ТРИЛОГИЈА О КАРАЂОРЂУ И ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ: За Стојана књаз Милош и Вујица Вулићевић су учинили најтежи злочин у нашој историји

У БОРДОУ, где је годину и по дана службовао у југословенском конзулат, завршио је роман о Карађорђу.

ВЕЛИКИ ТИРАЖ Роман "Карађорђе" у издању Геце Кона, Фото Арив породице Живадиновић

Већ средином фебруара 1930.  године обратио се издавачу Светиславу Цвијановићу понудивши му овај вој рукопис. До договора са Цвијановићем није дошло, па је Живадиновићев роман прихватио други београдски издавач Геца Кон. Роман је штампан у јулу у великом тиражу од 3.800 примерака, од тога 800 нумерисаних примерака на великом кварт формату у луксузном повезу. Сачувало се и једно писмо, упућено историчару, академику Станоју Станојевићу где га Живадиновић моли да оде у књижару Геце Кона и преузме један примерак романа ''Карађорђе''.  Пошто није у прилици да му напише посвету на књизи, него на комадићу папира, па моли Станојевића да сам тај папир налепи на књигу која ће му бити уручена.

Средином маја 1931. године Живадиновић је унапређен у звање конзула и упућен на нову дужност у југословенски конзулат у Диселдорфу, у Немачкој. Диселдорф је био последње место његовог службовања у дипломатској служби у коме је најдуже остао и где  се суочио са великим невољама као што су  Албертинина болест и тежак сукоб са претпостављенима. Тамо му је стигла вест о смрти брата Миодрага. У Диселдорфу је почетком новембра те 1931. године завршио роман ''Хајдук Вељко'', који је у издању Геца Кона изашао из штампе идуће 1932. године.

У ОВОМЕ граду 31. августа те 1932. године довршио је роман ''Вујица Вулићевић'', чиме је завршио трилогију историјских романа о Карађорђу. У предговору је сажео кратку поруку своје трилогије: ''Убиство Карађорђево је камен који је Милош Обреновић бацио у историју; камен који је дуго лутао кроз васиону и вратио се да падне на последње изданке Обреновића. Оруђе Милошево, историјска будала, један од најтежих злочинаца у нашој целокупној историји, властољубиви слабић, с нечим неприродно ропским чак и за човека који је запамтио време пре Првог устанка, Вујица је једино са свога злочина остао да се помиње уз Карађорђа и Милоша. Убиство Карађорђево га извукло из мрака у коме би се несумњиво изгубио и ставило га под крваву светлост злочинаца.'' У предговору се захвалио и свом издавачу: '' Ова књига завршава трилогију о Карађорђу и Првом устанку. Господин Геца Кон, вредни и најугледнији издавач српске књиге, учинио је врло велики материјални напор и допринео да ово дело успе. Писац му исказује своју велику захвалност и указује на његово пожртвовање свима онима који воле српску књигу.'' Овај роман је посветио ''непрежаљеноме брату Миодрагу на спомен''. Књига је штампана у лето 1933. године.

Тада је припремио и збирку приповедака коју му је објавила Српска књижевна задруга. У Архиву Српске књижевне задруге сачувана је рецензија Велимира Живојиновића о двема збиркама приповедака  Живадиновића које је он понудио Српској књижевној задрузи.

Мишљење Велимира Живојиновића било је негативно. Реферат је без датума, али ипак претпостављамо да је у питању збирка коју је под насловом ''Приповетке'' у едицији ''Савременик'' 1934. године објавила Српска књижевна задруга.

ГОДИНЕ 1934. Живадиновић је упорно радио. Написао је нови роман са социјалном тематиком под насловом ''Лисичије гнездо'' који је 19. маја 1934. године понудио Српској књижевној задрузи за објављивање у редовном колу. О том роману, који није штампан, или се бар није појавио под овим насловом, сачувало се још грађе. Већ  5. јануара идуће 1935. године  Живадиновић је упутио писмо Светиславу Петровићу молећи га да његов роман не даје на рецензију Вељку Петровићу, јер је унапред био убеђен да ће његово дело ''сигурно бити рђаво оцењено''.  Светислав Петровић је уважио овај захтев. Живадиновићев роман, по захтеву Српске књижевне задруге,  дат је на реферисање Марку Цару, који је овом делу дао позитивну оцену уз известан број примедби: ''Роман г. Живадиновића није дело без мана, али су те мане последица и плод једног темперамента који је сам по себи симпатичан. Писац у свом стварању губи често из вида гледиште на коме треба увек да стоји уметник који је у писцу, и у том случају његово казивање хоће помало да пређе у чисто репортерство. Има, крај тога, места у којима брзоплето делање његових јунака није довољно мотивисано, ни психолошки оправдано, а да већ и не говоримо о неким чудним наивностима у примедбама и у изразима поменутих лица. Али, и покрај свих тих дефеката, а можда чак и благодарећи тим дефектима, просечан читалац, који од писца нити захтева, нити очекује  неке нарочите трајне квалитете, може ипак да овога приповедача прати са увек живим интересом и уважавањем. Он је са краја на крај занимљив, а често пута узбудљив.“ Дизелдорфске године биле  тешке за Стојана Живадиновића. Албертина је боловала је од рака дојке. Морала се лечити код немачких лекара. Пред полазак у Београд Албертину су оперисали немачки лекари. Наложили су јој да набави скуп електрични апарат за зрачење ране. И Стојан је боловао је од шећерне болести.

ПОВРХ тога Живадиновић се није слагао са генералним конзулом у Дизелдорфу, Душаном Пантићем. Из југословенског конзулата у Дизелдорфу кренуле су жалбе,  упућене Управном одељењу Министарства. Први је почео да се жали Живадиновић. Сачувало се  писмо у коме Живадиновић оптужује Пантића да у конзулату често приређује гозбе на којима се на балкански начин са страним гостима испијају шљивовице и мезети ужичка пршута.

Живадиновић је сматрао да такви поступци крње углед југословенске дипломатије и тражио да Пантића склоне са тога места. Пантићје имао много бољу позицију у Министарству.

Писане притужбе дошле су му у руке и он је Живадиновићу врати мило за драго. У фебруару 1935. он је сачинио нови распоред рада чиновника. Поред посла рачунополагача, држања касе, Живадиновићу је додељено пасошко одељење и обавеза да прима странке и да ради са њима. Стојан није био задовољан новим статусом, и између њих двојице избијали су сукоби.

Врхунац тих неспоразума између генералног конзула Душана Пантића и вицеконзула Стојана Живадиновића било је писмо, под ознаком ''строго поверљиво'' које је Пантић 3. октобра 1935. године упутио Управном одељењу  Министарства иностраних послова. То писмо – тужба имало је наслов: ''Испади консула господина Живадиновића, његово одрицање послушности и покоравању наредбама шефа консулата''.  У том писму Живадиновић је оптужен да нередовно долази на посао, да на послу у време радног времена пише књижевна дела и писма,  да тренутно на радном месту пише нови роман ''Убиство Илије Накића'', да је набусит и агресиван према странкама и да понекада упућује странке да га траже у кафани, а не на радном месту, да не дозвољава да се контролише каса конзулата.

За то је наводио и неке конкретне случајеве.  Тражио је да се из Министарства позове контрола која би испитивала финансијско пословање за које је Живадиновић био задужен.

Своју тужбу завршио је овим речима: ''Част ми је изнети мишљење да је консул, господин Стојан Живадиновић, за службу нашега Министарства и наше струке потпуно депласиран, као непуздан и немогућ човек''.

Све се после одвијало муњевитом брзином. Министарство Иностраних послова одлучило је да Живадиновића повуче из Диселдорфа у Београд. Претходно су службеници Одсека рачуноводства и економата Управног одељења Министарства иностраних послова прегледали стање касе конзулата у Диселдорфу и о томе 13. новембра сачинили извештај.

Суочен са неминовношћу брзог одласка из Дизелдорфа, Живадиновић је уз одобрење надлежне службе из Београда  из касе конзулата позајмио хиљаду марака и за тај новац је купио ''скупе електричне апарате за зрачење ране његове супруге''. При томе је изјавио да ће новац узет из касе вратити одмах по повратку у Београд, до краја тога месеца, и да већ има дозволу Министарства финансија да тај новац изнесе из земље. Ако се изузме овај случај о позајмици новца, у досијеу Стојана Живадиновића нисмо нашли ни један податак о томе  да је он као рачунополагач у конзулату направио икакав прекршај. Живадиновић се припремио за сеобу и пребацио у Београд своју библиотеку и намештај. 

У ЂАВОЛОВИМ КАНЏАМА

ПРЕДАХ после завршене књиге о вођи Првог српског устанка  Карађорђу и новог историјског дела из замишљене историјске трилогије ''Хајдук Вељко'', Живадиновић је искористи за писање новог романа у ''Ђавољим канџама''. Посао је започео у Бордоу у септембру  1930. године, а крајем те 1930. године Живадиновић је именован за вицеконзула у југословенском конзулату у Ђенови. На дужност је ступио 18. децембра те исте године . На тој дужности задржао се пола године. У међувремену у Ђенови је у марту 1931. године завршио роман у '' У Ђавољим канџама'' који је  ускоро објавила београдска Народна књижница. 

 СУТРА: ДИПЛОМАТА ПОСТАЈЕ ХОНОРАРНИ КОРЕКТОР 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

МАШТОВИТИ ПИСАЦ ОСВАЈА СРПСКУ КЊИЖЕВНУ СЦЕНУ: Августа 1925. Живадиновић је упућен у прву дипломатску мисију, у конзулат у Печују у Мађарској

12. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

НЕСУЂЕНИ МУЗИЧАР У РАТНОМ МЕТЕЖУ ПОСТАЈЕ КЊИЖЕВНИК: Као војник Тимочке дивизије, која је ратовала на Церу, преживо је албанску голготу

11. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДРЖАВА ПОСЛЕ ТИМОЧКЕ БУНЕ УНЕСРЕЋИЛА МНОГЕ ПОРОДИЦЕ: После пропасти Тимочке буне следила је одмазда - власт је пљачкала све живо

10. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 11

НИСКИ НАГОНИ ЗЛА У СРПСКИМ ЧАРШИЈАМА: Био је један од најтиражнијих српских писаца, а књиге су објављивале најугледније издавачке куће

09. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације