ИЗДАЈНИЦИ СУ СТАРИЈИ ОД НАСТАНКА ДРЖАВЕ: Први човек енглеске републике Оливер Кромвел ископан је из гроба, па је мртав кажњен као издајник

ИЗДАЈА и отпадништво стари су колико и људска заједница, старији од државе какву познајемо од давнина.

Највећи непријатељ совјетског режима није био цар већ Лав Троцки, Фото "Википедија"

Највећа казна за праисторијског човека био је изгон из племена. Зар није Бог тако казнио Каина, првог знаног братоубицу, прогнавши њега и његов род? Ако је поред добра увек морало постојати зло као његова супротност, апостаза је једнако непрекидно постојала уз веру, а издаја уз уверења и родољубље. Издаја је била пут да се прекрате владавине свемоћних владара Старог истока. У трећем миленијуму пре Христа заверили су се супруга и великодостојници харема једног од најславнијих фараона Новог египатског царства Рамзеса Трећег, савременика Тројанског рата. Ефијалт је за обећани новац одао Персијанцима богазу преко планине, па су опколили спартанске браниоце Термопила 480. године пре Христа. Атињане је у епском рату са Спартанцима издао талентовани Алкибијад, а исто то се догодило и Римљанима када је непријатељима прешао војсковођа Кориолан. Цезара, најмоћнијег политичара и уз Александра Великог највећег војсковођу антике, убили су у Сенату његови донедавни приврженици.

Исуса, Божијег сина, убили су Римљани, након што су га на смрт осудиле јеврејске вође и мноштво, али не пре него што га је издао један од апостола – Јуда Искариотски. Није необично што је и пре него што је постало државна религија Римског царства, хришћанство ушло у столетне сукобе, такозване христолошке распре. Први међу отпадницима од православног учења, египатских презвитер Арије, третиран је у доцнијим епохама као личност која не завређује да буде споменута. Место у енциклопедијама није добио, док његова јерес (аријанство), напротив, јесте. Средњовековне владаре најчешће су збацивали сродници и дворјани. У том друштву, које је „подражавало Христа“, издаја је била централни злочин који је некако био и очекиван, у мери у којој је ужасавао. Није чудо да је Данте Алигијери и деветом кругу, на дну јаме Пакла, видео само двојицу – Луцифера, анђела који се одметнуо од Бога, и Брута, који је издао заштитника и пријатеља Гаја Јулија Цезара. Средњи век донео је и страшне казне за акт издаје. Посебно је важна и дуготрајно примењивана казна за велеиздају у Енглеској – од 13. до 19. века. […]

ЕНГЛЕСКА је била и прва западна држава у којој је суђено миропомазаном и крунисаном краљу – Џејмсовом сину Чарлсу Првом. Краља су после година ратовања парламенту предали његови шкотски савезници. Он је суђен и коначно му је на јавном погубљењу одсечена глава. Када је 1660. рестаурација омогућила краљевом сину и имењаку Чарлсу Другом да се домогне власти, свих педесет потписника ове пресуде постали су намах издајници. Први човек енглеске републике (Комонвелта) Оливер Кромвел ископан је из гроба, па су га мртвог казнили као издајника. Већина потписника побегла је у европске земље и у Нови свет. Класичном казном за издају кажњена су њих седморица. Међу „обешеним, дављеним и рашчетвореним“ био је чак и краљев адвокат Џон Кокс. Ова језива казна биће досуђивана наводним и правим издајницима, понекад и племенитог рода, све до прве половине 19. века! У Лондону је последњи на овај начин погубљен Џеремаја Брандет, осуђен за хајдучију и побуну. Било је то свега неколико година пре него што је призор осакаћених учитеља учесника Чарапићеве завере у Аустрији и широм Запада Србе представио као дивљаке. Oва казна је остала на снази све до 1860-их година.

Издаји Бога и суверена прикључена је, после грађанских револуција из 17. и 18. века, и издаја нације. Било је то доба када је макијавелистичка доктрина о „циљу који не бира средства“ изашла из магли верских уверења. И то ново време дало је издајнике. Поред племића опеваног у Марсељези, против револуционарне Француске окренуле су се њене велике војсковође маркиз Де Лафајет и генерал Димурије. Уочи свргавања краља Луја Шеснаестог 1792, Лафајет напуштен од армије прелази непријатељу. Овај „Јунак два света“, Вашингтонов пријатељ који је учествовао у Бици за Јорктаун и аутор Декларације о правима човека и грађанина, биће неко време заточен као револуционар, али ће у каснијим деценијама с позиција либерала и демократе учествовати у превирањима 1815. и 1830. године, када ће као старац опет водити гарду ради обарања ауторитарне монархије.

Димуријеа, победника интервенционистичких трупа, револуционарни Конвент навео је да се побуни, али је његова војска устала против њега. И он је морао да побегне непријатељу. Као издајник је погубљен и Наполеонов маршал Неј, који се заклео краљу Лују Осамнаестом, али је своме цару пребегао чим се сусрео с његовом маленом војском којом је са Елбе био пошао на Париз.

Време нације довело је до нове збуњености. Да ли је могуће било издати Бога и његовог помазаника, а бити веран народу? Ко је одређивао „верност нацији“? Шта је било најзначајније да би се оправдао назив патриоте? Ако је национализам идеологија демократије, онда је воља већине његов крајњи тумач. Ко ипак тумачи већинску вољу сувереног народа? Владавина над народом, посебно у условима демократског опредељивања бирача које је могуће обманути или поткупити, довела је до нове афирмације прагматизма и користољубља. Зато је велики француски државник Таљеран, који је током дуготрајне каријере био у владама краљевине, револуције, републике, царства, па поново краљевине, и изрекао ону славну мисао према којој је „издаја само питање датума“.

РАЗВОЈ науке довео је током 19. века до појаве атеизма – борбеног одбацивања религије. Достојевски је пак приметио како је „када Бога нема, све дозвољено“. После бојажљивих одбацивања из Времена разума, дела Ничеа, Дарвина, Маркса у 19. и Фројда у 20. веку довела су до тога да читаве идеологије заснивају своја уверења на негирању Бога и прогону верних. Двадесети век – доба идеологија – притом није укинуо издају, напротив. Тоталитарне идеологије комунизма и нацизма истакле су оданост класи и раси. Ту су издајници постали чак и доскоро најзначајнији припадници пантеона нових световних религија.

Први људи тоталитарних режима постепено су боготворавани. Након што је тешко рањен у атентату који је извршила Фани Каплан, Лењина су бољшевичке новине постепено претварале у божанство. Писано је о његовој „светој крви“, врлинама и особинама које су му помогле да преживи наводно смртоносни хитац. Ипак, највећи непријатељ совјетског режима нису били ни цар ни бели генерали. Раније отпаднике из странке заменио је универзални издајник. После година колективне владавине, на челу Совјетског Савеза учврстио се Стаљин. Његовом највећем противнику Лаву Троцком дозвољено је да побегне из земље. Мржња према њему била је толика да је прогон његових присталица постао глобалан, раширивши се од Сибира до Шпаније и одатле до Сједињених Држава. Троцки је коначно брутално убијен у атентату извршеном у Сиудад Мексику, али су троцкисти осуђивани чак три деценије касније широм комунистичког света. У Великој совјетској енциклопедији постојала је одредница „троцкизам“, али не и „Троцки“... Тоталитаризам је довео и до позитивног моралног одређења издаје у одређеним околностима. Издати тоталитарни режим постало је оксиморон – издаја зла. Књижевник Томас Ман је некада делио одређена уверења нациста, али је устао против режима, избегао из Немачке и беспоштедно га критиковао, чак и ако је тако помагао ратни напор оних који су убили шест милиона његових немачких сународника. Немачка је, макар и у нередовним околностима и притиснута неправдом, изабрала власт која је извршила Холокауст и започела светски рат, па су велике ратне немачке жртве у ствари тумачене као последица њеног деловања.

УТЕМЕЉЕНА ТРАДИЦИЈА

НАЈБОЉИ пример издаје у Другом светском рату вероватно није онај по коме данас зовемо издајнике и сараднике завојевача – Видкун Квислинг, норвешки политичар који је упркос ниској популарности стао на чело окупационог режима у својој земљи, а после рата је због тога и погубљен. Чини се да су много далекосежније и индикативније судбине фелдмаршала Паулуса, генерала Власова и енглеског фашисте Џона Емерија. Јер, док је Квислинг постао симбол човека који је из идеолошких разлога издао чак и своју домовину и народ, па је упркос свему остао одан немачкој нацистичкој окупацији све до самог краја, не схватајући шта је учинио чак и када су га водили на погубљење, судбина споменуте тројице некако је више утемељена у традицији издајника.

 СУТРА: ИЗДАЈНИК ХИТЛЕРА ПОСТАЈЕ НАЈВЕЋИ СТАЉИНОВ ТРОФЕЈ  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ЖИВОТ ЈЕ САМО ЗА ЈАКЕ И НЕПРИКОСНОВЕНЕ ЉУДЕ: У односу на Карађорђа, Живадиновић се приближио Ранкеу за кога је устанак био револуција

22. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ИДЕОЛОШКО ЧИШЋЕЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: После рата Стојаново претапало се именом његовог рођака новинара Ратка Живадиновића, љотићевца

21. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРВИ "КРИМИ" РОМАНИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: Роман ''Змија у недрима'' је прича заснована на убиству старијег брачног пара у једној паланци

20. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

КАРАЂОРЂЕ И ХАЈДУК ВЕЉКО ХЕРОЈИ БЕЗ МАНЕ И СТРАХА: Поједини критичари Живадиновића су видели као глорификатора српске националне прошлости

19. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације