ФЕЉТОН - НЕМА РУПЕ НА ПЛАНЕТИ ВЕЋ СУ РУПЕ У ПАМЕТИ: Због сарадње са Ђиласом у часопису Нова мисао Куленовић је избачен из Партије

АКО бисмо спровели књижевно-језичко истраживање у жељи да сазнамо којим српским именом - ако је то уопште потребно и упутно - можемо да „преведемо" име Скендерово, долазимо до имена Александар.

Четворогодишњи Скендер с оцем Салихом и сестрама од стрица, Фото из књиге М.Павловић "Десет портрета и десет разговора"

На турском то име гласи Iskender, на арапском Äl-Iskändär, на грчком Aleksandr(os). Ова занимљивост, ако је и случајна, као да је трајно обележила живот и судбину књижевника Скендера Куленовића, рођеног 1910. у Босанском Петровцу, а преминулог у Београду 1978. године.

Син осиромашеног бега, са оцем Салихом и мајком Ханифом, са два брата, сликаром Мухамедом, страдалим у усташком логору Керестинец, и другим братом, спортистом Музафером, који ће трагично скончати у логору на Бањици, Скендер Куленовић је завршио Језуитску / Исусовачку гимназију у Травнику. Студије Правног факултета у Загребу напустио је посветивши се новинарству и политичком раду. Као средњошколац, у књижевности се јавио сонетима Оцвале примуле. Примула (Рпши1асеа) или јагорчевина, а у народу, према Веселину Чајкановићу, позната је и по именима: јаглика, кључарица, овчица, прамалиће, сунашце, итд. У народној медицини живи пракса да се овај цвет-симбол привија на чир, као мелем.

Пет тематски повезаних сонета, сонетни пентаптих - пет драгуља. Куленовић је, матошевски речено, „сазрио прије своје јесени".  Мидхат Бегић је оценио да у нашој књижевности нема примера да је неко са седамнаест година написао стихове таквог формалног савршенства.

Иако су Примуле вероватно писане под утицајем поезије А. Г. Матоша и Љуба Визнера, песник Скендер Куленовић је на старту наговестио бисер свог књижевног дара. И оно лично, индивидуално, без чега нема никакве, поготово не велике књижевности.

ОПРЕДЕЛИТИ се на почетку своје књижевне каријере за сонет,  форму која порекло води, мисли се, из XIII века, али је у нашим књи- жевностима доживела процват много касније, крајем XIX и почетком XX века па наовамо, значило је да је млади гимназијалац - што је врло необично и готово невероватно - савладао предности и ограничење тако рестриктивне, строге форме. Сонет је, нимало случајно, називан и „звоњелицом", јер су два катрена и два терцета (Куленовић је пригрлио форму италијанског, петраркистичког сонета), поред  тематско-мотивских посебности, имали и доста мелодијско-акценатских и ритамских вреднота. То би показала и доказала свака озбиљнија версолошка и прозодијска анализа.

И шта год да је написао, тај несумњиви дар књижевника и академика Скендера Куленовића зрачио је ретком светлошћу. И језиком, посебно лексиком у широком распону од лирског до иронијског, као ритмовима и колоритом завичаја. И личним бојама, без којих је све остало узалуд. Таленат је само услов без којега се не може ући у свет књижевности као уметности речи.

О том типу говора добро је писано, пре свега у студији Западно босански ијекавски говори (1976) Милорада Дешића, док је у магистарским радовима и књигама Рајка Петрова Нога Обиље и расап материје (1978) и Енеса Дураковића, у монографији Пјесништво Скендера Куленовића, објављеној у Сарајеву 1983, писано аналитички као о језику у естетској функцији. Али о поезији и прози Скендера Куленовића, поред осталих, запажене студије писали су: С. Кољевић, Р. Константиновић, Ј. Делић, М. Вешовић, М. Вуксановић, Р. Маројевић, Б. Тошовић, Д. Андрејевић, М. Тешић, С. Реметић, С. Бербер, Р. Стијовић, Б. Сувајџић, С. Тутњевић и други.

ОНДА СУ почеле да се рађају и ређају Куленовићеве познате књиге: од поема Стојанке мајке Кнежопољке (1942) и Шеве (написане 1943. а објављене 1952. године - према речима једног критичара, Шева је по својој песничкој снази „равна Стојанки’, ако је и не надмашује); у њој има трагова П. Б. Шелија до (у почетку, комедије у два чина, у другој верзији - три чина), Дјелидбе   (1947), Вечере (1947) и Свјетла на другом спрату (1959), до Сонета I (1968) и Сонета II (1974), преко збирке приповедака Диванхана (1972) и књиге прича и цртица из детињства Громово ђуле (1975). Коначно, и до романа Понорница (1977). Уколико је реч о поезији, до циклуса сонета Барух-Бенедиктус де Спиноза брусач, објављених у Гласнику САНУ 1977. године.

Ако је почео уланчаним сонетима, са Оцвалим примулама, а пет их је у низу (венцу), Куленовић је - водећи рачуна о симетрији - Српској академији наука у Београду, чији је члан био од 1965, предао циклус-рукопис о Спинози, такође од пет сонета, од којих је можда најлепши четврти сонет.

Једна од најтежих, без ироније бисмо могли да кажемо - антологијских, клетви јесте она коју су 1656. јеврејске верске главешине бациле на чувеног филозофа Баруха Спинозу (1632-1677) због критике Талмуда и схоластичке филозофије. Та клетва гласи: „Нека је проклет дању и нека је проклет ноћу. Нека је проклет кад леже и кад устаје. Нека је проклет кад полази и нека је проклет кад се враћа... Наређујемо вам да нико са њим не проговори ни усмено ни писмено, да нико не борави с њим под истим кровом или четири лакта ближе од њега, да нико не чита спис који је он саставио.”

ЗАБЕЛЕЖЕНО је у тадашњој штампи да је премијера Скендерове драма  Дјелидбе одржана 5. фебруара 1948. Изведена је пред 705 гледалаца и извиждана. Због садржаја својих текстова, нарочито драма, Куленовић је у првим послератним годинама имао и озбиљније неспоразуме с властима, иако им је припадао као првоборац, већник АВНОЈ-а и ЗАВНОБИХ-а и народни посланик. За време премијере драме Дјелидба у сарајевском Народном позоришту, тадашњи председник босанскохерцеговачке владе Родољуб Чолаковић, усред представе, демонстративно је напустио ложу залупивши вратима тако да су то сви видели и чули; убрзо, за њим су изашли и други представници градске и републичке власти. Драма је одмах скинута са репертоара, а Куленовић сутрадан позван на непријатан разговор у ЦК СК БиХ, где му је Авдо Хумо рекао и ово: „Скендере, да не знам да си ти то писао, казао бих да је то урадио непријатељ“... Саслушања и „рибања“ било је и поводом друге Куленовићеве драме Вечера, као и због сатиричне песме „Збор дервиша“ (1949) у којој је, после Резолуције Информбироа, партијске прваке источних земаља назвао дервишима комунистичке Интернационале, именујући престонице тих земаља овако: Букурештиш, Софијалиш, Будимлија, Праг-Алија, Варшавлија, Тиранлија и главни, најгрлатији, Московлија Јудин-Алија. У тој песми налазе се и стихови касније цитирани разним поводима:

Нема рупе на планети,

Због Ђиласових текстова у часопису Нова мисао, чији је био уредник, Куленовић је по други пут кажњен избацивањем из Партије, у коју је ушао 1935, а остао је и без посла (Куленовић пише у једној аутобиографској белешци да је 1939. први пут „удаљен из Партије“).

Уз помоћ ДобрицеЋосића, једва је добио место у листу Борба, где је био лектор од 1954. до 1958. Потом је Куленовић био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“ (Београд), одакле је 1965. отишао у пензију.

СТОЈАНКА СЕ ГОВОРИ

СТОЈАНКА  мајка Кнежопољка није поема која се чита, него се увек говори, и то гласно. Она би се чак морала у више гласова да изговара, без обзира на то што је у питању једна личност. То потенцијално гласовно оркестрирање припремају већ сами редови- -стихови, у којима се речи групишу на основу гласовне сродности, али не као у артистичноме стиху, него као у народним говорним обртима, фразеолошким скуповима, изрекама, узречицама, пословицама. Језик се овде не одваја од народа, који воли - како нам о томе сведоче многе његове умотворине - да твори језичке облике и каткада осетно ужива у самој обликотворној делатности. (Новица Петковић – 2007.)

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПРЕВРАТ 27. МАРТА ОДРЕДИО СУДБИНУ СРПСКОГ НАРОДА: Расплет 27. марта није био ван духа народа, традиције и претходне српске историје

02. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ГРАДИЛА НОВУ ЕВРОПУ НА ТЕМЕЉИМА СТАРЕ: У страху да не изазове Берлин, Симовић одбио предлог Антони Идна да се с њим сретне

01. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације