СРБИН, АУСТРИЈСКИ КАДЕТ ПОСТАЈЕ ТУРСКИ МАРШАЛ: Мехмед-паша Соколовић, најпознатији је Србин који је прешао у ислам

ДЕО племства и народа прешао је током првих векова османске владавине у ислам.

ВОЈНИК Омер – паша Латас био је пореклом Србин из Лике, из села Јања Гора, код Плашког, Фото "Википедија"

Био је то вишезначан и дуготрајан процес. Његови мотиви и начини били су разнолики.

Није увек била реч о последици насиља и избору слабости. У народу је остала успомена о отпадништву и издаји. У „Турке“ је, према Његошу, прелазило „плахо и лакомо“, али то је често био избор страха или промишљености. Посебно је било раширено преверавање међу српским народом који није био део пастве Пећке патријаршије – одраније слаба и делом јеретичка православна епископија у Босни нестала је шапатом, њени верници нису сви постали муслимани, али су већински примили нову веру ако су живели уз границе – са Угарском у Централној Босни, Хабзбуршком монархијом у Бихаћкој Крајини, Кнежевином Србијом у Подрињу. Градови су одреда престали да буду хришћански. Негде је успомена на хришћанско време нестала пре више векова. Неки су, као Мехмед-паша Соколовић, памтили младе године другог идентитета, други су се, попут Ферхад-паше, грозили оних који су их на такав живот осудили. Многи попут београдских дахија нису признавали хришћанско порекло, али су зато јасно знали и показивали да нису баш прави Турци, па је забележено да су јашући у близини Београда певали песму Чувала овце Тодора... 

Ако би се неко, као Мехмед-паша Соколовић у 16. или Хусеин бег Градашћевић у 19, и позвао на племство из давне српске прошлости, није то био знак сачуваног идентитета. Напротив, ако је велики везир Соколовић желео да фасцинира хришћанске посетиоце, Змај од Босне је намеравао да покаже да је социјални статус беговата постојао и пре Османског царства, којем, ето, постоји алтернатива. Упркос југословенству и социјализму, споразум, помирење или уједињење показали су се немогућим, па су у 20. веку настале и нове димензије различитости – културна и национална.

Поред Мехмед-паше Соколовића, обновитеља Пећке патријаршије, најпознатији несумњиви Србин који је прешао у ислам, али и водио ратове против српског народа, био је Омер-паша Латас. Пореклом Србин из Лике, он је рођен 1806, оне године када су на Мишару, у највећој бици Српске револуције, Карађорђеви устаници потукли Турке. Латасово родно место била је Јања Гора, код Плашког. Крштено име било му је Михаило – Мићо Латас. Уман и даровит, Латас се по породичној традицији од раног детињства определио за војни занат. После кратког школовања у Госпићу отишао је у Задар, где је постао питомац кадетске школе. По чину је био кадет-наредник, припадник Огулинске пуковније у којој је служио и његов отац.

ЛАТАСОВ отац био је оптужен за поткрадање војне благајне. Верује се да је млади Михаило, будући на почетку каријере, преузео кривицу и побегао из Аустрије. Изгледа да се прво склонио у Кнежевину Србију, а касније и у Босански ејалет, под османску власт.

Прихваћени наратив каже да је одмах отишао у отомански Босански ејалет. У Бањалуци му је један турски трговац понудио посао, али под условом да пређе у ислам. Приставши, Латас је узео име Омер. Имао је двадесет једну годину. Две године касније Омер Латас је прешао у Видин. Тамо ради као слуга османских војника стационираних у градској посади.

Заповедник тврђаве Ибрахим-паша приметио је његове таленте, па му је поверио дужност учитеља цртања своје деце. Посредством задивљеног видинског паше, Омер Латас је нешто касније постао предавач на Високој војној школи у Цариграду. У војсци која у то време пролази убрзану модернизацију, Латас је са својим знањима из аустријских војних школа био и те како добро прихваћен. Унапређен је у чин мајора. Обавио је мапирање Бугарске, и кнежевина Влашке и Молдавије. Постао је приватни учитељ престолонаследника Абдулмеџида. С новим угледом оженио се богатом ћерком Хафиз-паше Черкеса.

Абдулмеџид је ступио на престо 1838, а Омер је убрзо унапређен у чин пуковника. Није прошло много, постао је паша и након тога војни управник Цариграда. Већ 1840. командовао је османском војском која је угушила устанак у Сирији. Две године касније, у удаљеној афричкој провинцији царства, именован је на чело Триполитанског ејалета. Шаљу га тамо где је трошном царству најпотребније – гуши устанке у Албанији и Курдистану. У немирним годинама европских револуција и мађарског устанка 1848-1849. командује низамом у Влашкој и Молдавији. Једва четрдесет три године стар, Омер-паша, потурчењак и бивши слуга, бива унапређен у највиши војни чин и постаје мушир – маршал.

Очигледно је да је Омер-паша Латас имао врло растегљив однос према оданости и издаји.

Изневерио је своју војску, веру, народност, а његовом султану се свакако чинило да је довољно одан да га 1850. пошаље у Босну, место његовог преласка у ислам, с налогом да скрши побуну босанских и херцеговачких бегова одметнутих због реформи. Али-паша Ризванбеговић је покушао да у Херцеговини успостави наследно везирство.

ВЛАДИМИР Ћоровић у Историји Срба о томе пише: „После слома мађарске револуције и пошто је реакција завладала на целој линији, решила се Порта да и она у Босни силом уведе ред. Упутила је тамо веома способног и одлучног Омер-пашу Латаса, једног потурченог Србина из Лике, који је био почео своју кариеру у аустриској служби. Са неких 8.000 војника, првенствено Анадолаца, и 34 топа дошао је он у лето 1850. у Сарајево и одмах притегао узде. Он је преместио и везирско седиште из Травника у тај град. Без много оклевања Омер-паша се упутио у Крајину. Отпор уплашених босанских бегова ту и у долини Босне био је неједнак, али упоран. Одличан војник, Омер им није дао да се приберу и повежу. Он је сломио и херцеговачког везира Али-пашу. Пашини људи покушали су на Липетама код Коњица да зауставе султанову војску, али су били разбијени. Кад је Омер стигао у Мостар, свргао је старог везира и осрамоћена дао провести кроз град на магарцу, с магарећим репом у руци. Повео га је после са собом и у Крајину. Пред Бањом Луком ‘омакла’ се једном стражару пушка од које је смртно погођен пао последњи феудални господар Херцеговине, 1854. год.

„Омер-паша је био строг и непопустљив. Много бегова изгинуло је у борбама, а преко 400 послао је у тешком синџиру у Цариград. Аустриски конзул јављао је више пута да су победе султанове војске деловале на муслиманско становништво веома болно. Оно је у души било уз своје вође и осећало је да с њиховим поразом пада стари поредак који им је, и поред свих недостатака, био драг јер је био њихов. У Омер-паши гледали су старог каурина који пролива крв правоверних без милосрђа. И мрзели су га бескрајно.

ОВИМ борбама бескомпромисни паша скршио је моћ и утицај босанског беговата и подвргао га царској вољи. Сломивши га, он је, у ствари, завршио тим актом Средњи Век у Босни, пошто је у великој мери докрајчио феудалне традиције и тешко погодио његове претставнике.“

Погранични сукоб са Црном Гором довео је у смртну опасност ову тек прокламовану српску кнежевину. „Омер-пашина година“ била је упамћена по поразу, глади и смртној опасности.

Тек је интервенција Аустрије спречила да у Цетиње умарширају османске трупе.

Савременици су тврдили и да је Омер-паша ,чији су преци потекли из Црне Горе, био неспреман да зада завршни ударац маленој кнежевини. Наводно је дозволио да педесетак Срба у Острогу одолева његовој великој војсци наоружаној топовима који су лако могли да прекрате опсаду.

За време Кримског рата (1853-1856) Омер-паша служи као врховни заповедник османске војске. Под његовом командом османско оружје побеђује у Олтеничкој бици у Влашкој.

Успешно брани Силистрију, а после руског повлачења окупира Букурешт. Током кримске експедиције одбија руски напад на кримски град Евпаторију, осваја Сухуми на кавкаској обали Црног мора и заједно са савезницима Британцима, Французима и пијемонтезима учествује у једногодишњој опсади Севастопоља.

МИНИСТАР РАТА У ЦАРИГРАДУ

ОМЕР  – паша Латас крштеног имена, пре нго што је прешао у ислам,  Михаило – Мићо Латас,  бивавао је и управник Багдада и гушио устанке у Месопотамији. Када је 1862. по други путје дошао у Црну  Гору и Херцеговину, после османске победе, Црну Гору опет спасава интервенција Великих сила. Када је 1867. на Криту избила побуна већинских Грка, маршал Латас је поново упућен са задатком да је угуши. Две године касније служио је као министар рата у Цариграду. Преминуо је 1871. у османској престоници. Имао је педесет пет година. Његова ћерка Сафета Ханум удала се за познатог генерала Мустафу Џелаледин-пашу, иначе пољског потурицу кога Турци сматрају „оцем модерног турског патриотизма“. Мустафа Џелаледин-паша погинуо је 1876. у борбама против Црногораца.

 СУТРА: МАРШАЛ ТУРСКЕ ЦАРЕВИНЕ ДИСАО ЈЕ СРПСКИМ ДУХОМ 

Препоручујемо

Фељтон

0 11

СРЕДЊЕВЕКОВНА СРПСКА ДРЖАВА ПАЛА ЗБОГ ИЗДАЈЕ: Поједини историчари верују да је Вук Бранковић заправо био жртва оног што чинили његови син

26. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

НЕМИРНИ СРБИ СУ ЧЕСТО ГАЗИЛИ ДАТЕ ЗАКЛЕТВЕ: Велики жупан Никола Алтомановић је покушо на превару да убије кнеза Лазара Хребељановића

25. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ИЗДАЈНИК ХИТЛЕРА ПОСТАЈЕ НАЈВЕЋИ СТАЉИНОВ ТРОФЕЈ: Толстој осуђен је у Лондону јер је писао како су Британци предали Совјетима антикомунисте

24. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ИЗДАЈНИЦИ СУ СТАРИЈИ ОД НАСТАНКА ДРЖАВЕ: Први човек енглеске републике Оливер Кромвел ископан је из гроба, па је мртав кажњен као издајник

23. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације