СУМОРНИ И ДЕПРЕСИВНИ ДАНИ У ПУСТИЊИ КЕНИЈЕ: Кнез Павле никако није могао да се помири с тим да га Енглеска третира као непријатеља

ЛЕТЕЛИ смо авионом дакота DC3 у којем притисак у кабини није био регулисан, па је мени било изузетно лоше током тродневног путовања у Источну Африку. Тамо смо стигли 27. априла, на 48. рођендан мога оца.

ПОРОДИЦА Павле и Олага са Алкесндром, Николом и Јелисаветом, Фото Архив књегиње Јелисавете

Ми у том тренутку нисмо знали да је сер Хенри Мур, енглески гувернер Кеније, добио инструкције сличне онима које је претходно добио гувернер Каира: треба да нас третира као политичке затворенике, не сме нам дозволити да посећујемо палату гувернера и морамо бити под сталним надзором.

Додељена нам је оронула вила која се звала „Осериан“. Она је својевремено служила као клуб у којем се точило пиће, а припадала је контроверзном плејбоју Џослину Виктору Хеју, лорду Еролу. Гувернер ју је лично одабрао за нас. Налазила се 70 миља далеко од Најробија, у непосредној близини језера Најваша.

Чинило се да се бесконачно возимо по друму пуном џомби кроз пејзаж сав у светлосмеђим и жућкастим тоновима, с понеким трновим дрветом. Мени је опет било мука. Одсели смо у хотелу „Норфок“ у Најробију, где ми је украден крстић који сам добила на крштењу.

На капији нашег новог дома стражарила су двојица војника јер је то био кућни притвор, што значи једна врста затвора. Неки мајор Шарп, иначе хомосексуалац и домаћи британски шпијун, добио је задатак да све време у стопу прати мога оца и мајку. Требало је да подноси извештаје Форин офису и самом Идну о свему што се ту изговори или напише (мајор Шарп је стога отварао и писма која су моји родитељи слали или добијали од других).

У кући није било телефона, снабдевање електричном енергијом је било слабо, а нигде у близини није било ниједне продавнице, библиотеке, апотеке или цркве. Та запуштена вила у којој нико није живео још од времена када је лорд Ерол убијен била је сасвим руинирана точионица, на злу гласу као „палата несташлука белих момака“.

Кров је пропуштао, вода која је текла из славина била је смеђа и прљава, постељина је била груба и сва исцепана, а ћебад прогорена цигаретама.

СВАКОГ дана у шест сати после подне један велики нилски коњ излазио би из језера и лутао баштом. Ја сам сва опчињена посматрала отиске његових стопа на травњаку. Ноћу су нилски коњи бучно тутњали унаоколо и ја сам често имала кошмаре у којима би ме јуриле те ружне, дебеле животиње, кезећи се оним својим великим, застрашујућим зубима.

Срећом, мој пас Пипи, шкотски теријер, увек је био са мном, а ускоро сам добила и мачку.

Под ноктима на ножним прстима угнездиле су ми се чиго или пешчане буве, које су морали да ми ваде иглом, а то је болело. Била сам приморана да истрпим јер те незгодне стенице изазивају тунгијазу. Била сам им лак плен зато што сам имала обичај да се боса шетам поред воде. Једног дана сам тако стајала и посматрала свога брата Никија, четрнаестогодишњака, који се удаљавао у малом веслачком чамцу, када је изненада из воде изронио велики нилски коњ. Изгледало је као да ће нилски коњ преврнути мали чамац који је почео опасно да се љуља с једне на другу страну. Ники је некако ипак успео да се жив и здрав домогне обале. Касније је тај нилски коњ проглашен за помахниталог отпадника од стада, па га је један домородац убио. Пре тога је неман убила двојицу људи.

Моја мајка, елегантна, светска лепотица, братаница последњег руског цара и унука грчког краља, засукала је рукаве и предано се бацила у борбу са исцепаном постељином, кровом који цури и мужем који је бивао све несрећнији. Мој отац никако није могао да се помири с тим да га Енглеска третира као непријатеља. Моја мајка се веома бринула за своју мајку и сестре, које су сада биле сувише далеко. Сва мајчина писма немилосрдно је цензурисао мајор Шарп, те су неретко читави пасуси бивали избрисани тако што су зацрњени. Исто се дешавало и са свим осталим ретким писмима која су стизала до нас. Могу само да претпоставим како се моја мајка осећала. Ипак, васпитана да не показује емоције, она је све то стоички носила у себи.

ДАНИ су полако текли, један суморнији од другог. Тако су моја мајка и дадиља од канапа плеле крпе за прање посуђа и чак су и мене научиле да плетем. Мајка је чак почела и да кува. Мој отац је постајао све депресивнији и чинило се да губи вољу за живот. Потпуно је изгубио апетит и много је смршао. Његово здравствено стање се погоршавало услед маларије која је оставила трага како на његовој јетри тако и у крви. Почео је да размишља о самоубиству и стално је држао пиштољ испод јастука. Пушио је непрестано, а није јео готово ништа. Дијагноза коју су поставили лекари није уливала никакву наду. Лако би се могло догодити да ускоро умре уколико не буде прешао у неко подручје с бољом климом, као што је Јужна Африка. Моја мајка се о њему бринула најбоље што је могла и често му је читала. Како је светло у кући било веома слабо, то читање је наудило њеном виду.

Међутим, преселићемо се тек 1943. године, и то након интервенције јужноафричког премијера генерала Сматса. Наш планирани краћи боравак у Кенији потрајао је две године.После три месеца проведена у првој кући, која нам ни по чему није одговарала, прешли смо у једну бољу. Звала се „Престон“ и такође се налазила на језеру. У њој је било пријатније, електричне инсталације су функционисале и вода из славина је била исправна.
Божић је те прве године у Кенији био битно другачији од нашег последњег Божића код куће у Београду. Нико није био расположен, није било прославе нити било чега свечаног. Дадиља ми је помогла да извезем марамицу за мајку. Обрадовала се скромном поклону...

Као девојчица од пет година нисам много разумела муке својих родитеља, али сам их и те како осећала. У почетку нашег боравка у Кенији мучила ме је страшна носталгија, па сам смислила мали трик који, наравно, није деловао. Сваког јутра бих затворила очи, бројала до пет и корачала кроз оближњи шумарак надајући се да ћу, кад отворим очи, бити поново код куће у Београду. То се, разуме се, није догодило и ја сам полако почела да откривам свет око себе.

РОДИТЕЉИ су се после неког времена спријатељили с породицама Перињи, Маршал, Роусон и Трефорд, које су живеле у околини језера Најваша. Понекад су заједно играли тенис или карте, али видело се да мој отац није срећан, док се мајка прилагођавала најбоље што је могла. Одлазила је на јахање, које је обожавала...

Дадиља Ид и ја смо добиле дозволу од британског Министарства спољних послова да одемо у Малинди на обали Индијског океана. Родитељи нису могли да пођу с нама јер им је било забрањено да напуштају Највашу, сем када би морали неким послом да иду у Најроби, и то уз пратњу чувара и мајора Шарпа.

У Малиндију сам научила да пливам, али развила сам још једну ноћну мору. Овог пута сам се давила у морској струји. Таласи су били велики и снажни, и било ми је веома тешко да изађем на пешчану обалу, а да ме струја не повуче назад. Плажа у Малиндију била је прелепа, са белим песком који се пресијавао и светлуцао на сунцу. Имала сам чак и другара, малог афричког дечака с којим сам трчала по плажи.

Дадиља је слушала вести на радију у својој соби. Једне вечери сам чула очево име које су помињали у врло непристојном контексту. Рекли су да тата воли Хитлера и нацисте.

Отрчала сам у дадиљину собу уплакана и питала је:

– Зашто је тај човек са радија говорио те ужасне ствари о тати? Ти си Енглескиња, да ли то значи да и ти мрзиш мога тату?

– Не, драга моја, наравно да не. Ово је рат и свако жели да окриви неког другог. Једног дана замоли оца да ти исприча остатак приче, а сада назад на спавање. Све ће бити у реду.

НОСТАЛГИЈА ЗА БРАЋОМ

ТОКОМ боравка у Кенији недостајала су ми старија браћа. Александар је отишао у пилотску школу јер је желео да лети за Британско краљевско ваздухопловство у ратним операцијама. Ники је похађао пољопривредни колеџ. Мајка ми је држала часове француског језика. Мој српски је лагано бледео и убрзо га је заменио свахили, који ми је био забавнији од француског. У ствари, одбијала сам да учим француски језик све до петнаесте године, када су ме послали у француску школу, па више нисам имала избора.

 СУТРА: ИЗ АФРИКЕ У ГРЧКУ У КРАЉЕВСКО ОКРУЖЕЊЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК СЕ СА СУЗАМА ОПРАШТАО ОД КНЕЗА: Мој старији брат је био миљеник краља Александра, који га је уважао више од сина Петра

20. 01. 2025. у 18:00

Друштво

0 2

ПОЧЕТАК БОРБЕ ЗА ИСТИНУ И ПРАВДУ: Са десет година означена сам као државни непријатељ и етикетирана као криминалац

19. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 12

ХРВАТИ ИЗ НУЖДЕ УЛАЗЕ У ЗАЈЕДНИЧКУ ДРЖАВУ: Мишићеве суморне слутње о будућности Срба у Југославији нико није озбиљно схватио

18. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

1 23

СТРЕПЊЕ ЗА БУДУЋНОСТ СРБА У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ДРЖАВИ: Мишић је био дубоку уверан да Хрвати нису људи на чију се реч можеш ослонити

17. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације