НЕЗАЈЕЖЉИВЕ ОСВЕТЕ АКАДЕМИКА ГЛИГОРИЋА: Глигорић је омаловажавао оснивачe модерне српске критике Јован Скерлића и Богдана Поповића

ПЕТАР Џаџић, један од најлуциднијих критичарских гласова у другој половини ХХ века, посветио је, не случајно, читаву студију о Велибору Глигорићу , улазећи у генезу самог Глигорићевог критичког ангажмана, који је често деловао погубно у српској критици.

ПРИЗНАЊЕ Младеновић на Првом међународнм Балканолошког конгреса у Софији, 1966. Фото архив породице Младеновић- Јурковић

Стигавши у руке моћника комунистичког режима, коме је, како је споменуто „управо тако нешто недостајало”, за предавања из исте области која је започео на факултету, рукопис Ж. Младеновића је послужио за невероватан успон у каријери тада актуелног предавача на факултету, Велибора Глигорића (правника по образовању, који није имао докторат ни из једне књижевне области), док је читав потоњи научни рад др Живомира Младеновића обележила једна релативна „невидљивост”, маргинализација у књижевној науци, упркос сјајним резултатима, и у најплоднијим годинама његовог живота и рада. Његов упоран рад у науци, делом и доказивање, које му је вишеструко ометано, омаловажавано, заокружило се укидањем његовог радног места у САНУ и превременог пензионисања. А за то време, његов уџбеник - методички бриљантна студија и прва синтеза о епохи српског реализма - циркулисао је као један од најчитанијих и најпопуларнијих уџбеника кроз готово четири деценије, не само на Београдском универзитету, већ и широм Србије и читаве Југославије, а име Велибора Глигорића освајало неслућене висине неприкосновеног ауторитета у српској науци и књижевној критици. Колико су Глигорићево место, утицај и моћ проистекли из овог уџбеника, колико је уживао неподељено одушевљење унутар струке, у скоро тридесет година рада на Универзитету (1947-1975), штавише, доносећи му и титулу академика (а ускоро и председника САНУ), говори и апологетски текст Димитрија Вученова, у поговору Глигорићевој књизи У вихору  који наводимо као пример:

„Ако средина, доба, животна клима утичу на људе, дају им обележје, исто тако и људи утичу на њих, дају им боју и тон, арому и укус. Оно прво, чешће је и, вероватно, уочљивије, ово друго је то далеко мање, мада се налази у нашем видокругу. Ипак, ако су људи обележени временом, и време је обележено људима; некима, разуме се, више, а некима мање, сасвим незнатно или, можда, и нимало. То обележавање времена људима у јавном, друштвеном животу, у уметности и књижевности, део је виђења историјског хода човековог, његовог кретања кроз време. Оно, то обележавање времена, показује, не ретко, преломне тренутке човековог хода, тренутке када се смењују дотрајале или већ „истрошене” вредности обарањем њиховим да би се отворили путеви другима, новима. А те преломне тренутке доносе и „носе” личности које обележавају једно од времена у некој животној области. Једна од таквих личности је и Велибор Глигорић”. (Вученов, Предговор, 1975. )

ЗАМИСЛИМО да је ово све изговорено и стоји у енциклопедијама написано уз име Живомира Младеновића. Но, непоткупљиви „суд времена” са првим деценијама XXI века постепено мења ову парадигму, јер иза човека остаје само дело, смањујујући оновремену глорификацију Глигорићевог имена међу савременицима. Наиме, више књижевних ауторитета касније сагледавају Глигорића из другачијег угла, сводећи његово дело на објективну меру донели су другачије судове о овом критичару и академику, а да нису ни знали за „случај” рукописа Српски реалисти, суштински, дајући тиме све више за право „усамљеничком гласу” Живомира Младеновића.

Већ је Петар Џаџић, један од најлуциднијих критичарских гласова у другој половини ХХ века, посветио, не случајно, читаву студију о Велибору Глигорићу , улазећи у генезу самог Глигорићевог критичког ангажмана, који је често, по овом критичару, деловао погубно у српској критици. На методолошки бриљантан начин, Џаџић долази до спектакуларних резултата, сводећи читав његов критичарски рад на „незајажљиву осветољубивост”, усмерену превасходно на перманентно потискивање и омаловажавање оснивача модерне српске критике и београдске филолошке школе - Јована Скерлића и Богдана Поповића - и то само због својевремено њихове давно написане негативне оцене збирке песама његовог оца, учитеља из Рипња код Београда, што Џаџић доиста супериорно психоаналитички дијагностикује као „идентификацију са агресором”.

Такође, врло је индикативно да отприлике шездесетих година ХХ века, сличне судове износи и један тад потпуно скрајнути, а врхунски и непоткупљиви интелектуалац из Лесковца - Николај Тимченко, који у својим дневничким забелешкама, а кроз систематично праћење књижевне сцене, долази до сличних закључака. Пишући на више места о Велибору Глигорићу, и Тимченко уочава у Глигорићевој позицији врховног критичарског арбитра „велики раскорак” између места које у целокупној књижевности и култури Глигорић заузима и оствареног књижевно-критичког дела и резултата тог рада . Додатак овоме представља и сасвим недавно откривени, ексклузиван податак - о пријему Велибора Глигорића у САНУ, са сведочанством шта је о његовом пријему у академике мислио чувени научник и академик Милутин Миланковић (тад секретар Академије). О овоме биће речи у наредним наставцима фељтона.

Неоспорно је да је Глигорић, објавивши Српске реалисте (1954), убрзо потом примљен и у САНУ, заузевши као академик сам врх тадашње могуће каријере за једног научника, креирајући готово целокупну културну (књижевну) политику свог времена, а често наносећи непроцењиву штету својим „преким” судовима, како у сагледавању српске културне баштине и формирању српског књижевног канона (налазећи се у уређивачким одборима, школским програмима, где су нарочито лоше прошле књижевнице), тако и међу савременицима (као члан у многим жиријима) - неприкосновено утичући и креирајући скоро тридесет година савремену књижевну српску и југословенску сцену, али и са каснијим негативним оценама о појединим књижевницима или делима, које су ревносно преносили његови настављачи.

СЛУЧАЈ  је хтео да су се судбине актера ове драме стално преплитале - обојица су, и Глигорић и Младеновић, остварили радни век под кровом САНУ, што је још једна иронија судбине и овог односа, додатно га закомпликовавши - што се на страницама ових мемоара чита попут узбудљивог романа. Нема сумње да је Живомир Младеновић имао редован (судски) начин да докаже плагирање свог рукописа. Но, ако се подвуче изузетно деликатно постреволуционарно време у којем је живео, а то је доба Информбироа и Голог отока, Младеновић као антикомуниста, али лојалан родољуб и грађанин (који је то доказао и учешћем у НОБ-у), пред Велибором Глигорићем као осведоченим левичарем са ореолом логораша са Бањице и из Дахауа, није имао никакве шансе.

Штавише, што му је В. Глигорић више ометао каријеру (укидањем Института за књижевност при САНУ, склањањем предлога за његов избор за дописног члана Академије са дневног реда, умањивањем ауторства и „видљивости” његовог рада у сабраним делима из Вукове заоставштине, препрекама у виду немогућности за објављивање већ договорених дела (попут Скерлићевих Сабраних дела итд.), превременим пензионисањем), Живомир Младеновић је још више радио и то надокнађивао све плоднијим научно-истраживачким радом (открића су га просто „хтела”). Професор Младеновић је то надоместио објављивањем (о властитом трошку) својих најважнијих рукописа, али тек у првим деценијама XXI века, када више није било ни једног живог актера његове принудне изолованости у јавној сфери књижевне науке.

НЕГИРАЊЕ ТЕКОВИНА

У ТРЕНУТКУ објављивања своје студије (1987), Петару Џаџићу није био познат критички текст Бранимира Ћосића (поводом Глигорићеве књиге Полемике, 1930), јер га нигде не наводи, а у којем млади Ћосић, више од пола века пре Џацића, тврди потпуно исто - да је сав критички ангажман Велибора Глигорића (до тада) био усмерен само на негирање тековина историјско-критичке и филолошке школе "браће Поповић" и Јована Скерлића, о чему ћемо детаљније у наредним поглављима.

 СУТРА: ИСТОРИЈА БЕСЧАШЋА ИЗ ИДЕОЛОШКИХ ВРЕМЕНА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

СУДБИНА РУКОПИСА О СРПСКИМ РЕАЛИСТИМА: Широм Србије, а посебно у Београду, солунски борци су проглашавни "народним непријатељима"

15. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

ГАШЕЊЕ БЕОГРАДСКЕ ФИЛОЛОШКЕ ШКОЛЕ: Младеновићево животно дело Српски реалисти инелектулано је покрао академик Велибор Глигорић

18. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 12

СТРОГА ТАЈНА О ПЛАГИЈАТУ ИПАК ПРОДИРЕ У ЈАВНОСТ: Професор Живомир Младеновић је редовно позиван на све научне славистичке скупове

17. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

УСАМЉЕНИ ВУК У ГВОЗДЕНОЈ МРЕЖИ МОЋНОГ ПРЕПИСИВАЧА: Тандем Глигорић – Ђурић фалсификовао је записник о пријему Младеновића у Академију

16. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације