ИРОНИЈА СУДБИНЕ - СТАЉИН ЈЕДИНО ВЕРОВАО ХИТЛЕРУ: У ратовима тајних служби вођених у тами заблуда и незнања није се видело ко је непријатељ

ВИДЕЛИ смо у претходним наставцима како је Стаљин муњевито реаговао на Зоргеову информацију из Јапана. „Барбароса“ није једини случај занемареног упозорења о нападу.

ПРЕВИДИ Стаљин је насео Хитлеровом писму, Фото АП

Исто се десило и са Перл Харбуром, нападом Северне Кореје и Кине на Јужну Кореју, арапским нападом на Израел 1973. године. И тада су доносиоци одлука одбацили обавештајне податке јер су они противречили ранијим предрасудама. А често су и непријатељи предвиђали потезе обавештајаца, па су намерно слали супротне сигнале. На пример, Хитлер је написао Стаљину писмо у којем је рекао да Немци окупљају трупе уз совјетску границу како би извршили инвазију на Енглеску. Чак је „упозорио“ Стаљина да ће неки немачки генерали можда правити провокације преко совјетске границе. Замолио је свог колегу у Кремљу да се не да провоцирати и да препусти њему, Хитлеру, да то среди.

Иронија историје је у томе што је Стаљин, који никоме није веровао, изгледа веровао Хитлеру. Иначе, широм света изгледа да се највећи број катастрофалних превида догађа у тренуцима тумачења и политичког одговора на сакупљене податке, а не у оној претходној фази, када се подаци скупљају.

Један од разлога за избијање Корејског рата, који је сасвим изненадио Американце, је заокупљеност Трумана и његових саветника Формозом (Тајваном). Они нису имали стрпљења да читају извештаје ЦИА, а чак су и после избијања рата занемарили упозорење те агенције да ће продор америчких трупа у Северној Кореји неминовно изазвати кинеску одмазду. То се и десило, па је Корејски рат продужен.

Једна апокрифна прича о Кисинџеру добро илуструје проблем убеђивања политичара. Стари лисац је добио извештај о покушају државног удара негде у свету. Негодовао је што није био раније обавештен. Када су му обавештајци рекли да су га били обавестили, одговорио је: „Да, али ме нисте убедили.“

ДРУГИ велики недостатак британских и америчких служби је специфични етноцентризам. Неки аутори су обавештајне службе ових држава и неких других („пет очију“: САД, УК, Канада, Аустралија и Нови Зеланд) назвали „заточеницима англосфере.“ Још у доба Вијетнамског рата показало се да скривене културне предрасуде озбиљно осакаћују способност ЦИА за доношење добрих одлука.  Упрошћено речено, амерички обавештајци су размишљали као Американци, а требало је да размишљају као њихови вијетконговски непријатељи. Видели смо да су на ухођење неких Авганистанаца потрошили више него што су сви Авганистанци зарадили. Ипак, нису могли да схвате да постоје људи у свету који не желе америчке вредности.

Истраживачи се слажу око чињенице да обавештајне службе нису довољно теоријски проучене.  Ни овај фељтон се неће бавити теоријом. Нити ће бити покушај да се дâ свеобухватни преглед историје тајних служби. Амбиција овог текста је да укаже само на једну страну њиховог рада. Ону када прекораче свој делокруг. Тиме нису много нашкодили правим непријатељима својих земаља, али су често својим државама и идеологијама нанели много штете. Мало шта је више компромитовало идеје комунизма, пролетерског интернационализма, а у случају Југославије би требало додати и идеју братства и јединства, од штетне делатности комунистичких тајних полиција. Исто то важи за „одбрану“ демократије и људских права коју су спроводиле ЦИА и сличне организације.

УПРОШЋЕНО речено, причаћу само о оним случајевима у којима је нападан погрешан или непостојећи непријатељ. То значи да не поричем потребу сваке државе да се тајним путем прозру намере и планови, снаге и слабости правих непријатеља. Авај, у ратовима тајних служби вођених у тами лажи, полуистина, заблуда и незнања често се није видело ко је непријатељ, одакле стиже опасност. Зар не греше и не лажу сви, запитаћете? Зашто би обавештајне службе биле окривљене за нешто што се дешава владама, генералштабовима, свим местима где се одлучује? Нису грехови тајних полиција незнање и превид. Прави грех је охолост. Све су те службе тврдиле да све виде, чак и у мраку. Одбијање да се признају лажи, грешке, заблуде често је доводило до трагедија, локалних, а понекад и глобалних размера. Од Југославије до Ирака и Украјине.

Зато је, каже Кристофер Моран, историја тајних служби дуго била „Пепељуга“ осталих историографских дисциплина. Документа су дуго држана у тајности. То је имало смисла за текуће операције код којих би откривање идентитета агената могло да угрози њихов живот, као и да обесхрабри регрутовање људи за тако опасан посао. Често је сакривање било бесмислено, као тајност обавештајних извештаја око битке код Ватерлоа. Професионални историчари су били онемогућени да пишу о обавештајним службама, али су о њима много писали истраживачки новинари и, како их Моран назива, „трговци разоткривањем“ (еxпосе мерцхантс).

МНОГО већу тежину има књига огорченог бившег помоћника директора МИ5 Питера Рајта (Wright) Ловац на шпијуне (Spycatcher) 1987. године. Пол Гринграс (Greengrass) је био његов дух-писац. Гринграс је стекао велику славу својим филмовима о Џејсону Борну.

Свашта је писало у тој књизи. Како је бивши генерални директор обавештајне службе сер Роџер Холис (Холлис) био совјетска кртица, како је служба прислушкивала свог премијера Харолда Вилсона у жељи да га компромитује. Влада Њеног Величанства је забранила књигу у Енглеској, али не и у Шкотској нити у прекоморским земљама Комонвелта, као ни у САД.

Глупост сваке администрације има тежњу да расте као лавина настала од грудве снега.

Уместо да се примири, влада је послала секретара кабинета Роберта Армстронга да на аустралијском суду затражи забрану. Светски медији су исмејали несрећног Армстронга када је прво одбио да призна постојање службе, а онда изјавио како је „био економичан са истином“. Књига је постала бестселер у Америци, а затрпала је полице продавница половних књига у Енглеској.

Због свега тога нећемо писати о британској служби. Осим слабије доступности грађе, чини се да се британска SIS нема много чиме похвалити после заиста херојске улоге у Другом светском рату. Упркос филмовима о Џејмсу Бонду, Британци су и на обавештајном плану пали у засенак. Њихови шпијуни су поделили судбину пропале империје. Зато анализу штетности служби за своје државе и њихове јавне циљеве почињем са ЦИА иако на почетку говорим о Британцима јер су у Другом светском рату они били искуснија претходница америчких служби.

СТАРИЈА сестра ЦИА је британска обавештајна служба за иностранство, МИ6. Она је можда и најстарија тајна служба у свету, која постоји без прекида од 1909. године. И она је имала своје тренутке слабости, па су Совјети од тридесетих година успели да убаце своје агенте у саме врхове британске службе. Бечлија Арнолд Дојч, сарадник Вилхелма Рајха, заврбовао је за Совјете 25 агената, међу њима чувену „кембриџку петорку“ с Кимом Филбијем на челу. Совјетски шпијуни су доставили много тога, од информација о пројекту „Менхетн“ до спиновања извештаја из Југославије у корист партизана, а на штету ЈВуО. Чинило се да је Коминтерна била тако успешна у регрутовању агената јер је играла на идеализам младих интелектуалаца из виших класа који су веровали да помажу борби за праведније друштво, а после и у то да се, помажући Совјетском Савезу, боре против фашизма.

Чувени писац шпијунских трилера Грејам Грин (Грахам Грин, користим изговор имена по речнику Твртка, а које се често разликује од у јавности уврежених верзија), у предговору енглеског издања мемоара Кима Филбија показује велико разумевање за несхваћени идеализам свог колеге из британске SIS (Secret Intelligence Service).Назива га „страсним ходочасником“ и борцем за угњетени пролетаријат. Кристофер Моран се пита да ли су ове речи коштале Грина племићке титуле, па чак и Нобелове награде.

ПРИКРИВАЊЕ ДОКУМЕНАТА

ПРОБЛЕМ са изучавањем историје тајних служби је оскудица извора. То није само случај код нас у Србији. До пре неколико деценија Британија не само да је држала у тајности документе о својим обавештајним службама него се није говорило ни о њиховом постојању.

Почетком педесетих година чак ни подсекретар унутрашњих послова сер Френк Њуман није знао адресу обавештајне службе Њеног Величанства. Говорило се да је британски став о обавештајној служби исти као и британски став о сексу. Сви знају да се нешто дешава, али није се говорило или писало о томе.

 СУТРА: БРИТАНСКА ТАЈНА СЛУЖБА ПРИСВОЈИЛА ПУЧ 27. МАРТА 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ГАЈЕЊЕ СТРАХОПОШТОВАЊА ПРЕМА ТАЈНИМ СЛУЖБАМА: Душан Попов је одиграо велику улогу у замршеним шпијунским играма Другог светског рата

16. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ТРИ РАЗЛИЧИТЕ ЛИЧНОСТИ НИКОЛЕ КАЛАБИЋА У РАТУ: У нашој јавности овај командант краљеве гарде остао је познат као двоструки издајник

15. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ЧЕСТЕ ПОГРЕШНЕ ПРОЦЕНЕ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ: Суштина постојања тајних служби, сакупљање информација, највише доприноси њиховим грешкама

18. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ОБАВЕШТАЈНА САЗНАЊА ДОНОСЕ ПОСЕБНЕ МОЋИ: Цела прича о породицама Буш, Алијев и инокосном Путину има смисла у контексту тајних служби

17. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације