ФЕЉТОН - ДРЖАВОТВОРНИ ПЛАНОВИ СТАРОГ СРПСКОГ ПЛЕМСТВА: Аустријски владар Фердинанд се Јовану Ненаду писмено обраћао као цару

НЕПРЕКИДНО насељавање Срба на леву обалу Дунава које је трајало вековима и одвијало се махом спонтано у капиларној форми, нагло је интензивирано након турских победа над српском војском на Марици и на Косову пољу.

Деспот Стефан Лазаревић није имао аспирације према Мађарској, Фото "Википедија"

Интерес за насељавање Срба на угарске територије био је двостран јер је не само повећавао сигурност српског становништва, већ и знатно појачавао угарски одбрамбени бедем пред навалом Турака. О томе сведоче и миграције српског становништва које су од 1458.  биле организоване од угарског краља Матије Корвина, тако да су Срби већ средином 16. века чинили већину становништва у Срему, Банату и Бачкој због чега се уобичајило да се ови крајеви понекад називају Србијом.

Интерес угарских и аустријских монарха је нарочито био велики у погледу пресељења српске војне властеле заједно са њеним војницима, којој су због њене употребљивости  у одбрани од Турака обећаване не само старе, већ и нове титуле и привилегије. Исто тако су се понашали и били третирани припадници обичног народа уколико су били војно способни и организовани. Примера ради,  Швикер бележи да се 1686. српски добровољачки одред на челу са својим капетаном Петровићем понудио Бечу да се на аустријску страну пресели 4.892 Срба што је и учињено, тако што су они насељени у два села на сремској обали Дунава. Наредне, 1687.  „добило је 5.000-6.000 католичких Срба (Буњеваца) дозволу да се населе код Сегедина, Суботице и Баје, њихов задатак је био да три најближе околне паланке бране од Турака“ .

Деспот Стефан Лазаревић (1370-1427), иако је био господар  бројних поседа који су захватали део Источне Босне и Срем па све до Темишвара у Банату и словио као један од најимућнијих феудалаца на тлу Мађарске, није имао било какве државотворне аспирације на том тлу, што је разумљиво с обзиром на његов статус деспота у крајевима који су обухватали знатне остатке српске средњовековне државе и на чињеницу да је престао да буде турски вазал. Сличан однос према државотворном питању су потом имали  на тло Угарске убрзо досељени племићи  Јакшићи, Балшићи, Бранковићи, Белмужевићи, Косаче, Црнојевићи и други који су углавном исцрпљивали своје амбиције на плану војног вођства на одређеној територији, која је уједно била и део њихових новостечених поседа.  Неки од њих су пре преласка на угарску страну учествовали на страни Турака у њиховим борбама против Мађара, али и Срба, а касније су се борили и једни против других у биткама које су међу собом водили мађарски владари и племићи, сврставајући се интересно на различите сукобљене стране. Све то је временом јачало код Мађара, а касније и код Аустријанаца уверење о Србима у Панонији као војничком народу без изразитих политичких амбиција.

ИПАК, било је међу српским војним командантима оних који су имали и развијене државотворне планове, а не само војничке и финансијске амбиције, и то такве планове који нису рачунали са царском милошћу већ су подразумевали апсолутну самосталност у акцији која се имала обезбедити војничким путем.   Један од таквих је свакако био и самозвани српски цар Јован Црнојевић, познат у историји као Јован Ненад Црни. У прилог томе да је Ненад било име његовог оца говоре и писмена обраћања аустријског цара Фердинанда у коме га царски и немачки педантно именује као „Јован Ненада“ стављајући при том владарску, као несумњиво аристократску, титулу цара испред имена Ненад. Тиме се испоштовала немачка граматичка синтагма у којој су племићи ословљавани са „фон“ што значи „од“,  након чега иде генитив именице на коју се то „од“ односи , те би у овом случају то било Јован од Ненада. Уз то, дупла лична имена никад нису била уобичајена код Срба што такође упућује да му је име било Јован, а Ненад име оца. Далеко је већа мистерија његово презиме.  Тешко је прихватити да му је презиме било Ненад јер се код Срба и пре доласка у Угарску уобичајило да се презивају по оцу, с тим да је наставак „ић“ био у почетку резервисан за племићке породице и значио је деминутивно „мали (син или потомак) од…“. Зато би било највероватније да се цар Јован као Србин из Баната презивао Ненадов.  Иако се позивао на сродство са Црнојевићема што је прихватио известан број мађарских историчара, могуће је да је био и скромнијег рода као што тврде неки други мађарски историчари, у сваком случају пореклом из Липова у Банату.

НАДИМАК Црни је могао потицати и од родбинске везе са Црнојевићима, али је сасвим могуће да га је стекао захваљујући томе што је од рођења имао црни белег о коме су писали и његови савременици, попут мађарског историчара Јована Цермега, који  је цара Јована чак видео и мртвог. Радило се о црној прузи ширине једног прста која је почињала на његовој десној слепочници и спуштала се дуж тела у правој линији до стопала десне ноге, што га је већ од рођења чинило особеним и помало мистериозним, а у народу ширило уверење да је Јован Ненад тиме од Бога обележен као вођа. Историчар Дејан Микавица наводи у прилог том ставу и сведочанства мађарског историчара Петера Ревајна, чији је деда Фрања као изасланик аустријског цара Фердинанда у то време учествовао  не само у дипломатским мисијама, већ и у биткама које је водио цар Јован Ненад  као један од његових команданата. Свестан значаја тога имиџа Јован Ненад га је и сам подгрејавао облачећи се искључиво у црно, као и цела његова војска која је тиме додатно уливала страх непријатељима. У писмима се потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. Као своју првенствену мисију видео је ослобођења света од неверника, тј. Турака, као другу заштиту сиромашних, а као трећу стварање слободне словенске ржаве...

КАО изванредан ратник-подофицир који се истакао у борбама против Турака и уз то несумњиво и харизматична личност, искористио је пометњу која је завладала међу угарским племством након страшног пораза угарско-чешког краља Лудвига Другог од Турака предвођених Сулејманом Величанственим у бици код Мохача у 29. августа 1526, након које је Угарска престала да постоји као самостална држава, а њена територија је подељена између турског и хабзбуршког царства. Угри су се поделили на две струје, једна је за краља признала угарског властелина из Трансилваније Јована Запољу, а друга је за свог краља признавала Хабзбурговца Фердинанда. Јован Ненад Црни се са својом војском испрва подржавао Запољу да би се услед све већих сукоба са његовим племићким окружењем определио почетком 1527.  за другу фракцију и ратовао против прве.

СТВОРИВШИ тада велику сталну српску војску од око 15.000 војника која је била комбинација ускока, хајдука и регуларних трупа и повремено бројала и неколико десетина хиљада људи , војсковођа Јован Ненад Црни је прво муњевито протерао Турке из Бачке, а потом је војним путем заузео територију Јужне Угарске од Срема до Темишвара и прогласио је за независну српску државу за чију је престоницу изабрао прво Суботицу, а потом Сегедин. Као апсолутни господар војне ситуације  на тим просторима Јован Ненад  се у Суботици, коју је преотео од мађарског племића Валентина Терека,  крунисао 11. новембра 1526. за српског цара позивајући се при том на своје порекло од Црнојевића и византијских царева Палеолога, као и на то да га је сам Бог послао да ослободи народ од Турака. Међутим, оно због чега су тај чин, мада невољно, подржали и бечки и угарски двор свакако није било због порекла Јована Ненада већ због његове огромне моћи коју је концентрисао у својим рукама у кратком року, а на коју су оба двора рефлектовала ради стицања премоћи над супарничким двором у времену борби за упражњени престо у Будиму.  За војног заповедника своје војске цар Јован Ненад је поставио Радослава Челника, за свог изасланика код страних владара веома школованог Француза Фабијана Литерата који је био протестант, а за палатина и благајника, српског племића Суботу Врлића, родом из Јагодине, по коме је Суботица добила своје српско име. n

ОДБРАНА ЕВРОПЕ

ПРИДОШЛА српска аристократија на леву обалу Дунава  је верно служила страним владарима борећи се жестоко против Турака који су тим путем насртали на Европу, али је истовремено жудела и за остваривањем датих јој обећања, имајући у томе некад мање, а некад више успеха. Већина од  ишчекивања српске властеле ипак није имала обрисе захтева за стварањем посебне српске државе, већ је углавном била у оквирима персоналних захтева за одржањем и повећањем својих феудалних привилегија. Тек мали број српских племића, а касније и мислилаца и јавних делатника је ковао снове о занављању изгубљене државности или бар високом степену српске аутономије на панонском тлу.

 СУТРА: СРПСКИ ЦАР ЗАШТИТНИК СВИХ СЕЉАКА И УБОГИХ СИРОМАХА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КРИК "СТОЈАНКЕ" ЕПСКИ РЕКВИЈУМ СРПСКОЈ МАЈЦИ: Кад Скендер говори Стојанку то је нека библијска ломљава, земљотрес, који нагони сузе

11. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РИБАРЕЊЕ НА НЕРЕТВИ СА БАРДОМ БУНЕ И ПРКОСА: Куленовић је био маркантна фигура, висок, витак, бронзане боје, сед и дугих зулуфа

10. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДОБРИ ВЛАДАРИ ТРАЖЕ ДРУШТВО МУДРИХ ЉУДИ: Мостар је Андрића и Куленовића подсећао на Фиренцу, "град трговаца и уметника"

09. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПЕСНИЧКИ ТРАГОВИ КОПАЊА У РУДНИКУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Скенедрови Жузлети и падови, сведоче да је схватао поезију као трагичан подухват

08. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације