ТРИ РАЗЛИЧИТЕ ЛИЧНОСТИ НИКОЛЕ КАЛАБИЋА У РАТУ: У нашој јавности овај командант краљеве гарде остао је познат као двоструки издајник

ЈЕДАН од симбола самовољног понашања, злочинстава, али и издаје био је командант краљеве гарде Никола Калабић.

ПРОТИВРЕЧНОСТ Никола Калабића је био командант Горске краљеве гарде , Фото "Википедија"

Калабић је поред стварне и приписане сарадње с Немцима после рата оптуживан и да је ОЗНИ издао генерала Михаиловића. Он је, међутим, пре свега био контроверзна личност.

Историчар Немања Девић препознао је његове чак три различите личности које су се показале током рата, а касније су пропагандом режима, али и народном традицијом даље развијане. Прва је била личност јуначког борца против окупатора; друга – самовољника кога народ види негде у историјској вертикали митског Краљевића Марка; и трећа – у којој је сабрано све оно негативно што је учинио и све лоше одлуке које је донео.

Никола Калабић је 1941. био још увек изразито млад, имао је свега 32 године. Рођен у једном селу у близини Добоја, он је детињство провео у тешким и нередовним приликама.

Његов отац Милан био је припадник аустроугарске граничне жандармерије. Када је 1914. аустроугарска војска напала Србију, Милан Калабић је пребегао у српску војску. Прешао је Дрину под ватром аустроугарске војске, па су власти прогласиле да је у борби и погинуо.

Мајка Николе Калабића морала је да се стара о двоје деце, па је после неког времена одлучила да се поново уда. У другом браку добила је још једног сина. Међутим, када су аустроугарске власти дознале да Милан Калабић ратује у српској војсци, сместа су његову преудату удовицу и децу послали у логор Нежидер. Никола Калабић је тада био седам година стар. После рата Милан се развео, а сина је узео да живи с њим. Прешао је у жандармерију, па је десетогодишњак живео у различитим местима очевог службовања.

Никола Калабић је у Београду похађао гимназију и у старијим разредима геометарски одсек Средње техничке школе. После одслужења војске службовао је у Нишу и Ваљеву, где се скућио с породицом. Добио је сина и ћерку. Од 1932. године (имао је тада 23 године) је био начелник катастарске управе у Ваљеву, толико имућан да је могаода купи кућу и аутомобил. Био је активан у соколским удружењима и удружењу четника које је предводио војвода Коста Пећанац. Због свог рада уочи рата је одликован орденом југословенске круне.

Можда је судбина његовог оца наговештавала усуд Николе Калабића. Милан је каријеру у жандармерији завршио злочином, брутално убивши некадашњег учесника у Божићној побуни командира Шћепана Мијушковића. Мијушковић је погинуо као последица мучења у притвору. Његово тело је бачено у јаму ископану на брду Требјеса. Милану је шест година суђено због овог злочинства. Осуђен је на осамнаест година затвора, али је после свега две године ослобођен и пензионисан. У покушају да се освете, Мијушковићеви рођаци су два пута извршили атентат на Милана Калабића, први пут је преживео експлозију ручне бомбе, а други пут, 1940. године у Београду, и четвороструко рањавање.

ПОСЛЕ пропасти Југославије у Априлском рату, Калабић се одметнуо у шуму. У прво време покушава да сарађује с Костом Пећанцем, али убрзо раскида с њим, незадовољан због његовог односа према окупатору. Прилази Драгољубу Михаиловићу. Испрва је именован за команданта пратеће чете штаба ЈВО. Иако се његов отац Милан активирао у Српској државној стражи, окупационој оружаној формацији Владе народног спаса, убрзо је постигнут договор да старији Калабић снабдева четничке јединице. У јесен 1941. Никола Калабић постаје командант Горске краљеве гарде. У то време он учествује у борбама с Немцима и партизанима. Успева да избегне да га немачке трупе заробе, али се за разлику од Михаиловића касније „легализује“ прихватајући услове окупационе управе за опстанак своје јединице. У том својству се чак јуна 1942. састао и са управником Специјалне полиције Драгим Јовановићем. Ипак, октобра исте године Гестапо је ухапсио Милана Калабића. Потпуковника СДС оптужили су да је снабдевао и обавештавао четничке јединице, мучен је и, ка концу, стрељан. О његовом погубљењу јавност је обавештена након погубљења великог броја грађана за одмазду због једне четничке акције. Након тога ухапшена је и целокупна шира Калабићева породица, изузев жене и сина који су успели да се сакрију. У логору на Бањици Калабићи су држани све до пролећа 1944, када су ослобођени на интервенцију Хермана Нојбахера, немачког цивилног администратора који је планирао да у време пораза Осовине покуша обjедињавање антикомунистичких снага у последњој фази пропасти Трећег рајха. Калабић је 1944. настојао да се споразуме с немачким окупаторима, међутим ти споразуми никада нису били ни трајни ни стратешки.

Историчари данас већином верују да је Калабић заробљен и да је прихватио сарадњу с комунистичким властима како би заробио Михаиловића. Као доказ им поред званичних извештаја служе и каснија Калабићева писма, за која тврде да су исправо датирана и да је рукопис аутентичан. Калабић је, према овој верзији, прихватио да својим ауторитетом приступи Михаиловићу и код њега доведе агенте ОЗНЕ. Тако је пролећа 1946. заробљен Михаиловић.

КАЛАБИЋ  је тако у нашој јавности остао познат као двоструки издајник. Симбол четника који су сарађивали с Немцима (иако су му нацисти стрељали оца и у заточеништву држали највећи део породице), као и с комунистима (иако су му партизани стрељали сина и, према свим верзијама, напослетку убили и њега самог). Једна од верзија Калабићевог краја – коју је крајем седамдесетих година потврдио и најважнији српски комуниста, у то време изопштени Александар Ранковић – казује да је он за време Михаиловићеве голготе пред судом тоталитарне државе наводно постао нека врста „заштићеног сведока“, па је пресељен с лажним документима негде у Босну. Тамо се, тврдио је Ранковић, Калабић опијао и хвалио својом истинском прошлошћу. Једном су га преселили и дали му нови идентитет, а када је наставио по старом, његови заштитници и тамничари су га убили. Слободан Крстић Уча, међутим, износи мање романсирану верзију, према којој је Калабић држан у заточеништву у једном стану у београдској Косовској улици, да би у време суђења Михаиловићу био и погубљен. Крстић је тврдио да је присуствовао погубљењу. Поједини историчари се позивају на писма обелодањена тек после отварања дела архива БИА, која је Калабић наводно размењивао с високим функционерима режима. Графолошка анализа је потврдила њихову аутентичност. Приликом рехабилитације суд је, међутим, прихватио верзију према којој је командант Горске краљеве гарде погинуо 19. јануара 1945. у борби с јединицом Озне код Дегуричке пећине надомак Ваљева.

МАСАКР НА ЗЕЛЕНГОРИ

ДОЛАСКОМ јединица Народноослободилачке војске и Црвене армије у Србију четници су поражени, али се за разлику од окупатора и квислинга, већином нису повукли из земље. Потучени и масакрирани на Зеленгори, где су партизани у офанзиви поубијали безмало 8.000 најупорнијих четника, малобројни преживели расули су се по српским крајевима. Никола Калабић је наговарао генерала Михаиловића да се склоне из земље, али је командант Југословенске војске у отаџбини био одлучан да по сваку цену настави борбу у Србији.

   Крај  

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ЗАПАДНА СРБИЈА НАЈВЕЋА ОСЛОБОЂЕНА ТЕРИТОРИЈА: Хајнрих Химлер још 1942. у Михаиловићу препознао највећег балканског непријатеља сила Осовине

13. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

СРБИЈА У ТРЕЋЕМ РАЈХУ БЕЗ СТАТУСА ДРЖАВЕ: Албрехт фон Клајстенбург, потомак пруских аристократа постаје Љубо Бабић и двоструки издајник

12. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

НЕДИЋЕВА ВОЈСКА НИЈЕ УЧЕСТВОВАЛА У ХОЛОКАСТУ: После пада Француске пролећа 1940. године победа Сила Осовине сматрана је неизбежном и трајном

11. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРЕСУДА ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ ПРЕПУНА НЕЛОГИЧНОСТИ: У хватању, суђењу и погубљењу генерала Михаиловића учествовали су искључиво српски комунисти

14. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације