УНИФОРМУ КНЕЗА ПАВЛА САЧУВАО БАТЛЕР СА ДВОРА: Џервејз Кауел, управник Архива Британске обавештајне службе, прихватио је сусрет у Лондону

ОТИШЛА сам поново на Опленац да видим гробно место за моје родитеље у крипти Цркве Светог Ђорђа. Била сам свесна да је смела замисао да њихове земне остатке вратим у земљу и сахраним их на Опленцу, али веровала сам да је то исправно и да је могуће. Треба бити стрпљив.

РОЂАЦИ Јелисавта са тадашњим принцом Чарлсом, Фото Профимедија

Посебан проблем представљала је моја крштеница. Сви су се правили да не знају где је.

Чинило се да је мој извод из матичне књиге рођених нестао. Без тог документа нисам могла ништа да урадим да добијем држављанство и пасош.

Био је динамичан тај јули 1989. године. Више нисам морала да се сакривам у страху да ће ме ухапсити и депортовати. Иако је забрана повратка била још увек на снази, изгледа да се свима допадало што сам у земљи. А ја сам желела да што више видим и разумем.

Јурила сам од Музеја Српске православне цркве и његових збирки до манастира Крушедол и потресног византијског појања. Владика ме је миропомазао. Та музика ме је дирнула у душу и осетила сам како се моји корени протежу чак до 12. века.

Јела сам бурек у пекари и посну храну у манастирским трпезаријама. Све ми је било ново и занимљиво!

Упознала сам мноштво занимљивих људи. Од политичких и књижевних ауторитета какав је био Добрица Ћосић, комуниста који је живео у кући која подсећа на антикварницу, до оригиналне, ексцентричне уметнице Оље Ивањицки, која је имала невероватне идеје.

Рекла ми је да више воли да чита руске класике у српском преводу јер је српски језик раскошнији од руског. Посетила сам је с Миром Адањом Полак. Није знала ко сам. Била је заузета сликањем Карађорђевог портрета на једној већој слици са историјском тематиком.

Чим ме је угледала, упитала ме је да ли сам у сродству с Карађорђем јер јој личим на њега.

Мучила се с портретом Карађорђа из профила. Замолила ме је да позирам и како сам стала поред слике, а испред Карађорђевог лика, узвикнула је:

– Ево, исти је профил, исти сте.

Шалила сам се да ћу се представљати као Карађорђе, само без бркова.

СРЕЛА сам бунтовног и прогоњеног дисидента Милована Ђиласа, а од његове супруге Штефице, нежне и меланхоличне Словенке, добила сам на поклон шал од тананих златних нити који је исплела у ноћима у којима није могла да спава.

Посебно је био дирљив сусрет са остарелим Николом Картелијем, који је био батлер на Белом двору кад сам ја била беба. Радио је за моје родитеље шеснаест година са својом женом Даром, која се бринула о мени кад је дадиља била на одмору. Назвала ме је својом бебом и обе смо заплакале.

Никола се добро сећао ситуације када је мој отац сазвао генерале и упитао их шта да чини поводом немачког притиска на Југославију да приступи Тројном пакту.

– Ако их пустимо у земљу, окупираће је. Ако их не пустимо, опет ће нас окупирати – рекао је мој отац тада.

Никола ми је показао много фотографија са Брда код Крања, а у свом креденцу, који је успео да пренесе са Белог двора, сачувао је чак и очеву униформу. Била сам дирнута.

Плакали смо заједно.

Била сам стално у покрету, не марећи за јулску врућину.

Отишла сам на Авалу да видим споменик који је радио Мештровић у време док је отац надзирао градњу спомен-комплекса Незнаном јунаку.

Шетала сам улицама Београда и завиривала у сваки ћошак. Купила сам хеклане и везене столњаке и рукавице које су нудиле жене излажући своју робу на травњаку у парку.

Од ректора Београдског универзитета Слободана Унковића до продавачице на пијаци све је било занимљиво и имало своју боју. Људи су ми давали цвеће, поздрављали ме.

РАДОВАЛА сам се откривању отаџбине, али обавезе су звале даље. Морала сам да кренем за Лондон ако мислим да обезбедим документа британске обавештајне службе СОЕ, којима би била допуњена Нилова књига о оцу.

У Лондону сам покушала телефоном да закажем састанак са британском премијерком Маргарет Тачер. Њена секретарица ми је рекла да морам да јој се обратим писмом, па ће видети да ли има времена за мене јер јој распоред прилично попуњен. Био је то леп начин да ме одбије.

Обратила сам се свом рођаку Чарлсу, принцу од Велса. Мислила сам да ако он не може да помогне, нико други не може. Примио ме је предусретљиво. Стрпљиво сам разгледала његову колекцију акварела насталих на путовањима. Био је страствено заокупљен примитивним народима и природом. Сматрао је да наша цивилизација може много да научи од примитивних племена. Саслушао је моју молбу и обећао да ће учинити све да ми помогне.

Отпутовала сам за Њујорк у великој нади да ће Чарлс успети да ми помогне. Крајем јула ми је ипак послао факс у којем ме обавештава да је то практично немогућа мисија. Веровала сам да мора да постоји начин. Резервисала сам авионску карту за Вашингтон и већ 25. јула ручала са Хелен Делић Бентли. Поклонила сам јој примерак Нилове књиге о оцу и врло отворено рекла каква услуга ми треба. Хелен ми је обећала да ће учинити све што је у њеној моћи да добијем документа која су се налазила у Архиву Британске обавештајне службе који доказују да су Британци режирали цео пуч 27. марта 1941. године. А онда сам схватила да би можда најбоље било да сама, директно, без икаквих посредника, напишем писмо Џервејзу Кауелу, управнику Архива Британске обавештајне службе у Лондону, и питам га без увијања да ли би уступио ту документацију. Нисам имала шта да изгубим.

ГЛОБАЛНИ форум је припремао следећу конференцију и имала сам много обавеза. Желела сам да доведем и људе из Југославије на тај скуп који је требало да се одржи у Москви, у јануару 1990. Хтела сам да, између осталих, тамо пошаљем и кардинала Фрању Кухарића.

Акио Мацамура ми је гарантовао десет хиљада долара за путне трошкове представника из Југославије јер су, како ми је рекао, Совјети одбили да покрију те трошкове. Тема конференције у Москви ће бити животна средина и општа добробит, и ја сам у тренутку схватила да морам да пронађем неколико Југословенки које ће учествовати.
Док сам се бавила конференцијом, стигло ми је важно писмо.

Џервејз Кауел, управник Архива Британске обавештајне службе, жели да се сретне са мном у Лондону. Скакала сам од радости! Весела, отишла сам да се видим с Питером и Нејмом Бирд у Монтоку на Лонг Ајленду. Провели смо пријатан дан, а упознала сам и глумицу Грету Скаки и њеног дечка. Грета је била звезда филма Бела враголија, снимљеног према истинитој причи о убиству Џослина Хеја, лорда Ерола, у Срећној долини у Кенији 1941. године у кући „Осериан“ у којој смо становали.

У међувремену сам чула бескрајно забаван трач о грчком милијардеру Нијаркосу, за кога је радио мој брат Александар. Нијаркос је наводно отишао на сафари у Африку с пиштољем вредним педесет хиљада долара. Припремио је пробно пуњење како би упуцао слона, али га је промашио чим је опалио. Пиштољ је одлетео и пао на земљу, а потом поново опалио, погодивши оближње буре које је експлодирало. Нијаркос је побегао и сакрио се у жбуње, док га је слон незаинтересовано игнорисао. Какав паметан слон!

ЧЛАНАК О СНОВИМА

НАРУЧИЛА сам храну из хотела и на послужавницима је однела у кућу Ђорђа Зечевића.

Послужила сам вечеру након презентације о Глобалном форуму коју сам заказала код њега.

Окупили су се београдски муфтија Хамдија Јусуфспахић, епископ шумадијски Сава (Вуковић), академик Дејан Медаковић, Александар Прља, Драги Милићевић и Драган Танасић, новинар и уредник магазина Интервју. Одлучила сам да Танасићу понудим чланак који сам написала о својим сновима. Допао му се чланак о мом сну о планинама.

Најсимпатичнија ми је била мајка Миме Поповић, која је рекла да ми треба дати Нобелову награду за тај текст. Претеривала је, наравно.

 СУТРА: Рођаци Јелисавта са тадашњим принцом Чарлсом  

Препоручујемо

Фељтон

0 9

СА РИЧАРДОМ БАРТОНОМ У ЖИВОТУ И ПРЕД КАМЕРАМА: Хтео да се ожени мноме, свиђала му се идеја да му жена буде принцеза

29. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 14

ЧУДЕСНА ПОРУКА КНЕЗА ПАВЛА – ИДИ ЗА БЕОГРАД: У Српску академију наука и уметности, 28. јуна 1989. сам у сузама одгледала филм о Светој гори

01. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

НАДРЕАЛНА СЕЋАЊА У ТИШИНИ БЕЛОГ ДВОРА: У Георгијевској дворани у Кремљу, ни у једној палати на свету, нисам видела такву раскош!

31. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПРВИ ПОВРАТАК У БЕОГРАД ПРЕ ПАДА БЕРЛИНСКОГ ЗИДА: Конзул у Будимпешти је добио напад панике видевши пасош са именом Јелисавета Карађорђевић

30. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације