УНУК ПЕКАРА ИЗ ЗАЈЕЧАРА КРЕНУО ЈЕ У ВЕЛИКИ СВЕТ: Пашић је 1868. године уврштен међу тридесет питомаца Кнежевине Србије који су студирали

НА ВЕЛИКОЈ школи Пашић се зближио с Петром-Пером Велимировићем, са Техничког факултета, Адамом Богосављевићем, са Филозофског факултета, који су као и он били из Источне Србије, а затим са Светозаром Марковићем, који ће у лето 1866. отићи на студије у Петроград.

ОБРАЗОВАЊЕ Капетан - Мишино здање у време када се у њему налазила Велика школа, Фото "Википедија"

У Пашићеве блиске пријатеље са Велике школе спадао је и Владимир Љотић, слушалац Правног факултета - од јесени 1866, иначе отац контраверног Димитрија Љотића.

У устима Пашићевих пријатеља на Великој школи, а и свих других великошколаца, била је у то време стално Уједињена омладина српска, основана у Новом Саду у августу 1866. године. Одушевљени њом, студенти сва три факултета на Великој школи оснивају у новембру исте године своје удружење као огранак Уједињене омладине — дружину „Србадија“, али оно, и пре него што је почело са радом, бива забрањено.  Следеће године, међутим, у јесен 1867, долази до оснивања новог удружења — „Побратимства“, у којем се заступа начело — „Борбом тражи своје право“.

Мада је пристајао уз своје другове, Пашић се у раду ових удружења није много ангажовао.

Он је сву своју пажњу посвећивао студијама, и био је пример марљивости на целој Великој школи (Јован Радонић, истина, каже, да је Пашић за време студија у Београду „живо пратио борбу либерала са диктаторским режимом кнеза Михаила“ и да је с великим интересовањем читао лист „Слободу“ који је у Швајцарској издавао Владимир Јовановић и у Србију илегално убацивао).

Основана 24. септембра 1863, као научна установа за више и стручно образовање, Велика школа је имала три одељења, односно факултета — Филозофски, Правни и Технички. На Филозофском факултету школовање је трајало три године, а на преостала два — четири.

Највише слушалаца имао је Правни факултет, који је дуго времена био нека врста адмииистративне академије за припремање државних чиновника, Филозофски знатно мање, а Технички факултет — најмање (за неких девет година, од школске 1863/64. па до школске 1772/73, на Техничком факултету дипломирало је укупно 38, а на Правном факултету — 299 студената).  

ПРЕДМЕТИ, које је Пашић имао да учи на Техиичком факултету, били су: елементарна математика, физика, зоологија, ботаника, минералогија са геологијом, политичка економија, хемија, дескриптована и практична геометрија, виша математика, механика, наука о грађевини на суву и на води, хемијска технологаја. Осим ових предмета, он је био обавезан да учи још и ове науке са Филозофског и Правног факултета: логику, народну економију, финансије, политичку рачуницу са државним књиговодством, административно право, литературу и објашњавање француских класика. Као што се види, програм који је Пашић имао да савлада као студент технике био је обиман, али он је, у целини, обезбеђивао више опште него стручно знање. Ту су биле само две чисто техничке науке:

Наука о грађевини на суву и на води и хемијска технологија. Проблем за себе представљао је недостатак уистину стручних наставника, а усто и недостатак техничких справа и учила. Последица свега била је, да су стечена знања била врло мала. Мање-више она су била, кад је о Техничком факултету реч, на нивоу знања свршених гимназиста средњег успеха у Западној Европи. Пашић је тога био и сам свестан, а поготову је у то могао да се увери када је стигао у Цирих, на Политехнику. Зато се није ни усудио да каже да је студирао на Техничком факултету, већ је рокао да долази — из гимназије. (То је он испричао и Светозару Марковићу, па је овај то искористио и у свом чланку у којем је критиковао стање на Техничком факултету Велике школе, написао следеће: „Ја знам ђака из техничког факултета, за кога су сви професори говорили да је један од највреднијих ђака, који је отишао на страну пошто је свршио трећу годину Велике школе, па је тамо ступио у ту класу у коју ступају ђаци из гимназије — не из реалке — и тај ђак готово није смео да каже да је учио механику, геодезију и нацртну геометрију").

НЕШТО, наравно, Пашић је ипак научио на Великој школи, јер, на њој је било и изврсних стручњака и педагога, као што је, на пример, био Димитрије Нешић.  

Он је предавао математику и умео је изузетно добро да пренесе своје знање на ученике, и да их уопште заинтересује за тај предмет. Захваљујући управо његовој спремности, Пашић на Политехници у Цириху са математиком није уопште имао проблема. На пријемном исгшту, који је морао полагати, управо из математике добио је надпросечно високу оцену — 4,4.

Сем од професора Нешића, Пашић је много научио од још неколицине предавача, али не са свог, него са Правног, и делимично са Филозофског факултета. То су били углавном наставници школовани у иностранству — Чедомиљ Мијатовић,  Аћим Чумић,  Глиша-Гига Гершић,  Драгиша Станојевић.. .  Сви они, ваља истаћи, бавили су се активно и политиком, и сви су, са изузетком Драгише Станојевића, током свог живота учествовали у управљању Србијом, било као министри, било као председници влада. Скоро са свима, кад буде и сам ступио у политички живот, Пашић ће се срести на политичкој арени — с некима као политички пријатељ, а с некима као политички противник...

Из сачуваних докумената види се, да је Пашић у јесен 1867. године поднео молбу да му се дозволи да о државном трошку студира у иностранству. Кад се на овај корак одлучио, отац му је већ био умро, па је, оставши практично без помоћи од куће, морао обезбеђивати сам себи средства за издржавање, између осталог и подучавајући ђаке из бољестојећих породица. Молбу за школовање у иностранству поднео је 29. 11. 1867, ондашњем министру финансија и заступнику министра просвете и црквених дела, Кости Цукићу  (заслужном за претварање некадашњег лицеја у Велику школу). Једина Нашићева препорука били су рад и учење на Великој школи, каже А.    Вучићевић, који је темељно истражио овај де о Пашићевог живота.

На одлуку по својој молби Пашић је чекао нека три месеца, тамо до 27. фебруара 1868. године. А тог дана министар просвете је донео решење да се он, а осим њега још и Јован Порубовић, Мил. Спасојевић и Свет. Милојевић „пошаљу у стране земље на науку и да им се изда путни трошак и благодејаније за март и април“. Истог дана, када је ово решење донесено, Пашићу је исплаћено 1360 гроша пореских иа име благодејања и путног трошка.

(Тиме се Пашић уврстио у групу од неких тридесет питомаца Кнежевине Србије, који су тада студирали у иностранству: шест у Паризу, осамнаест у Вечу, три у Торонту, два у Минхену, два у Хајделбергу, по један у Фрајбергу, Готи и Карлсруеу и, најзад, у Цириху — с Пашићем шест). Затим је уследио и разговор с министром Цукићем, који му је похсе- лео успех на студијама, али и скренуо пажњу да на страни води рачуна о томе да је он питомац Кнежевине Србије и да треба да строго пази на њен углед ...

Другог или трећег марта 1868. године, после опроштаја од другова, унук пекара из Зајечара кренуо је у велики свет, о којем је дотле могао само да машта.

ЖЕЉА ЗА ЗНАЊЕМ

НИКОЛА Пашић је у молби за студије у иностранство, министру финансија Кости Цукићу написао:„Најискренијом молбом обраћам се вама и покорно молим да и мене уврстите у ред државних питомаца. Како неби ја поред бескрајне моје жеље за науком и поред досадањег очекивања за професора несвршени техничар остао. Успех у овом факултету учињен поред најнезгоднијих околности за мене сведочиће јасно колика је жеља за науком и колики би труд положио да што више и савршеније научим како би само нашој драгој отаџбини што више користан био“. Потпис: "Покорни слуга Никола Пашић, техничар".

 СУТРА: ПОБУНА СРПСКИХ СТУДЕНАТ ЗБОГ ВРЕЂАЊА ЦРНОГОРАЦА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

КРИТИЧАР КОЈИ ДОВОДИ ЧИТАОЦЕ У НЕДОУМИЦУ: Глигорић је имао времена да мења нијансе из Младеновићевог рукописа да се плагијат не препозна

29. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРИЧА О РЕАЛИСТИМА ЗАКАСНИЛА ПОЛА ВЕКА: Живомира Младеновића успео је да разреши важна питања реалистичке поетике српских реалиста ...

28. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације