НАТЕГНУТ РАЗГОВОР СА ДРАЖОМ МИХАИЛОВИЋЕМ: У току преговора на Равној Гори четници су спровели групу од дванаест заробљених партизана

ТИТО ми је испричао све о његовом првом сусрету са Дражом Михаиловићем.

САРАДЊА Дража Михаиловић и Драгиша Васић на Равној Гори, Фото Википедија

Није веровао у Дражина обећања о заједничкој команди и заједничком активном отпору против Немаца, па је после десетак дана решено да и ја пођем на Равну гору ради коначног договора о томе докле су четници спремни да иду у сарадњу с нама. Са мном је кренуо и Милош Минић, кога су четници већ упознали приликом првог Титовог сусрета са Дражом.

Четници су били обавештени да ће доћи један члан Врховног штаба. Сачекали су нас и увели у шумску бараку, до пола зидану каменом. Ту се поздравимо и седнемо. Затекли смо Дражу с начелником штаба (п.пуковником Драгославом) Павловићем, неким официрима и Драгишом Васићем. Дража ми се обраћа и каже:

– Да вас питам за име нема смисла, јер сигурно право име нећу добити.

– Па, јесте – кажем – ми смо сада у рату.

– Али, да ли могу да вас питам – вели Дража – шта сте по занимању.

Ја му одговорим да се зовем Јован Станковић, по занимању железнички чиновник. Имао сам, у ствари, ову легитимацију, али и једну другу у којој је писало да сам четовођа од Дрињаче.

Дража предложи да попијемо нешто.

– Чуо сам – настави – да сте ви партизани наредили да нико ништа не пије.

– Па, јесмо – велим – али ја са вама као домаћином могу да пијем све у вашој кући.

– Зашто нас, забога – рече Дража – ви зовете гибаничарима. Волим ја гибаницу – продужи – и зато ћу да вам предложим да је поручим за ручак.

– Како да не – одговорио сам – то је најлепше српско јело.

После тог натегнутог увода прешли смо на разговор. Ми смо дошли на Равну гору и обавестили да је Врховни штаб одобрио све Титове предлоге (Дражи Михаиловићу) о сарадњи. Говорили смо о штетности исцрљивања наших снага у међусобним чаркама и борбама. Истицали смо чињеницу да окупатори заправо и желе да у Србији и другим крајевима Југославије дође до грађанског рата. Такав један братоубилачки рат био би само трагедија за наше народе, који неће бити захвални ономе ко наседне на такве провокације фашистичких окупатора. Указивали смо како све наше политичке опсервације и оцене показују да српски и други народи нису за чекање никаквих бољих прилика или неког замишљеног одсудног момента.

У ДРАЖИНОМ излагању било је свега и свашта само није било онога због чега смо се састали на разговоре. Почео је причу како партизани потискују њихове четничке јединице, заробљавају њихове људе, расписују потернице за појединцима, воде пропаганду, и компромитују њихов покрет у народу итд.

Све остало што је Дража рекао сводило се на обећања о сарадњи. Безуспешно покушавамо да убацимо у разговор основна питања. Он се стално врти око сукоба на терену, из чега јасно излази колико му они сметају. Јер, он би хтео блажени мир, а у том миру да игра улогу нечије резерве и обезбеди своје пашовање у Србији.

Напомињем да ови наши контакти управо треба да створе услове у којима неће бити места за сукобе и неспоразуме на терену. Наш програм се своди на национално и социјално ослобођење народа и земље. А то се може постићи само активном борбом против активног непријатеља. Што се тиче партизанских одреда, они из чиста мира не нападају ни четничке војне јединице, ни четничке присталице. Друга је ствар кад дође до борбе између наших одреда и окупаторских снага. Свако ко се супротстави нама у моменту борбе биће третиран као противник.

Ово је суштина мојег и Минићевог излагања у тим разговорима, али не треба мислити да се све то могло континуирано изложити у разговору са оваквим људима. Ми смо настојали да проверимо шта они усвајају од Титових предлога и колико су уопште вољни да уђу у борбу против окупатора.

На крају, Дража је опет изразио лепа обећања о сарадњи и заједничким борбама. Да би нам показао како је добро обавештен о кретању непријатеља, изнео је цело брдо мапа, војних секција и других реквизита. Измењали смо податке о јачини непријатеља на појединим секторима, износећи мишљење где би требало заједно, а где одвојено ударити по окупаторским снагама. А кад смо дошли на то питање једино смо ми били у стању да кажемо која су места ослобођена и које територије држимо.

Потом чекамо ручак и невезано разговарамо ко с ким стигне. Мене је много интересовао Драгиша Васић, књижевник и академик из Београда. Читао сам неке његове чланке и романе за време издржавања шестогодишње робије.

У ЈЕДНОМ моменту бацио сам поглед кроз прозор према неком омањем потоку. Запазио сам групу од дванаест различито обувених и одевених људи који, опкољени четницима, крећу према нашој бараци. У том тренутку притрча један млађи официр и целу групу ужурбано скрену у шуму. Но, то је било касно, јер и ја сам већ дошао до закључка да су то заробљени партизани. У почетку ме је тотално збунило што је на челу те мале колоне била Бешка, студенткиња из Београда. Њу сам одмах препознао и сетио се њеног искључења из Партије због активности по линији троцкизма. Па добро, мислио сам, зар је могуће да ова девојка сада ступа у четничке редове? Тако нешто нисам мислио о њој ни онда када је искључивана из Партије, јер је она заиста била по убеђењу комуниста. У том свом размишљању препознао сам сина једног нашег познатог сељака – комунисте. Он и још неколико њих имају петокраке звезде на капама. Знак да је водник у одреду.

Окренем се тада Дражи и кажем: „Видите, док ми овде разговарамо о сарадњи, Вама доводе заробљене партизане“.

Пита ме на шта то мислим, о чему се ради и почиње нервозно да гледа око себе, а ја му кажем: „Ево на шта мислим“ – и покажем шумарак у који је скренута група заробљених партизана. Кад је један његов официр потврдио моје запажање, тражио сам да се та група ослободи и да пође са мном и са Минићем.

Ми ћемо брзо да извидимо о чему се ради – вели Дража.

– Треба да нам верујете, па и ми смо нека команда.

Ја кажем да ту и нема шта да се види, то су наши људи. Ако буду урадили нешто што не треба, онда ћемо ми предузети потребне мере. После много натезања извели су наше људе из шуме и повукли стражаре (око њих).

Изашао сам напоље и пришао Бешки. Она ме погледа помало збуњено и рече:

– Сад ми је јасно, то си нас ти ослободио.

Иначе, њу су ухватили четници на путу из Београда до одреда, па је прикључили овој групи заробљених партизана. Убрзо је Бешка погинула, али као члан Партије.

После обилатог ручка и мајсторски направљене гибанице Минић и ја заједно с групом партизана напуштамо Равну гору. Ови наши људи су такође ручали, али им оружје није враћено. Неки нам рекоше да га имамо више него што га они имају.

ПОЗДРАВЉАМО се редом с присутнима, а Дража Михаиловић испоручује поздраве Титу и поново обећава сарадњу.

– Верујте, господине Станковићу – каже Дража – овде ни ја не могу све што бих хтео.
Драгиша Васић ме испраћа до коња и успут ме држи под руку. При растанку ми каже:

– Реците Титу да ћу ја у овој команди седети дотле док видим да постоји воља за сарадњом и заједничком командом.

– Иницијативом за ове разговоре – рече Васић – ви сте много учинили и то вам неће заборавити овај напаћени народ.

Захвалио сам на поздраву Титу и овим његовим речима.

Ове су речи биле заиста поштене. Васић је био с њима, али код њега (је) дошло до неког унутарњег превирања. Можда се варам. Јер је његова активност у прошлости на великосрпској линији била веома позната. Чудан је његов крај. На крају рата кренуо је према граници с четничким црногорским одредом Павла Ђуришића. Црногорски политичар Секула Дрљевић, који је рат провео у Загребу, дао је обећање да ће их усташе пропустити кроз Хрватску. Међутим, кад су се пробили у Славонију, бежећи испред наших јединица, усташе су извршиле (њихов) покољ у једној касарни. Нико није преживео.

ЕНИГМА ЗВАНА ДРАГИША ВАСИЋ

СУПРУГА Драгише Васића била је  је Рускиња и цео рат је провела у Београду с њиховом ћерком. Недуго после рата је дошла код мене тражећи неку врсту техничке помоћи око школовања ћерке. Наишла је на неке сметње. Тада ми је ова жена рекла да је, према свему што она зна из прошлости, необјашњиво како је Васић могао отићи и остати у таквом покрету. Конкретно није хтела ништа да каже о својим сумњама.

 СУТРА: ТАЈНА МЕТАЛНОГ САНДУКА ПУКОВНИКА МИХАИЛОВИЋА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

КАРДЕЉ У МОСКВИ РАДИ ТИТУ ИЗА ЛЕЂА: Људи недостижних амбиција обично теже да буду у центру пажње, да се цео свет око њих врти

29. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 6

ФАБРИКОВАНА ПОДВАЛА СА УСТАШКИМ АТЕНТАТОМ: Наводно су усташе обећавале велику награду свакоме ко успешно изврши атентат на Ранковића

28. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

АКЦИЈА ПРИКУПЉАЊА ОРУЖЈА: На Космету пронађено у добро очуваном и исправном стању око 26.000 комада разних врста оружја

31. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

НЕОСНОВАНЕ ПРИЧЕ О „НАСЛЕДСТВУ“ ТИТА: Како су се монархистичке идеје о наследству престола населиле у главе комуниста

30. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације