ФЕЉТОН - СМРТ МИРИ ПАТРИЈАРХА И НЕСУЂЕНОГ ДЕСПОТА: Гроф је у затвору написао прво српско нововековно историјско дело Славено-Сербске хронике

ГРОФ Ђорђе Бранковић је остао да чами у затвору доживотно, сигурно и зато што је, иако заточен, и даље ипак покушавао да делује као владар.

Осудом грофа Бранковић омалаважају се и ослободилачке идеје српског народа, Фото Википедија

Иако сужањ, издавао је и потписивао разна уверења и друга писмена као Ђурађ Други Бранковић  чиме је распиривао  и срџбу врха српске цркве који је зацело имао много више могућности за акцију против Бранковића него што је он из затвора имао могућности да делује против патријарха Арсенија Трећег. Иако су били конкуренти у борби за световну власт они су ипак били упућени један на другога. Колико год да је патријарху био потребан због народа добар однос са Бранковићем, толико је исто, ако не и више Бранковићу било важно да се за његово ослобођење заузима лично патријарх. Одушка свом мишљењу о патријарху Ђорђе Бранковић је давао у својим записима у којима му је замерао жудњу за световном влашћу, себичност и склоност узимању десетка. Помириће их смрт тако што ће обојица бити сахрањени у манастиру Крушедол. Додуше, Бранковићева сахрана је пре тога била врло скромна, у најјефтинијем сандуку и то захваљујући новцу добротвора, у раци ископаној ван града Хеба где је провео последње године свог живота. Тек 1743. његове посмртне остатке пренеће зет патријарха Арсенија Четвртог Шакабенте, пуковник Атанасије Рашковић, у Крушедол где су похрањене са свим почастима уз присуство патријарха и бројних угледника међу којима је био и Јован Рајић.

У ЗАТВОРУ је написао веома обимно,  и уједно прво српско нововековно историјско дело Славено-Сербске хронике, успевши да и поред великих и разноврсних ограничења, каква статус сужња подразумева, ипак  консултује за оно време обимну литературу, па чак и историјску грађу. Писао га је 21 годину, од 1690. до своје смрти 1711. Користио је српске, руске, византијске и западне изворе. Од српских извора служио се углавном родословима, као и делима Данила Другог и Григорија Цамблака, монаха Исаије, попа Дукљанина.

Византијски извори су најприсутнији од свих страних извора, а из руског Хронографа преузимао је само делове у којима се спомињу Срби. Од западних историчара и хроничара користио је углавном дела Мавра Орбинија, Мартина Кромера, Антонија Бонфинија и Николе Иштванфија... Истини за вољу Бранковић је пре тога написао један историјски спис, на румунском језику, који је назвао Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије.Та два дела се не могу упоредити, спис на румунском је краћи и има само 44 странице, док Славено-Сербске хронике имају 2. 681 страну.

Бранковићеве Славено-Сербске хронике су очигледно биле не само у функцији стварања прве нововековне написане историје српског народа, већ, и то можда и више, и у функцији доказивања да је Ђорђе Бранковић директан потомак Вука Бранковића. Историографи су одавно уочили превелику слободу аутора у преправљању и додавању непроверених и непроверљивих података којим је он поткрепљивао своје владарско порекло, а тиме и право на владавину над српским народом у то доба. Та слобода у доказивању деспотског порекла се може делом разумети ако се узме у обзир мало позната чињеница да су "крајем 17. и почетком 18. века међу претендентима на српски престо" били и "православни  Бранковићи из Јенопоља и римокатолици Бранковићи из Јајца". Бројне замерке аутору су  упућене и због неких нетачних података, мада већина њих не искривљује општи увид у тај део националне историје. И поред тога,  ова књига, ако и не представља прву писану српску политичку историју, представља бар њен, веома вредан пажње, покушај.

ПЕТА књига његових Хроника, је најоспораванија и која заправо представља његове мемоаре и која по мишљењу више нововековних историчара, пре свега  архимандрита и оснивача српске критичке историјске школе Илариона Руварца (1832 - 1905), садржи толико нетачних  података да се, кад је о томе реч,  не може говорити о нехату писца већ далеко пре о намери.То се може исправно разумети само уколико се има у виду да је књигу писао човек који је покушавао да изађе из затвора. Тим својим покушајем, који можемо сматрати пре обликом књижевног додворавања властима на начин који би могао бити од користи за оне који су га заточили  него што га можемо сматрати списатељским покушајем обмане свога народа, Ђорђе Бранковић се донекле приближио Макијавелију који је такође у заточеништву писао свог "Владаоца" као књигу која је пре упућена ономе који га је заточио него широј читалачкој публици, и који исто као и Ђорђе Бранковић није успео пером постићи слободу. И један и други су , иако су за собом оставили вредна дела која су итекако могла бити од немале политичке користи онима који су одлучивали о њиховој слободи, оставили своје кости у затвору.

РАЗЛИКА између Макијавелија и Бранковића је пре свега у томе што је први писао књигу која је првенствено требало да послужи владару као упут за владање, док је Бранковић писао књигу која је ипак првенствено требала да послужи српском народу као упориште његовог захтева за самосталном и слободном државом, а тек онда и самом аутору као упориште за добијање српског трона. Први је писац у својој књизи разлагао умеће владања, други пак разлоге за владање релативно самосталном државом.

Сличност је не само у њиховој коначној судбини већ и у судбини њихових књига које су, као и њихови аутори,  биле оцењене погрданим речима. Макијевели је назван "учитељем зла" и остао задуго синоним заговарања неморалних поступака у политици, а Ђорђе Бранковић је крајем 19. века оцењен као "пробисвет, лажа и варалица, једном речи: швиндлер у великом стилу... швиндлер према ком су свиколици наши данашњи швиндлери и с ове и с оне стране Саве и Дунава прави фушери". Тим речима се у свом делу "Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху" Иларион Руварац  не само неповратно огрешио о Ђорђа Бранковића, већ је починио још једну "озбиљну грешку" будући да је одбацивањем постојања државотворних настојања и ослободилачке идеје у делу Ђорђа Бранковића, као и код Саве Текелије, "задао тој идеји велики ударац"  учинивши је проблематичном кроз омаловажавање личности њених проносилаца и реализатора.

ДАНАС  можемо рећи да је гроф Ђорђе Бранковић,  од Српског сабора формално признати а од Беча пројектовани а непризнати српски деспот,  зацело био први истакнути представник српског рода на тлу Аустријског царства који се јавно усудио да пред цара изнесе захтев за формирањем нововековне српске световне државе, макар она на почетку била и у саставу аустријског царства, и који је покушао да то оствари, а у томе замало и успео. Уједно  је и први наш племић који је на тлу Угарске изабран слободном вољом српског народа за владара. У вихору једног од великих аустријско-турских ратова "бранио је не само правну и историјску заснованост свог захтева да предводи српски народ у борби за ослобођење и обнову државотворности, већ је бранио и на историјским основама заснован легитимитет српских националних и политичких захтева"  у Аустријском царству свога времена. Не треба заборавити да његово заточеништво почиње пред почетак Велике сеобе Срба, а да је он чак и као заточеник био драгоцен саветодавац епископу Исаији Ђаковићу који је од стране српског црквеног сабора одржаног у Београду пред почетак сеоба био задужен да испред српског народа и православне цркве преговара са царем. Католички клер који је био главни саветодавац аустријског цара у преговорима са Србима је добро запамтио епископа Исаију као тврдог преговарача који је с великим успехом заступао српске захтеве и сасвим је могуће да је Исаија Ђаковић због таквог држања и отрован неколико година касније у Бечу.

Епископ Исаија је наиме успео да радикално промени прву понуђену верзију Привилегија у којој се оне нису односиле на Србе у Хрватској и Угарској, као ни на Србе староседеоце. Нема сумње да су му у том рвању са бечким двором Бранковићеви савети били од огромне користи .

СУДБИНЕ ЗАТОЧЕНИКА

НА ПРИМЕР судбина грофа Ђорђа Бранковића и Николе Макијавелија, италијанског политичког филозофа из времена ренесансе, се баш као и у Сократовом или у многим другим случајевима заточеништва интелектуалаца, мислилаца  и народних трибуна, потврдило правило да власти увек много више држе до своје сигурности коју уздрмава слободна мисао, него до мудрих мисли и написаних дела која нуде они који су заточени не због своје изузетне способности да политички мисле и делају, већ зато што то чине у нескладу са интересима власти.

 СУТРА: ОЧУВАЊЕ СЛАВНЕ ПРОШЛОСТИ КОЈУ ЈЕ ТКАЛА ЛОЗА НЕМАЊИЋА 

Препоручујемо

Друштво

0 1

ФЕЉТОН - СТРАХ БЕЧКОГ ДВОРА ОД ОБНОВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Чувени расколи међу Србима нису мимоишли ни ову епизоду њихове историје

15. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - БЕЧКЕ СПЛЕТКЕ О ПОРЕКЛУ СРПСКИХ ДРЖАВОТВОРАЦА: О цару Јовану Ненаду Црном српски народ вековима стварао и одржавао митове

14. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРПСКИ ЦАР ЗАШТИТНИК СВИХ СЕЉАКА И УБОГИХ СИРОМАХА: Јован Ненад предвидео будућу Војводину као саставни део нове српске државе

13. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДРЖАВОТВОРНИ ПЛАНОВИ СТАРОГ СРПСКОГ ПЛЕМСТВА: Аустријски владар Фердинанд се Јовану Ненаду писмено обраћао као цару

12. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације