ФЕЉТОН - НАРОДНИ ФРОНТ СИМБОЛ ЈЕДНОПАТРИЈСКЕ ДИКТАТУРЕ: Партија је у својим рукама концентрисала целокупну персоналну политику у држави

У ДЕМОКРТСКОЈ федеративној Југославији и њеним федералним јединицама Југословенски Народно-ослободилачки фронта је представљао политичку основу нове власти.

ИСТОРИЈА Краља Петар II и Иван Шубашић У лондону, Фото Википедија

Својом активношћу ЈНОФ је испуњавао целокупни политички простор, окупљао све патриотске снаге у борби против окупатора, спутавао активност клера, гушио делатност политичких странака и сводио их на немоћна и неутицајна страначка вођства, подстицао убрзану диференцијацију њиховог чланства, надзирао целокупни политички, економски, културни и уопште, друштвени живот. Доминантну улогу у ЈНОФ имала је КПЈ. За њу је Народни фронт представљао масовну организацију путем које је, као какве „трансмисије”, реализовала свој партијски програм.

За политичке партије грађанске опозиције ЈНОФ је био симбол једнопартијске  диктатуре. У питањује била организација која је својом масовношћу и вишестраначком структуром замагљивала слику о једнопартијском карахстеру власти. ЈНОФ је био својеврсни „вентил” за политичко испољавање маса које нису биле под окриљем КПЈ. Структура организације задржала је јасно федеративно обележје. Федеративне јединице давале су потпредседнике Народног фронта, биле представљене у његовом секретаријату, давале представнике у пленуму, бирале делегате за конгресе, попуњавале места у Савезном одбору.

Од првог тренупса приметно је преплитање државних и партијских функција, паралелизам компетенција, персонално срастање КПЈ и власти. Руководећа улога у власти и масовним организацијама припадала је КПЈ. Партија је у својим рукама концентрисала целокупну персоналну политику у држави. Све значајне одлуке доносио је Политбиро ЦК КПЈ а спроводила надлежна партијска и државна тела. Самим тим одлуке савезне и федералних влада, Привремене народне скупштине и скупштина народних република, руководећих тела масовних организација на савезном и републичхсом нивоу биле су формалне природе.

Тенденција убрзане бирократизације, која је захватила КПЈ и власт, пресудно је утицала да масовне организације почну да губе обележја политичких организација и постану помоћни апарат власти. Партија је испољавала немилосрдност према сваком покушају грађанских политичара да искажу своју самосталност, постану субјект у политичком животу, успоставе равноправни партнерски однос у Народном фронту.

НЕЗАДОВОЉСТВО монарха захтевом да на намеснике пренесе своје владалачке прерогативе у воћењу спољне политике било је игнорисано. Салонски државни удар учињен опоазивањем поверења председнику владе и поништавањем Споразума Тито -Шубашић из јануара 1945, био је само неуспели монархов покушај супротстављања „тихој абдикацији” на коју га је принудила реална политика Велике Британије у Југославији.

Очекивања да ће монархов поступак изазвати кризу у Југославији нису, како се показало, била реална. Фебруара 1945. Споразум Тито - Шубашић потврдила је Кримска конференција. Подједнако неуспешан је био и покушај опозива намесника и једностраног отказивања Споразума из августа 1945. који је уследио као реакција на говор Јосипа Броза на Оснивачком конгресу Народног фронта Југославије. Чињеница да се то догодило у време Трећег заседања АВНОЈ-а сведочи о настојањима монарха да изазове веће интересовање Запада за догаћаје у Југославији.

Припадајући типу левице, формираном на крају Првог светског рата, Комунистичка партија Југославије била је партија револуционарне акције, што је одрећивало њен програм, методе у раду, број чланова, организацију преко које је спроводила своје идеје и ширила утицај. У последњим годинама рата и првим месецима мира, у рукама КПЈ нашла се целокупна власт (извршна, војна, управна, судска). Партија је задржала своју кадровску организацију и, по ослобоћењу и освајању власти, наставила да живи и ради илегално и конспиративно.

РАДИЛО се о покрету који је био „политички опијен”, јер је од једне бројно мале партије, осућене од Коминтерне непосредно пред Други светски рат као „легло империјалистичких шпијуна” израстао у дива (141.000 чланова 1945.) и стао уз бок СКП(б) као најзначајнији фактор у европском комунистичком покрету, најдоследнији „антиимперијалистички” експонент према Западу, револуционарно-демократски центар за Балкан - моћан и способан да шири своје идеје, да их намеће - што је својствено свакој аутентичној револуцији.

Од свога чланства и функционера КПЈ је тражила идејну борбеност, приврженост НОБ-у и револуцији, спремност да спроводи партијски програм, оданост Југославији као држави.
Са наглашеном агресивношћу КПЈ је свуда истицала свој легитимитет борбене антифашистичке снаге. Изграћена на принципу демократског централизма, с превлашћу централистичке компоненте у свим питањима од општејугословенског и мећународног значаја, КПЈ се 1945. јављала као главни кохезиони фактор у југословенској држави. Јосип Броз се залагао за „демократску федеративну Југославију” и националну политику изражену слоганом „братство - јединство”. ПАРТИЗАНСКО југословенство, као вид интернационалистичке политике КПЈ, било је у првим послератним годинама темељ политичког и националног јединства. Југословенска држава је изграћивана као чврста и јединствена држава. Јединствена Југославија обезбећивала је владајућу позицију КПЈ и њену једнопартијску диктатуру.

Држава је, по својој суштини, била централизована и партијска. Њом се управљало из једног центра- Политбироа ЦК КПЈ. Све иницијативе које су стизале из федералних јединица у Политбироу су добијале свој коначни облик. Југословенска федерација била је тих првих послератних година лажна федерација. Крути федерализам је, уз политички монопол и партијски централизам, одговарао политици етатизације својине и административној интеграцији државе у свим сферама друштвеног живота. Концепт државног федерализма није значио и партијски федерализам. Броз се супротстављао идејама да „сваки у свом оквиру ствара једну снажну федералну јединицу”. „Ми стварамо једну државу Југославију у којој сваки народ има своја права и потпуну равноправност”. Он је комунисте сматрао „споном” која, уз остало, спречава раздоре. „Они морају бити елеменат који ће уједињавати све у једну целину”.

Структура југословенске државе коју је прокламовао АВНОЈ била је за комунисте непроменљива и неприкосновена. Сазивање Уставотворне скупштине КПЈ је сматрала формалним чином који треба да санкционише тековине НОБ-а и потврди већ у пракси оживотворен модел југословенске федерације.

АФИРМАЦИЈА НОВИХ НАЦИЈА

ЗАКОН о Уставотворној скупштини, донет крајем августа 1945, прејудицирао је облике федералног урећења и ограничавао сувереност Конституанте. Федерална структура Југославије сматрана је изразом успешног решавања националног питања у рату и револуцији. Успостављање појединих федералних јединица било је праћено афирмацијом младих нација и истицањем њихових националних индивидуалности и посебности. Идеја о две српске федералне јединице — Србији и Црној Гори, није имала подршку КПЈ.

 СУТРА: ГРАЂАНСКЕ ПАРТИЈЕ КАО ДЕКОР ЗА ВЕЛИКЕ СИЛЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НАРОДНИ ФРОНТ ПОСТАЈЕ ТЕМЕЉ ДРЖАВЕ: Судска власт у АП Војводини остала је ван надлежности власти федералне Србије

15. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КОНСПИРАТИВАН РАД ПАРТИЈE И ПОСЛЕ РАТА: КП Југославије је ставове изражавала преко органа власти а не преко партијске структуре

14. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - БРОЗ ТАКТИЧКИ РАЗБИЈА „БЛОК СРПСКЕ РЕАКЦИЈЕ": Целокупна спољна и унутрашња политика ДФЈ била је у рукама партијског руководства

13. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 18

ФЕЉТОН - БРОЗ ЛИЧНО БУЊЕВЦЕ ПРОГЛАСИ ХРВАТИМА: У разграничењу недоследно су примењивани етнички и историјски критеријуми

12. 09. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације