СРБИ ЗАПОВЕДНИЦИ У ПАВЕЛИЋЕВОЈ ВОЈСЦИ: Михајло Лукић пред рат унапређен је у генерала, у војску НДХ ступио је одмах по њеном оснивању

УСТАШКА Независна Држава Хрватска имала је фашистички и расистички режим. Срби, Јевреји и Роми прогоњени су у њеним границама према расним законима.

Јован Искрић из Банатског Карловца у чин генерала је унапређен 1944. године , Фото "Википедија"

Током рата убијене су десетине хиљада Рома и Јевреја и више стотина хиљада Срба. Ипак, када је 1942. режим именовао Државни сабор, један од петорице чланова његовог председништва био је, према тумачењу усташких власти Хрват православац др Саво Бесаровић. Бесаровић, предратни Србин, адвокат и Павелићев пријатељ, постао је још и министар у хрватској влади.

Било је нечег самовољног и балкански произвољног код усташа, иначе уверених да су Хрвати германски народ потекао од старих Гота. У време када су у логорима масакриране читаве области, српске владике живе поткиване, а сликари клани, личне везе и приватни афинитети, баш као и себичне амбиције и струковна затуцаност, учинили су да поједини бивши аустроугарски официри пристану да служе режиму који је прогонио њихове једновернике и бивше сународнике.

Милан Узелац је рођен 1867. године у средишњој Мађарској. Био је потпуковник када је 1912, у четрдесет петој години, постављен за првог команданта аустроугарског ратног ваздухопловства. За време његовог командовања аустроугарско ваздухопловство је постало самосталан род војске. После рата је живео у Петрињи. Министарство војске и морнарице Краљевине СХС поверило му реорганизацију ратног ваздухопловства. Пензионисан је 1923. године. Из пензије је активан у југословенској авио-индустрији. Био је акционар и члан управног одбора фабрике авиона „Икарус“. НДХ је тек била створена, када је Узелац прихватио понуду да као генерал помогне стварање хрватског ратног ваздухопловства. Тада је имао седамдесет четири године. Пензионисао се новембра 1941, али је остао одан Павелићу. После 1945. му је суђено, а у затвору је провео две године. Живео је мирно у Петрињи, као пензионер, до 1954. године.

Михајло Лукић (1866-1961) рођен је у Подравини. Завршио је војне школе у Аустроугарској.

Учествовао је у Првом светском рату, а каријеру је наставио у војсци Краљевине Југославије. Школовао се Француској, па преузео катедру стратегије на Војној академији у Београду. Пред Други светски рат унапређен је у генерала и постављен за команданта у Словенији. Предао се Немцима, а у војску НДХ ступио је одмах по њеном оснивању. Ратовао је са устаницима широм НДХ, а од априла 1943. био је заповедник Трећег домобранског збора у Сарајеву. Садејствовао је са злогласном Црном легијом Јуре Францетића. „Због великих заслуга за изградњу оружаних снага НДХ“ добио је титулу витеза. Одликован је „Хрватским тролистом 1. ступња с храстовим гранчицама“. Овај орден добила су само четворица усташа: Славко Кватерник, Јуре Францетић, Рафаел Бобан и Лукић. Михајло Лукић се изјашњавао као Хрват православац и био један од оснивача марионетске Хрватске православне цркве. После рата осуђен је на десет година затвора. Одлежао је пет. Умро је у Загребу као пензионер.

Ђуро Груић је 1941. имао педесет четири године. Рођен је као Србин у Сремској Митровици.

Други светски рат дочекао је на месту команданта позадине у Генералштабу војске Краљевине Југославије. У НДХ је доспео до дужности начелника Генералштаба Хрватских оружаних снага. Овај Павелићев „Кајтел“ пратио је поглавника у једну од посета Хитлеру септембра 1944. године. Упоран у борби, пред надирућим јединицама НОВ склонио се у Аустрију. Британске трупе су га заробиле и изручиле партизанским властима. Војни суд у Београду осудио га је на смрт. На суђењу је изјавио: „Велики број Срба православаца био је високо позициониран у Хрватској војсци, а велики број цивила, православаца и Срба своју су обавезу према држави одрађивали на друге начине.“ Стрељан је у јесен 1945, поред Бесаровића једини међу Србима двоструким квислинзима у НДХ.

У КАЛЕСИЈИ у Босни и Херцеговини рођен је 1890. Ђуро Драгићевић. У аустроугарској војсци достигао је чин капетана. Иако до њене пропасти није навршио тридесету годину живота, за показану храброст у Првом светском рату одликован је Крстом витешког реда Марије Терезије, орденом који је укупно добило тек 115 официра. Војну службу наставио је у Краљевини СХС. Априлски рат 1941. дочекао је као пуковник, помоћник команданта противваздушне одбране југословенске војске. Сместа је прихватио Павелићев позив и у војсци НДХ именован је за команданта артиљерије. Пред крај рата прешао је у Берлин као војни дипломата. Заробила га је Црвена армија. Две године је провео у совјетским логорима у Немачкој, па још седам у СССР. Ослобођен после Стаљинове смрти, живео је у Аустрији до смрти.

Федор Драгојлов рођен 1881. такође је постао витез и НДХ. Драгојлов је имао тридесет седам година и био је генералштабни потпуковник када је пропала Аустроугарска. Уместо да ступи у Војску краљевине СХС, вратио се у родно Панчево. Тамо је био директор пиваре.

Када је проглашена НДХ, преселио се у Загреб, где је стао на чело једног одсека у Генералштабу. Следеће године постао је генерал. Од 1943. је био на месту начелника Генералштаба војске НДХ. Ратовао је у Босни, за његовом војском остала су спаљена села и масакрирани српски сељаци. Након пораза заробили су га Британци, али га нису изручили Југославији иако је потраживан као ратни злочинац. После рата се одселио у Аргентину. Све до смрти је био одани припадник усташког покрета.

Душан Палчић је као православац рођен у Загребу 1881. И он је био царски аустроугарски и потом југословенски краљевски официр. У НДХ је постао усташа. Доспео је до највишег чина у усташкој војсци, хрватској верзији Ес-Ес-а, поставши крилник (генерал). Водио је Државну радну службу. Учешће у овој служби, које је трајало годину дана, било је обавеза свих грађана старости између 19 и 25 година живота. Душан Палчић је носио звање „државни вођа рада“. Остао је као пензионер у Загребу, где је умро двадесет година после рата.

Јован Искрић (1884-1963) рођен је у Банатском Карловцу. Учествовао је у Првом светском рату као аустроугарски официр. Ратовао је и у Србији. Тешко рањен у груди, после опоравка вратио се на Српски фронт. Искрић је такође био међу сто петнаест официра одликованих Крстом витешког реда Марије Терезије. Био је југословенски и официр НДХ. Чин генерала добио је 1944. године. После рата је наставио да живи у Загребу.

Мирослав Опачић је рођен на већински српском Кордуну, као и многи његови класићи.

Служио је у аустроугарској и југословенској војсци. Као генерал, 1941. је обукао хрватску униформу. Био је надзорник техничких трупа Копнене војске. После рата је прешао у католичанство. Исто је било и с Јованом Прибићем. Тринаести Србин, генерал у НДХ Милош Ожеговић, пензионисан је 1942, а умро је пре завршетка рата.

У ПАВЕЛИЋЕВОЈ држави је 1942. основана је неканонска Хрватска православна црква (ХПЦ). Фашистички режим је тако покушавао да додатно асимилује преживеле и непрекрштене Србе. Била је то и порука да у НДХ на делу нису верски прогони. Пронађен је један руски емигрант, одбегли монах Гермоген и постављен на чело ове „цркве“ која није имала монаштва, ни свештенства, ни верника. Организацију цркве спровео је Милош Оберкнежевић, Београђанин, тридесетогодишњи правник који је пре 1941. био правни саветник у администрацији Српске православне цркве у Сремским Карловцима. Заробљен је у Априлском рату као судски капетан, али је уместо да буде упућен у заробљеништво, пребачен у Загреб, где се примио организовања марионетске цркве. Оберкнежевић је аутор црквеног устава ХПЦ, а био је секретар њеног поглавара. После неколико година затвора, иселио се у Венецуелу. Повремено је писао и давао изјаве за часописе усташке емиграције.

Саво Бесаровић, православац министар у влади НДХ, после рата је осуђен на смрт. Пре него што је погубљен, повикао је: „Имао сам част да сам био министар у Влади Независне Државе Хрватске. Умирем као Хрват за своју домовину Хрватску. Живио др Анте Павелић! Живио хрватски народ!“

ДОМОБРАН ИЗ ПЉЕВАЉА

ЈЕДАН домобрански генерал Милан Десовић (1895-1960) рођен је у Пљевљима, у Османском царству, касније Црној Гори. Овај официр у Војсци Краљевине Југославије био је официр у легији која се од 1941. до лета 1942. борила на Источном фронту. Током тог ратовања заслужио је немачки Гвоздени крст. Касније је био дипломата у Берлину и Братислави. Као ратног заробљеника америчка војска га је предала југословенским властима. Осуђен на петнаестогодишњу робију, ослобођен је 1958. године. Умро је у Минхену 1968. године.

 СУТРА: КЊАЗ НИКОЛА ПОТПИСУЈЕ СПОРАЗУМ О УЈЕДИЊЕЊУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ПРЕЋУТКИВАЊЕ ИЗДАЈЕ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ: У послератним владама Светозар Прибићевић је био министар унутрашњих послова и просвете

05. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

УНУК ВОЂЕ ПРВОГ УСТАНКА ПОСТАЈЕ СИМБОЛ ИЗДАЈНИКА: Током Великог рата Богићевић у Цириху самовољно преговара о склапању сепаратног мира

04. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 8

АУСТРИЈСКИ ГРАДОНАЧЕЛНИК МИНИСТАР КРАЉЕВИНЕ СХС: Јужни Словени током Првог светског рата извршили већину злочина над српским народом

03. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

ЗА САРАДЊУ СА ОКУПАТОРОМ У СРБИЈИ НИКО НИЈЕ КАЖЊЕН: У Крагујевцу оптужено је 46 грађана. Сви су ослобођени...

02. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације