СРЕДЊЕВЕКОВНА СРПСКА ДРЖАВА ПАЛА ЗБОГ ИЗДАЈЕ: Поједини историчари верују да је Вук Бранковић заправо био жртва оног што чинили његови син

БЕЗ сваке сумње, најзначајнији мотив издаје у колективном историјском сећању српског народа односи се на Косовску битку из 1389. године и издају Вука Бранковића.

ЕНИГМА Краљевић Марко, османски вазал постао највећи је јунак балканских народа , Фото "Википедија"

Током наредних векова „Бранковић“ и „бранковићи“ постаће назив за најгоре издајнике.

Најстарији извори, међутим, сведоче да су кнез Лазар и Вук Бранковић били у добрим односима. Двојица владара су се заједно бранили и у споразуму водили спољну политику. Бранковић је постао и кнежев зет. Кнез Лазар је Вука Бранковића ословљавао „вазљубљени син“, док је Вук Бранковић кнеза Лазара називао „господином кнезом“. Однос два најмоћнија великаша виђен је и у судбоносном тренутку по српску државу, у Косовској бици 15. јуна 1389. године. Вук Бранковић, који је био заповедник десног крила српске војске, имао је највише успеха у бици са својом тешком коњицом. Његово повлачење са бојног поља након погибије кнеза Лазара било је у складу са оновременом ратном тактиком, али ће и допринети стварању мита о његовој издаји. Истина је да историографија данас има мало поузданих сазнања о Косовској бици, једној од најзначајнијих и најсудбоноснијих битака средњег века. Познато је да се догодила, да је била велика битка и да су оба владара у њој погинула. Била је то једина прилика у којој је у рату погинуо један османски султан. Извесно је да су вести о Бранковићевој издаји дошле касније, много година после битке. За разлику од кнежеве удовице кнегиње Милице и наследника Стефана Лазаревића, Вук Бранковић је наставио борбу против завојевача. Напослетку је заробљен и одведен у заточеништво, где је умро. Биограф деспота Ђурђа, Бранковићевог сина, академик Момчило Спремић је написао: „Шта је тамо преживео, само је он знао.“

ДВА века касније Мавро Орбин нема сумње ни сажаљења према господару данашњег Косова и Метохије. Он пише да је Бранковић утамничен, прво на подстицај кнегиње Милице, која је удала ћерку Оливеру за султана Бајазида, да би након ослобођења из турског ропства пао у руке свог пашенога Ђурђа Балшића, који је наредио да буде погубљен одсецањем главе.

Поједини историчари верују да је Вук Бранковић био жртва дела својих синова. Наиме, Лазаров наследник преузео је већи део земаља свог зета Вука Бранковића. Његова сестра и сестрићи природно су били нерасположени према његовој власти. Када је након битке код Ангоре османско царство захватила феудална анархија док су се четворица синова султана Бајазида током читаве деценије отимала око престола, у то време већ деспот Стефан Лазаревић, прослављен у великим биткама код Никопоља и Ангоре, и сâм се сврставао уз разне претенденте на власт у Једрену. Османски сукоб око власти претворио се у српски, против деспота су устали његов брат и сестрићи. Одлучујућа битка одиграла се код Трипоља на Косову. Деспот је победио. У рату су коначно страдала двојица његових сестрића и брат. Туга за братом била је једна од инспирација песме Слово љубве, једног од најзнаменитијих дела српске књижевности. Деспот Стефан је обновио снажну српску државу. Први пут је за њену престоницу задобио Београд. Није имао деце, па је за наследника одабрао сестрића Ђурђа, с којим се претходно помирио. Када је Деспот, вероватно као последица срчаног удара, пао с коња приликом лова, његове последње речи биле су везане за државни интерес. Рекао је: „По Ђурђа...“

КРАЉЕВИЋ Марко (око 1335-1395) највећи је јунак балканских народа. Значајан толико да га својатају народи од Алпа до Саронског залива. Познатији од Милоша Обилића, овај јунак је завредио да о њему напише књигу француска нобеловка Маргарет Јурсенар. У данашњем Скопљу једна култура, креирана да буде „несрпска“, проповеда да је овај први изданак лозе велможа који није рођен у Хуму (данашња Источна Херцеговина) и „краљ Српске земље“ био македонски феудалац.

До данас није јасно чиме је син краља Вукашина и владар једне мале области на западу данашње Републике Северне Македоније заслужио такав статус у народној, пре свега српској успомени. Објашњења се крећу од тезе да су старије песме о њему лоше говориле и да су певачи пре јунака Другог српског устанка Тешана Подруговића углавном били уздржани према њему – што значи да је ореол великог јунака добио тек у 18. и 19. веку – до веровања да је енергични краљ успео да истреби разбојнике на својој земљи, чиме је у народном сећању био уписан као добар владар и позитивна историјска личност. Краљ Марко држао је једну малу област у данашњој Северној Македонији, био је османски вазал.

У историји су остали спомени на његову браћу Андријаша и Дмитра, с којима је поделио очевину и живео у слози. Андријаш и Дмитар били су први српски племићи за које се зна да су напустили своја добра и склонили се у Угарску. Познато је и да је покушавао да се ожени једном од чланица породице Шубић, али упркос општој фамилијарној сагласности, овај брак је спречио папа Урбан Пети. После се Марко оженио ћерком српског обласног господара свог суседа Радослава Хлапена. Забележено је да је Марко отпустио супругу, па се она вратила оцу, а он је почео да живи с Теодором, женом извесног Гргура. Прилике су се касније промениле, па је Марко пристао не само да му се жена врати већ и да Хлапену преда своју љубавницу.

ВЛАДАР мање области, Марко је учествовао у ратовима али све мање својом вољом. Од Маричке битке није имао значајнију улогу у борбама за превласт над разбијеним српским царством. Као османски вазал, краљ Марко је учествовао у рату с влашким војводом Мирчом. У бици на Ровинама, која се одиграла средином маја 1395, уз Турке су се борили и кнез Стефан Лазаревић, краљ Марко Мрњавчевић и његов сусед Константин Драгаш. Марко и Константин Драгаш су и погинули у бици. Унуци Константина Драгаша биће последњи цареви Византије – Јован Осми и Константин Једанаести. Историчари данас верују да су се због влашке победе на Ровинама огласила звона Богородичине цркве у Паризу, а не како је толико пута поновљено, због нетачно јављеног исхода Косовске битке. Изгледа да је служба иноверном владару била мрска и одвратна чак и овим средњовековним владарима, који су одбрану својих права, положаја и класе сматрали важнијим од свега осим вере у Бога. Четири деценије касније биограф деспота Стефана оставио је спомен на краљеве речи: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“ Кнез Стефан је на страни свог шурака султана учествовао у двема великим биткама. Верује се да је коњица српских оклопника одиграла пресудну улогу у поразу крсташа на дунавској тврђави Никопољу 1397. године. Пет година касније, српска коњица поделила је Тамерланове Татаре на делу битке који је држала. Кнез није успео да спасе свог сизерена султана, али се српска војска у реду повукла, а назив места на којем су се борили и данас носи спомен о њиховој храбрости.

Пад српске средњовековне државе такође је подразумевао издају. Михаило Анђеловић је постао је стварни владар српске деспотовине током последњих месеци њене самосталности 1458. После османског освајања Тесалије 1394, владајућа породица Филантропена је избегла у Србију. Њихов потомак Михаило Анђеловић био је званичник на дворовима српских деспота Ђурђа и Лазара Бранковића. Постао је велики војвода, па намесник деспота. Верује се да је његова задужбина Богородичина црква у селу Доња Каменица код Књажевца. Михаиловог брата Махмуда су у детињству отели турски војници као део данка у крви и довели га у Једрене. Тамо је примио ислам и постао јаничар. Махмуд је касније постао беглербег Румелије 1451, а велики везир 1455. Тако су у преговорима између српског деспота Лазара Бранковића и султана Мехмеда Другог две стране заступала рођена браћа Михаило и Махмуд Анђеловић.

ПАД СМЕДЕРЕВА У ТУРСКЕ РУКЕ

ПОШТО Лазар Бранковић није имао синова, након његове смрти образовано је трочлано намесништво. Намесници су били Лазаров брат слепи Стефан Бранковић, његова удовица Јелена и Михаило Анђеловић. Јелена Бранковић се у политици ослањала на Мађаре, а Михаило Анђеловић на Турке. Михаило се надао да ће уз помоћ турске Порте постати српски деспот. На превару је потајно увео османске војнике у Смедерево, али упад није успео, а Анђеловић је заробљен. Заточен под надзором Дубровчанина Дамњана Ђорђића, Анђеловићу је конфискована имовина. Смедерево је 20. јуна 1459, ипак без борбе пало у турске руке. Када је успео да изађе на слободу, Михаило Анђеловић је отишао брату. У Србији је 1464. обновио цркву у Новој Павлици. Погинуо је у османској војсци у Анадолији августа 1473. Следеће године погубљен му је брат...

 СУТРА: СРБИН, АУСТРИЈСКИ КАДЕТ ПОСТАЈЕ ТУРСКИ МАРШАЛ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ИДЕОЛОШКО ЧИШЋЕЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: После рата Стојаново претапало се именом његовог рођака новинара Ратка Живадиновића, љотићевца

21. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

НЕМИРНИ СРБИ СУ ЧЕСТО ГАЗИЛИ ДАТЕ ЗАКЛЕТВЕ: Велики жупан Никола Алтомановић је покушо на превару да убије кнеза Лазара Хребељановића

25. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ИЗДАЈНИК ХИТЛЕРА ПОСТАЈЕ НАЈВЕЋИ СТАЉИНОВ ТРОФЕЈ: Толстој осуђен је у Лондону јер је писао како су Британци предали Совјетима антикомунисте

24. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ИЗДАЈНИЦИ СУ СТАРИЈИ ОД НАСТАНКА ДРЖАВЕ: Први човек енглеске републике Оливер Кромвел ископан је из гроба, па је мртав кажњен као издајник

23. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације