ПОСЛУШНИЦИ БЕЗ МОРАЛА У СЛУЖБИ НЕМАЧКИХ ОКУПАТОРА: Стварање Специјалне полиције у окупираном Београду лично је замисли Драги Јовановић

МОТИВИ за сарадњу са окупаторима су били разноврсни. Разум, спремност на прилагођавање ради преживљавања, ускраћеност и морални дефекти учинили су да међу људима постоје и они који обожавају Луцифера.

ИЗДАЈНИК Драги Јовановић на суђењу за ратне злочине , Фото "Википедија"

Спомињем разум управо зато што је у недостатку моралних норми сасвим разумно да неко служи победнику и код њега, макар био и протагониста свега најгорег, потражи неку милост, попуст и могућност да преживи.

Међу поклоницима нацизма и фашизма и српским квислинзима најмање је било оних који су, попут Петена или Квислинга, веровали да с тријумфом Трећег рајха долази ново доба.

Међу три карактера српских колаборациониста током Другог светског рата доминира онај каријеристички и опортунистички. Тај на разуму заснован послушничко-спасилачки, а идеолошки – и то делом аутохтони, балкански – био је најмање бројан.

Добар пример првог, каријеристичког, био је шеф Специјалне полиције у окупираној Србији Драгомир Драги Јовановић. Рођен почетком 20. века у Пожаревцу, он је на почетку рата имао тридесет девет година. Отац Љубомир му је био Србин, а мајка Вилма пореклом Немица. Гимназију је завршио у Великом Градишту, а дипломирао је на Правном факултету у Београду. Запослио се као полицијски чиновник Управе града. Крајем двадесетих година у београдској полицији је доспео до дужности шефа групе агената у полицијској служби при Двору. Након успостављања Шестојануарске диктатуре, Драги Јовановић је прешао у Одсек за борбу против комуниста. У једном часу био је отпуштен због проневере, али је убрзо враћен на дужност. Распоређен у Загребу, открио је усташку заверу за убиство краља Александра, због чега је унапређен у начелника Опште полиције Београда. Овај немирни и несолидни човек поново је отпуштен из полицијске службе 1933. Није много прошло, и поново су га запослили у полицији. У својству службеника југословенске политичке полиције крајем тридесетих година у две прилике борави у Берлину. Верује се да га је тамо врбовала немачка обавештајна служба. Уочи Другог светског рата именован је за помоћника управника града Београда.

НИСУ прошле ни две седмице од уласка немачких трупа у Београд, а Јовановића су окупатори поставили за изванредног комесара за град Београд. колаборациониста.

Стварање Специјалне полиције његова је замисао. Истина, одлуку о формирању  логора Бањица, лета 1941, донели су команда немачке војске и Гестапо, али је организација свега препуштена српским сарадницима на челу с Јовановићем. Ускоро је Јовановић постао и председник београдске општине.

Јовановић је, по свему судећи, уживао највеће поверење немачких окупационих власти.

Пуковник Кајзенберг је тврдио: „Полиција је овде, с обзиром на личност шефа јавне безбедности, у најбољим рукама.“ Немачки официр додаје да је сарадња са 1.500 припадника српске градске полиције „беспрекорна“.

Драги Јовановић је ускоро постао командант жандармерије у Србији, а потом и први човек Српске страже с пуним овлашћењима. У суштини, он је постао други човек српске управе током окупације. Његови највернији агенти и истражитељи били су: Бошко Бећаревић, Ђорђе Космајац и Светозар Вујковић. Првенствени циљ Драгог Јовановића за време функције била је борба против комуниста и њихових симпатизера.

Хрвоје Магазиновић, један од главних идеолога Љотићевог Збора, у својим мемоарима описује Драгомира Јовановића као ноторног антикомунисту:

„Како у периоду Комесарске управе тако и у првом периоду Недићеве, управник града Београда био је Драги Јовановић, јак као бик, слабих моралних квалитета, професионални антикомунист, званични сурадник с њемачком полицијом прије рата. Познавао је само физичка мучења као метод борбе против комунизма.“

Специјална полиција није узела непосредно учешће у вршењу Холокауста, али је била безусловно на располагању нацистичким властима. Поред припадника Народноослободилачког покрета, прогонила је и присталице ЈВО, које су чак и у већем броју биле заточене у Бањичком логору и касније погубљене.

Пуковник Јован Тришић, командант српске жандармерије за време окупације забележио је после рата:

„Ниједно масовно стрељање на Јајинцима код Београда до фебруара 1942. године... није било, а да поред Немаца тамо није присуствовао и Драги Јовановић. Ово је апсолутно тачно јер сам се лично уверио, а уосталом, то није била никаква тајна. У почетку, а чини ми се све до децембра 1941, српски полицајци Специјалне полиције из Управе града Београда лично су вршили стрељања, а за ово им је Драги Јовановић исплаћивао по 200 динара по свакој стрељаној особи.“

ЈОВАНОВИЋУ је на терет стављан велики број злочина и сарадња са окупатором, али и – као и свим другим грађанима Југославије којима је том приликом суђено – издаја.

Ипак, и такав Јовановић је у послератном ислеђивању и суђењу заузео став у извесној мери другачији од оног који му приписује послератни филм На путу издаје. „Знао сам, мени је то речено да Београд чека судбина Варшаве. У таквој психози био сам принуђен да издам наређење да се откривају и уклањају сви они који нас таквим акцијама приближавају покољу, паљевинама и уништавању града. „А ко је био тај који је то чинио. То служи у вашу част, то су били комунисти. Неколико паљевина гаража, аутомобила и припрема паклених машина органи управе града су открили и уклонили опасност по Београд и све Београђане, опасност по живот и сигурност стотина имућних породица и још више хиљада малих трудбеника, а нарочито радника. Ето, ту се зачео мој злочин. Нека факта даље говоре. Од саботажа прешло се даље на убијање службеника и чиновника. У 56. години убијен је Аранђел Јовановић, који је без икакве зле намере обављао своју дужност у болници у којој је као немачки затвореник лежао Александар Ранковић. То је била прва жртва, а затим је током окупације пало много службеника, међу којима има и оних који су, како се то каже, грешком скинути. Истина да су комунисти, убијајући нас, а не Немце у Београду, чинили услуге нама јер су поштеђене многе хиљаде оних који би отишли као одмазда. Да тога није било, Београд, а донекле и Србија изгледали би онако како данас изгледају неки крајеви Црне Горе, Босне, Лике и Кордуна, а од српског народа остали би само трагови…“

Тип послушника-спасилаца свакако је, видимо из овог излагања Јовановићевог, био је најмилије оправдање свим колаборационистима у Србији. Међу српским квислинзима је било свакако искрених родољуба и оних који су у тоталитаризму видели истоветну опасност, који нису веровали у добре намере Западних савезника према српском народу и који су осећали да ће у случају победе сила Осовине Србима бити потребан неки посредник с победничком, нетрпељивом и расистичком стварношћу.

Многи верују да је такав био и Милан Ђ. Недић. Недић је 1941. био армијски генерал. Имао је шездесет и четири године. Овај учесник три рата за ослобођење и уједињење био је свакако један од најодликованијих официра у историји српске војске. Имао је тридесет и пет година када је у чину мајора отишао у Први балкански рат, девет година касније био је дивизијски генерал. Крај двадесетих година дочекао је као армијски генерал. У тој деценији је био начелник Генералштаба Југословенске краљевске војске и министар војске и морнарице. Брат генерала Милана Недића Милутин био је пет година млађи, али је и сам успео да дође до чина армијског генерала, па је и он неко време био на челу Генералштаба и обављао дужност министра војске и морнарице. Без сваке сумње, Милан Недић био је конзервативац и близак фашистичким идејама. У одређеним круговима замерана му је блискост с Југословенским народним покретом Збор, чији је вођа био његов даљи рођак Димитрије Љотић. Оптуживан је и да је омогућио да у војној штампарији буде издаван зборашки Билтен.

НА СУЂЕЊУ СА ДРАЖОМ

ДРАГИ  Јовановић се после уласка јединица црвене армије и НОВ-а у Србију, те повлачење немачке војске из Београда, са осталим припадницима окупационог апарата склонио у Аустрију. Савезници су га ухапсили у аустријском граду Брегенцу и већ 12. маја 1945. изручили властима Југославије. Драгом Јовановићу је суђено заједно с генералом Драгољубом Михаиловићем и немачким командатима окупиране Србије. На оптужници је био и бивши премијер југословенске владе у избеглиштву Слободан Јовановић. Био је то начин компромитовања владе и четничког покрета.

 СУТРА: НЕДИЋЕВА ВОЈСКА НИЈЕ УЧЕСТВОЛА У ХОЛОКАСТУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 24

СРПСКИ КВИНСЛИЗИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ: У Краљевини Југославији осим Срба и Словенаца, остали народи били су пронемачки настројени

09. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 7

КО ЈЕ ИЗДАО: КРАЉ НИКОЛА НАЦИЈУ ИЛИ НАЦИЈА КРАЉА - Црногорску посебност као нове нације постакли су комунисти и хрватско-италијанских фаши

08. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 10

КЊАЗ ПОТПИСУЈЕ СПОРАЗУМ О УЈЕДИЊЕЊУ: Никола Петровић уз одређене материјалне захтеве пристао да се одрекне престола у корист кнеза Михаила

07. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 15

СРБИ ЗАПОВЕДНИЦИ У ПАВЕЛИЋЕВОЈ ВОЈСЦИ: Михајло Лукић пред рат унапређен је у генерала, у војску НДХ ступио је одмах по њеном оснивању

06. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације