни антагонизам између Беча и Петрограда, који је некада тровао атмосферу у Београду". Увиђало се да југословенско-совјетски привредни споразум отклања ранија политичка неразумевања између две земље. Одбацивала су се као тендециозна и схватања да је успостављеним везама настајала опасност за Југославију и „за српство с оне стране наше границе" (бугарске границе).

НОВА ТАЧКА ОСЛОНЦА

УСПОСТАВЉАЊЕМ веза са Совјетским савезом Краљевина Југославија је тражила нову тачку ослонца, независно од антикомунистичке суштине владајућег режима, гледајући у СССР велику силу која се налазила ван сукоба у току. Истицање совјетске дипломатије да СССР није везан за Немачку и да води искључиво своју политику подстицало је југословенске политичке кругове да наставе са подржавањем приближавања.

 СУТРА: ПРОБУЂЕНА  РОМАНТИЧНА ПАНСЛАВИСТИЧКА ОСЕЋАЊА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НАМЕСНИЧКИ РЕЖИМ МЕЊА ПОЛИТИКУ ПРЕМА МОСКВИ: Улога Русије у стицању независности била је дубоко урезана у свест српског народа

21. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БЕЧКИ И КОМИНТЕРНИНИ СТЕРЕОТИПИ О СРБИМА: Пројекат о "српској земљи", као аутономији који је влада израдила 1940. није остварен

20. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НАЦИОНАЛНА РЕНЕСАНСА СЛОВЕНАЦА У КРАЉЕВИНИ: Стварање Бановине Хрватске је за део српског народа у Хрватској представљало издају

19. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - "КНЕЖЕВ КУРИР" И ШАКА НАЈАМНИКА УЗИМАЈУ ВЛАСТ: Захваљујући "географском дисконтинуитету" око три милиона Срба живело је ван Србије

18. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације