ФЕЉТОН - КРИК "СТОЈАНКЕ" ЕПСКИ РЕКВИЈУМ СРПСКОЈ МАЈЦИ: Кад Скендер говори Стојанку то је нека библијска ломљава, земљотрес, који нагони сузе

НАПИСАНА у Босанској Крајини, Стојанка је стигла у Србију пре Куленовића.

Скендер говори са балкона Земаљске банке у Сарајеву, октобра 1946. године, Фото Архив САНУ

О томе сведочи Добрица Ћосић, који је упознао песника одмах по ослобођењу Београда, док су обојица били у војничкој униформи. „Очарао ме је и појавом и речју: висок, витак, леп, зането замишљен нечим далеким, а када проговори – глас му је моћан, није било скупа у Београду и Србији на коме овај епски реквијем српској мајци није обредно казиван и са сузама слушан.“

Ћосићу је посебно урезано сећање на сцену прославе шест векова Крушевца (1971), кад је Куленовић, у присуству тридесетак хиљада људи, пред Његошевом бистом, сам говорио своју песму, док су „ридали и мушкарци и жене, и старо и младо“. Наставља Ћосић у књизи Писци мога века (2002): „Не знам да ли је икоји српски песник тако моћно, јерихонски говорио своје стихове и да ли је толико људи, као на судњем часу, дрхтало у екстази љубави и патње те савремене, српске Југовића мајке.“

Радомир Константиновић писао је, поводом Куленовића, о чину говора као поетском чину, о јединству бића и језика. По њему, крик Стојанке мајке Кнежопољке јесте „трансформација тужбалице у побуну, али то је и говор са ’границе битисања’: говор са границе крика и језика“. По овом тумачу, у осмотомној студији биће и језик (1983), апсолутизацијом свога бола за тројицом мртвих синова – Срђана, Мрђана и Млађена – мајка са Кнежопоља постаје „универзална, митска Мајка; у основи ове трансформације је трансформација антијезичког бола у језик“.                                                                        

МНОГО година после прославе шестстогодишњице Косовске битке, песник Матија Бећковић – иначе близак Куленовићевпријатељ – овако је, у песми „Обретеније Крушевца“, објављеној 2021. у књизи Онамо намо, видео сусрет славног поете с народом Поморавља:

И ПЕСНИК Рајко  Ного оставио је забележено сећање на обележавање шест векова Косовске битке у Крушевцу: -Од свег што се тамо збивало мени је заувек у уву остао глас Скендера Куленовића док је крај Његошеве бисте говорио Стојанку. И нека ми нико не говори да није важно на коме се месту и у које време стихови кажу… То није гласни лелек, већ нека библијска ломљава, тутањ и земљотрес, од чега се костреше власи и нагони суза. Речи су изваљене из лежишта и намагнетисане… Осврнем се и видим крај себе Бећковића како гризе усну, да не би заплакао. „Шта је, Матија“, шапнем… „Гледај бега шта нам ради, још мало па ће нас вратити у кметове.“

Забележио је Рајко Ного и једну анегдоту коју му је испричао Стеван Раичковић из дружења са Скендром Куленовићем : -Договоре се тако, прича Раичковић, да једно време Скендер и он изигравају европејце, да свак себи плаћа пиће. Запију се. Скендеру понестане пара, па зајми од Стевана. Дође фајронт. Раичковић даје уобичајену напојницу, а Скендер три пут већу… „То се ти“, вели Стеван, „мојим новцем размећеш.“ „То више нису твоји новци, јер си ми их позајмио… А бег је бег и кад позајми новац.“

ВРАТИМО се на интервју због кога сама путовао у Мостар, и када се због насталих околности Куленовић  извињавао младом новинару и обећао сусрет и разговор у Београду.

За десетак дана разговор је вођен у песниковом београдском стану, у  присуству песникове супруге Вере и ћерке Биљане, касније балерине и песникиње, објављен је у листу Рад 11. јула 1969. године. И поред толиког труда обојице, и више од хиљаду пређених километара, интервју није испао нарочито занимљив. Вера Црвенчанин уврстила је у своју монографску књигу само један краћи фрагмент, онај у коме се наговештава аутобиографски роман Понорница.

Знатно је садржајнији разговор који сам у јесен 1972. водио са Скендером Куленовићем за НИН. Повод су била изабрана дела песника, драматурга, приповедача и романсијера, објављена претходне године у пет томова. Издавач је био „Веселин Маслеша“ (Сарајево).

На једно од мојих питања – где је прави Куленовић – Скендер је одговорио:

– Ни ту ствари нису једноставне као што изгледају са своје површине. Врапци знају, има стихова који су праве поетске пустолине, а има прозе, па и оне најпрозрачније, испод које, шумно за поетско човјеково ухо, теку понорнице поезије. У ликовним и сценским умјетностима, па и у науци – ништа без поезије. Она је со нашег бића. Има право Крлежа кад каже да је сваки човјек пјесник. Ја сам, на примјер (ако је мој случај занимљив), написао поприличну масу којекаквих тзв. политичко-друштвено-културних чланака, и готово у сваком од њих – бар у рукопису – није могло да се на мјестима не пробије мезгра поезије, у неком поређењу, метафори, фигури, који спуштају ствари на земљу или их подижу у небо. Разни агитпропи систематски су ме укорјевали због тога, брисали ми те ријечи или мјеста или их ублажавали, или читаве написе одбијали. Озбиљно, објективно, хладно – кажу – достојанствено треба писати. Кад год сам то слушао, рекао сам у себи: Нема Крлежа право, има и поетских антитијела. Ипак, мислим да је поезија у правој својој кожи кад је у стиху. Куд ће суза него на око…

ДВОВИДЕ ОЧИ СКЕНДЕРОВЕ

АКАДЕМИК и један од наших највећих песника Стеван Раичковић, кога је везивало велико пријатељство са Скендером Куленовићем,  о његовој пеозији је напсао: "Овај свет у стању су да открију само дновиде очи. Са неколико оваквих погледа упртих у живот, Скендер Куленовић је свом песништву додао и ону загонетну димензију која певање претвара у откровење, а круг читалаца поезије сужава и своди на круг поетских саучесника".

  КРАЈ 

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - У СВИМ ДОКУМЕНТИМА УПИСИВАО СЕ КАО СРБИН: Скендера Куленовића, због драме Дјелидбе, естетици је подучавао Ђуро Пуцар Стари

07. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације