ДЕСАНТ НА ДРВАР И ПРВИ СУСРЕТ СА ДРУГОМ МАРКОМ: Небо над Дрваром било је застрашујуће прекривено авионима, једрилицама и падобранцима

ПРОЛЕЋЕ је 1944. године. Радујемо се што је земља озеленела, не само због лепоте предела кроз које пролазимо, већ и због заштите коју нам пружа бујна и лишћем заогрнута природа.

УСХИЋЕНОСТ Делегаткиње на Другом конгресу УСАОЈ-а у Дрвару , Фото Историјски музеј Југославије

Једног лепог априлског дана 1944. године, кренула је из Словеније делегација од 96 младих партизана и партизанки да у Дрвару представљају словеначку омладину на Другом конгресу УСАОЈ-а.

У Дрвару се из свих крајева наше земље окупило 816 омладинки и омладинаца. Сусрети младих бораца, тог најполетнијег или најборбенијег дела народноослободилачке војске, били су незаборавни.

Заједно су, као и свако понаособ, имали за собом многе ратне доживљаје и херојске подвиге. Била је то неукротива младост, пуна жара, оптимизма, вере у победу, у бољи и праведнији свет за који се вреди жртвовати, па и погинути. То је генерација која је, захваљујући заносу, патриотизму и чврстој вери у идеале за које се борила, била спремна и способна да се ухвати у коштац са многобројним тешкоћама, све до коначног ослобођења наше поробљене земље – Југославије. Са толико смо снаге и полета веровали у себе и сматрали смо да нема препрека које би нас омеле на путу остварења наших циљева.

А када је Конгрес почео, када су у салу, међу делегате, ушли чланови највишег партијског и војног руководства, одушевљење је узаврело као набујале пролећне воде.

Била је то снажна манифестација истоветности погледа једне генерације и у односу на тај тренутак и пређени борбени пут, као и на будуће циљеве једног заиста југословенског пута, пута истинског братства и јединства. Био је то израз чврсте повезаности једне генерације из свих крајева Југославије, израз одушевљења за јединствене циљеве једне младости.

Уз сазнање да смо још снажнији јер смо јединствени и за наступајуће борбе обогаћени новим искуствима и новим перспективама, делегације су се враћале у своје крајеве и своје јединице. Дрварчани су делегате испраћали са задовољством и поносом што је баш њихов град био домаћин тог значајног и величанственог сусрета младих.

Пре него што су кренули назад, у своје јединице, из сваке делегације у Дрвару остало је по неколико партизана који су упућени на специјални курс везе при Врховном штабу. На том курсу сам упознала и младу (није имала ни шеснаест година) врло агилну скојевку Наду Живковић.

ИЗ СЛОВЕНАЧКЕ делегације курс смо похађале нас три: Нада Прапотник, Зденка Хофбек и ја. По завршетку курса требало је да се, поводом распореда и даљег рада, јавим, другу Александру Ранковићу – Марку, чије је радно место било у згради испод пећине. Међутим, одатле ме пошаљу у пећину где се Марко тада налазио. Кренем једном стазом уз брдо и уђем у просторију у којој затичем два друга. Са Марком је био Светислав Стефановић – Ђећа. У ставу мирно поздрављам са подигнутом песницом: „Смрт фашизму!“, као прави војник. (Ћећа ме је касније задиркивао и имитирао како сам, дошавши на рапорт, Марка поздравила.) Мада, кад боље размислим, и нисам баш много личила на војника. Без пушке, гологлава, без капе „партизанке“, косе дуге до рамена. Ипак, да припадам некој војној формацији могло се закључити по правом војничком опасачу о који је закачена мала футрола са још мањим пиштољем, као и по веома солидно преправљеној америчкој униформи.

То је био мој први сусрет са Марком који ме је обавестио да сам распоређена на нову дужност. Рекао ми је да се не враћам у Словенију, већ остајем при Врховном штабу или у апарату ЦК Југославије. Исти је распоред добила и Зденка Хофбек. Трећа Словенка, Нада Прапотник, упућена је на дужност у ЦК Словеније.

После упознавања са Бранком Савић, укључила сам се у одељење које је она водила, и примила вакцину против тифуса, на коју сам осећала реакције током целе Седме непријатељске офанзиве; била сам непрестано преморена, било ми је час врућина час хладно.

А, КАДА су се, 25. маја ујутро, зачули авиони, потрчали смо, као и увек, у пећину, да се склонимо од евентуалног бомбардовања. У пећини су се, тако, затекли: Тито, Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Сретен Жујовић, Иван Милутиновић, Арсо Јовановић, Никица Прља, пратилац, и Даворјанка Пауновић – Зденка, секретарица врховног команданта, Владо Миклавц – Хенрик, Кардељев пратилац, Олга Хумо, Титов преводилац и ја.

Но, бомбардовање није више у мени изазивало страх какав сам осећала у Словенији када су нас у борбама прогањали и бомбардовали непријатељски авиони. За мене је сада било важније и осетљивије питање како се снаћи у потпуно новој средини. Осим Словенаца, чланова Националног комитета народног ослобођења Југославије, познавала сам само неколико другова и неке чланове других руководстава који су раније посећивали Словенију, или су, пак, неко краће време тамо боравили.

Тога смо јутра у пећину улетели мислећи да ће то бити само за кратко и са намером да се после прелетања авиона или бомбардовања вратимо на своја радна места.

Неког нарочитог узбуђења, заиста, није било. Међутим, све се, ипак, дешавало другачије него што смо претпостављали. Авиони су снажно и без прекида бомбардовали Дрвар око 25 минута.

Када смо се већ понадали да је напад окончан, још док су авиони у бришућем лету митраљирали град, наишао је нови талас авиона.

Како смо се налазили нешто повучени у дубини пећине, то нисмо приметили прве падобранце, који су пловили над дрварским небом. Међутим, Смиља Обрадовић из Пратећег батаљона налазила се за време бомбардовања у кући испод пећине, („звана „Маркова кућа“ у којој је Ранковић радио за време боравка у Дрвару) и приметивши падобранце одмах је потрчала на стазу која је водила у пећину, вичући „падобранци, падобранци!..“ Тако је прво обавештење о падобранцима стигло у пећину Врховном команданту – храброшћу младе партизанке Смиље Обрадовић.

ТАДА се пред нашим очима одједном указао до тада невиђени и застрашујући призор. Небо над градом било је прекривено немачким авионима, једрилицама и падобранцима! Мноштво падобранаца који су искакали из авиона лебдело је над градом, постепено се приближавајући земљи и прекривајући њене зелене површине. Били су изванредно наоружани“! Истовремено, једрилице које су кружиле изнад Дрвара почеле су да се спуштају на пољанче недалеко од пећине. Након петнаестак минута, колико им је било потребно за приземљење, већ су ступали у акцију.

Како се пећина налазила на падини, у стенама, имали смо релативно добар преглед терена у подножју пећине, односно добар поглед на ливаду између реке Унац и града. Али, и немачки су падобранци имали увид на положај наше пећине.

Када су у тој тешкој ситуацији, због озбиљности ваздушног десанта и бројности непријатељских војника, другови из Врховног штаба предложили Титу хитан излазак из пећине, он је то, са приметним узбуђењем, одлучно одбио, са образложењем да не жели да изађе пред немачке митраљезе. Немци су у то време свим расположивим оружјем заиста страховито тукли целу околину града. Авиони су у бришућем лету митраљирањем просто преоравали земљу. То што су Тита убеђивали да је излазак из пећине неопходан, није променило његову одлуку, па је у међувремену у таквим разговорима изгубљено драгоцено време. Осим тога, познато је да је врховни командант волео да се склони у неку пећину. У пећинама се најсигурније осећао Дрвар, Бастаси и на крају Вис на отоку Вису, биле су пећине у којима је Тито живео и радио.

СУСРЕТ ОМЛАДИНЕ

НА ДРУГОМ конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), који је одржан од 2. до 4. маја 1944. године, сумирани су резултати дотадашњих напора на путу до коначне победе, а нашој омладини постављени су нови задаци. Био је то, свакако, најзначајнији сусрет омладине из целе Југославије, и по свом политичком садржају, борбености и преданости идеалима и циљевима наше борбе, и по бројности делегата и  значају тренутка у коме је Конгрес одржан.

  СУТРА:ТИТО УПОРНО ОДБИЈА ДА ИЗАЂЕ ИЗ ПЕЋИНЕ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПОКРЕТНА БАНКА ВРХОВНОГ ШТАБА НЕСТАЈЕ ИСПОД БУКВЕ: Лола и Митар Бакић су штампарију и новац су закопали негде у реону Доброселице и Драглице

05. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ЗБОГ КОБНЕ ГРЕШКЕ ПАРТИЈА ГУБИ ДРАГОЦЕНОГ ЧОВЕКА: Када је поп Зечевић прешао у партизане његови људи су прикључени обезбеђењу Врховног штаба

04. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

БЕСМИСЛЕНА ЧИСТКА МЕЂУ ПАРТИЗАНИМА НА ЗЛАТИБОРУ: После пада Ужичке републике судбина опште југословенског устанка постала је неизвесна

03. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ТАЈНА МЕТАЛНОГ САНДУКА ПУКОВНИКА МИХАИЛОВИЋА: Дража је на Равној Гори добро проучио своју средину и људе који су га окруживали

02. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације