ПЛЕС СА ХАРИЗМАТИЧНИМ ПРЕДСЕДНИКОМ КЕНЕДИЈЕМ: Хауард је захваљујући браку са мном, освојио позицију у друштву какву никада раније није имао

АМЕРИКА ми је показала неке ствари о којима сам до тада знала врло мало или ништа. Тамо сам први пут научила шта је здрава исхрана, као и да се тело може обликовати вежбањем. То су принципи које сам заувек усвојила.

СУДБИНЕ Принцези Јелисавети Џон Кенеди је рекао да је уважавао кнеза Павла, Фото Блог принцезе Јелисавете

Истовремено, ја која сам себе сматрала незанимљивом и непривлачном, одједанпут сам постала атрактивна, ни мање ни више него модним фотографима који раде за престижне часописе.

Први пут је моје порекло постало важно. Принцеза без земље у Европи није била ништа, али је у Америци тај аристократски педигре представљао право чудо. Нашла сам се пред камером Дајане Арбус, Ричарда Аведона, Ормона Ђиљија... мајстора фотографије који су сликали Лиз Тејлор, Марију Калас, Џеки Кенеди и бројне филмске звезде и познате професионалне моделе.

Имала сам осећај да сам главна јунакиња неке бајке. Врата америчког високог друштва су се одједном широм отворила. Сви су хтели да угосте ону фрустрирану, дебелу девојчицу из „Тјудор Хола“!

Какав невероватан обрт судбине!

Хауард је, такође, а захваљујући браку са мном, освојио позицију у друштву какву никада раније није имао. Амбициозан човек, он је био оно што у Америци називају селфмејд мен.

Висок, згодан и плав, прототип америчког златног момка, добио је стипендију за школовање као врстан пливач који се припремао и за Олимпијске игре 1940. Брзо је схватио да треба инвестирати у модну индустрију и зарадио је велике паре лансирајући линију одеће за труднице. Било је то нешто што пре њега нико није препознао као озбиљан потенцијал.

Рат га је заобишао захваљујући томе што је као врстан пливач обучавао америчку војску, нарочито припаднике морнарице, да пливају.

Стреловито се пео на друштвеној лествици, а женидба са мном учинила га је додатно значајним.

За Нову годину 1961. позвани смо на вечеру код Чарлија и Џејн Рајтсман, милионера блиских Кенедијевима, који су у то време представљали сам врх америчког крем друштва. Били су прве комшије родитеља Џона Кенедија у Палм Бичу, а Џејн, типична америчка успешна жена, један од највећих донатора Метрополитан музеја, била је блиска пријатељица Жаклине Кенеди.

На вечеру су били позвани и Кенедијеви. Био је то мој први сусрет с харизматичним америчким председником. Опчињена идејом о краљевима и њиховим дворовима, Џејн Рајтсман је сматрала да је логично да ја као принцеза седим на тој вечери поред америчке верзије принца – председника Кенедија.

КЕНЕДИ је био бескрајно шармантан. Његова стварна привлачност није била у његовој појави већ у невероватном знању и лакоћи с којом је водио разговор. Био је прва особа коју сам срела изван круга моје породице која је тако много знала о Југославији. Изванредно је познавао историју, њене актере, умео да објасни интересе великих сила, карактер Балкана и његову позицију. Знао је много о династији из које долазим и показао изузетно уважавање за мог оца. На повратку нас је позвао да председничким авионом „Air Force One“ летимо до Вашингтона заједно.

Ускоро је стигао позив за велику забаву у Белој кући, у фебруару 1962.

Носила сам једноставну црну хаљину асиметричног кроја која је имала само један рукав.

Присутне жене су биле у много скупоценијим тоалетама, са много изузетно вредног накита.

Бела кућа се купала у светлости раскошних лустера и зидних светиљки.

Док сам плесала с председником Кенедијем, он се у једном тренутку извинио, рекавши да мора да телефонира. Кад се вратио, казао ми је да је одобрио размену руског шпијуна Рудолфа Абела за америчког пилота Гарија Пауерса, кога су Совјети нешто раније оборили током извиђања изнад Свердловска (Јекатеринбурга). Била сам поласкана што је ту информацију поделио са мном.

Те зиме је приказана емисија у којој Џеки Кенеди први пут телевизијској публици широм Америке приказује реновирану Белу кућу. Било је то увођење француске естетике у један типично амерички простор моћи. Један од салона је уредио Стефан Буден из париског „Жансена“, куће за који сам радила док сам била у Паризу. Било ми је јасно да Џеки жели да претвори Белу кућу у палату достојну „династије“ Кенеди. Кенеди ме је повремено звао телефоном. Године 1963, месец дана пре смрти, кад ме је председник Кенеди позвао питала сам га да ли је срећан што иде у Далас, одговорио ми је да није.

НАДАЛА сам се да ће ми брак пружити задовољавајући одговор на суштински важно питање сврхе мог постојања, али то није био случај. Понекад мислим да у мом животу вероватно не би било толико турбуленција да ми је само пружена прилика за стабилност, да се боље образујем, студирам и остварим професионалну каријеру. Сигурно не бих дошла до оне тачке очаја која ме је нагнала на бег из родитељског дома.

То су, међутим, размишљања на која никада нећу добити одговор. Време и искуство су ме научили да нека питања заувек остају без одговора и сваки напор да се сазна „шта би било да је било“ узалудно је губљење енергије.

Жао ми је кад год помислим на свог оца и то колико је он био конзервативан када је у питању образовање девојака. Рођен у 19. веку, сматрао је да девојкама није потребно факултетско образовање и да нас само треба удати за одговарајућег мушкарца. У мом случају тај одговарајући мушкарац још је морао да има и одговарајуће порекло.

Пре него што је умро, отац ми је рекао да ми никада није опростио што сам побегла. Не смем ни да помислим како би се осећао да је знао какав сам динамичан живот водила. Живот који се никако не уклапа у његове идеје о томе како треба да живи једна девојка племићког порекла.

Хауард и ја смо се, пре него што ћемо се заувек растати, преселили у велики стан близу Ист Ривера. Помињем тај стан јер је изузетно важан за моју даљу судбину. Једне вечери почетком децембра 1965. позвала сам пријатеље на вечеру. Волела сам те вечеринке кад је Хауард одсутан, а он те вечери напросто није желео да буде присутан. Није било тензије коју је стално стварао у последњим годинама брака, па сам могла на миру да ћаскам са драгим људима. Послужила сам те вечери врло лепо припремљен киш лорен и салату. Прве комшије Ерл и Камила Макграт довели су свог пријатеља Мануела Улоу Елијаса, згодног Перуанца кога сам једном срела на Карибима. Вече је било изузетно пријатно. У тој веселој атмосфери нисам ни слутила какав ми обрт судбина спрема.

ВЕЋ следеће вечери, док је Њујорк сав блистао окићен за Божић, сасвим случајно сам у малом ресторану у близини поново налетела на мистериозног Перуанца. Иако ми је већ при првом сусрету био занимљив, као неко егзотично биће из света о којем ништа нисам знала, праве варнице привлачности заискриле су тек те вечери, у кафаници у комшилуку.

Није ми дуго требало да схватим да се лудо заљубљујем у тог привлачног странца. Никада раније нисам срела мушкарца који ме је тако привукао. Љубав нас је погодила попут муње и ми смо врло брзо почели да се договарамо да се касније видимо у Мексику. Била сам млада и лудо заљубљена. Није ми било тешко да стрпам кофер у дечја колица и да га гурам кроз њујоршку мећаву како бих ухватила такси за аеродром. Провела сам с Мануелом два дана у Акапулку. Ишли смо да гледамо борбу бикова.

У то време о Мануелу нисам знала много, а можда нисам ни желела да знам било шта што би покварило моје идилично расположење. Иза мене је био стресан раскид с Хауардом и само сам покушавала све да заборавим. Нисам имала велике планове. Једноставно сам се препустила тренутку.

Касније ћу сазнати да је био важна фигура у перуанској политици. Тачније, да је његова судбина одређена чињеницом да су му отац и деда били политичари. Његов отац Алберто Улоа Сотомајор био је министар иностраних послова Перуа, а деда, Доминго Елијас председник државе и министар финансија.

КАТАРИНА И КРИСТИНА

У ВРЕМЕ када је стигао позив за велику забаву у Белој кући, код Џона и Џеки Кенеди, открила сам да сам поново трудна. Трудноћу сам изузетно тешко носила. У тренуцима када је био трезан, Хауард је инсистирао да останемо у браку. Месецима сам имала копривњачу. Једне вечери попио је седам мартинија и само што није пао на улицу с терасе на четрнаестом спрату.Кристина се родила 27. децембра 1962. За разлику од Катарине, Кристина је била изузетно немирна беба и стално је вриштала. Катарина и Кристина су биле потпуно различите од самог почетка, па све до данашњег дана. Стасале су до предшколског узраста, па смо их послали у угледну Монтесори школу. Иако се међусобно нису најбоље слагале, у школи су обе бриљирале.

 СУТРА: ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ОТКРИО ИСТИНУ О КНЕЗУ ПАВЛУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

БЕКСТВО У АМЕРИКУ И У СВЕТ ПУН ЧАРОЛИЈА: Одувек сам бежала од идеје о браку с неким досадним принцем, од протокола, ограничења и очекивања

26. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДВА МЕСЕЦА У РЕНЕСАНСНОМ ПАРКУ ПОРОДИЦЕ ДЕМИДОВ: Демидови су били велики колекционари, а њихове палате прави уметнички музеји

25. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ВЕСТ О ПОГИБИЈИ СИНА ДОТУКЛА КНЕЗА ПАВЛА: Иако сам обожавала мог оца, комуникација с родитељима ми је постала напорна

24. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈЕДИНИ СУСРЕТ С КРАЉЕМ ПЕТРОМ У СУМОРНОМ ПАРИСКОМ СТАНУ: Краљ Петар и краљица Александра нису нарочито волели сина па је дечак деловао тужно

23. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације