ОПТУЖБЕ ЗАСНОВАНЕ НА ПРЉАВИМ ИНТРИГАМА: У акцији одузимања оружја на Космету пронађено 12.000 пушака, 1.000 митраљеза, чак и један топ

ПОСЛЕ Брионског пленума, Александра Ранковића су оптуживали за све и свашта, па и за многе послове који су били обављени одавно, очигледно у општем интересу, и о којима није сам одлучивао.

МАНИПУЛАЦИЈЕ Едвард Кардељ и Александар Ранковић у лову непосредно после рата, Фото Архивв породице Ранковић

Једна од тих оптужби била је у вези са акцијом одузимања оружја на Космету, 1956. године, која је касније, након Брионског пленума, стављена искључиво на терет Ранковићу, иако је спроведена уз сагласност Јосипа Броза и свих тадашњих органа власти Косова и Метохије. Циљ акције био је да се на Косову и Метохији оружје одузме свима онима који су га поседовали, без обзира на националну припадност. Оружје је одузимано како од Шиптара, тако и од Срба и Црногораца.

Опште је позната агресивна непријатељска политика Албаније према нашој земљи, мотивисана територијалним претензијама. Ту је политику пратила жестока пропаганда, упорно субверзивно деловање терориста и диверзаната из Албаније, најчешће ранијих емиграната са Косова и Метохије. Албанска обавештајна служба их је обучавала, наоружавала и опремала за терористичке и диверзантске акције.

Одлука о одузимању оружја донета је ради опште безбедности и политичке стабилности, што је позитивно деловало на становништво Космета, а у њеном спровођењу учествовали су сви органи Покрајине и све друштвено-политичке организације.

У поменутој акцији нађено је и одузето око дванаест хиљада пушака, хиљаду митраљеза, стотину тешких митраљеза, стотину бацача мина, неколико хиљада пиштоља, много муниције и један топ.

ДРУГИ догађај, који је такође бескрупулозно приписиван Ранковићу, био је тзв. случај из Моровићких шума, када је у лову, одржаном крајем јануара 1961. године, сачма из пушке Јована Веселинова окрзнула Едварда Кардеља. Тај је случај познат и зна се да се то догодило нехотице, о чему сведоче очевици. Неколико је њих дало изјаве, а неке су објављене и у словеначкој штампи.

Међутим, у Словенији се касније износе инсинуације на рачун Александра Ранковића као виновника тог догађаја.

Наиме, марта 1962. године, одржана је проширена седница Извршног комитета ЦК СКЈ на којој је, као што је познато, дошло до знатних разлика у ставовима појединих република у погледу даљег привредног развоја земље. Тада нису прихваћени ставови Словеније и Хрватске, које је, уз Бакарићеву подршку, заступао Кардељ. На тој су седници – а и неко време потом – Броз и Ранковић заједно радили на томе да ускладе различите интересе република у циљу очувања јединства Југославије, односно федерације. Касније је Броз све више попуштао  републичким, пре свега хрватским и словеначким руководствима.

Недуго после те мартовске седнице, Броз је, због „набујалих неслагања“ испољених у иступањима појединих дискутаната на поменутој седници, одржао свој чувени говор у Сплиту.

Кардељ је ипак после мартовске седнице, незадовољан тиме што није добио потребну а очекивану подршку, отишао у Енглеску на одмор. Док се са породицом шетао по Енглеској, словеначка је штампа, имајући у виду однос снага на мартовској седници и неприхватање словеначких ставова, започела кампању против Ранковића као једног од најјачих заговорника јединства и безбедности земље. Није било тешко наслутити принцип: компромитовати, па елиминисати!

Словеначка је јавност обавештена да је током Кардељевог боравка у Енглеској у његовој кичми пронађен гелер и да је утврђено да не потиче из пушке Јована Веселинова!? Наравно, алудира се на особу коју је лако препознати у лику Александра Ранковића... Али, већ је у питању нова верзија! Наиме, сада је „пуцано намерно“!

Тако је лажно приказивање догађаја било део политичке манипулације.

Не помаже ни изјава тадашњег југословенског амбасадора у Енглеској, Срђе Прице, да Кардељ није ни посетио болницу, јер није ни било потребно...

СЛУЧАЈ добија нову димензију после Кардељеве смрти, 1979. године. Тада се у словеначкој штампи појављује ново објашњење: пориче се оно што је раније објављено о гелеру пронађеном у Кардељевој кичми у једној енглеској болници... Сада се у љубљанском „Делу“, од 26. јануара 1984. објављује нова верзија. На десетој страни, под насловом „Поглавље о срећи“ налази се и цитат из књиге Ивана Братка о Едварду Кардељу:

...„Насрнули су на њега противници из табора статиста којима није био по вољи демократски самоуправни развој (поготово у годинама пре Брионског пленума). Још увек није објашњено како је у лову погођен у главу. Право је чудо што је преживео. Један од десет хиљада. Метак је остао у глави. Поново су га пронашли седамнаест година касније, приликом обдукције...“

Обдукцију су извршили словеначки и хрватски лекари.

Судећи према словеначкој штампи, у Моровићким шумама су се збивала све сама чудеса.

Као да су у том лову биле коришћене пушке, и тешка артиљерија, гранате...Час је у питању сачма, час гелер, час метак који се шета час кроз кичму, па кроз главу – а особа о којој је реч у периоду од седамнаест година живи и ради као и пре тог лова и на челу је словеначке интелектуалне и политичке елите.

Реч је о комбинаторици и прљавој интриги којима је Ранковићу требало приписати недемократске методе помоћу којих је настојао да спречи развој појединих република, нарочито Хрватске и Словеније.

Иначе, можда би се баш у тој поменутој одлуци Александра Ранковића да одбије Бориса Крајгера да се дахауски процеси одржавају у Београду могао пронаћи разлог Крајгерових тако бескрупулозних оштрих напада на Ранковића у предбрионским припремама, док се на самој седници није јављао за реч. Мудро је ћутао и уживао у представи у чијој режији је имао и те каквог нечасног удела.

ПОСЛЕ Брионског пленума непрестано су нас у стопу пратили људи Милана и Ивана Мишковића (два брата из Хрватске, на највишим функцијама у цивилној и војној служби у сектору државне безбедности у СФРЈ), можда не толико због неког евентуалног „противдржавног“ или „непријатељског“ дела које би учинио Александар Ранковић или било који члан његове породице, већ  више да вребају људе који би нам се јављали, поздрављали нас, или на било који начин испољавали људски, културни или било који облик цивилизованог односа у сусретима са нама. Знали су Мишковићи да непријатељских дела нема и да их неће ни бити... Могли су се надати само томе да ће, можда, пронаћи још нешто што би се Ранковићу могло приписати. Тако су регистровани сви људи који би Леку поздравили, а ако га уз то понеко још упита „Како си, друже Марко“ – тај је могао бити позван на одговорност, утолико пре ако је дотични био члан Партије. Е, тај би био строго укорен јер није поштовао апсолутну изолацију – бојкот који је захтевао Јосип Броз, уз свесрдну подршку тадашњих српских руководилаца, нарочито Петра Стамболића, партијског мешетара, како га је Марко називао.

Мишковићеви су људи ишли тако далеко да су, на пример, када бих посетила лекара ради каквог лекарског савета или прегледа, проверавали због чега сам долазила.

ДАХАУСКИ ПРОЦЕСИ

ДАХАУСКИ процеси су још једна прича коју су покушали да ставе Ранковићу на душу, иако је он од самог почетка био против њих. Није сматрао веродостојним информације са којима је располагао Борис Крајгер, тадашњи министар унутрашњих послова Словеније. Крајгер је и поред тога настојао да се ти процеси организују у Београду, што је Ранковић одлучно одбио. То, наравно, Крајгеру није било право. Процеси су одржани у Љубљани. Од 1947. до 1949. организовано је десет процеса на којима је на смрт осуђено и стрељано једанаест невиних људи, а двадесет и шест их је осуђено на вишегодишњу робију. У листу "Борба", 23. јуна1988, на петој страни, објављен је чланак под насловом "Тито и Ранковић били против дахауских процеса", из којег се види да Ранковић није био умешан у те процесе.

 СУТРА:ТАЈНЕ СЛУЖБЕ ПРАТЕ СВАКИ КОРАК ПОРОДИЦЕ РАНКОВИЋ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИ ЕМБАРГО НА ИСТИНУ О ПРИСЛУШКИВАЊУ: Генералу Радету Хамовићу приписан је грех што му се син дружи са Слободаном Ранковићем

21. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ОД "БРИОНСКИХ НАДА" ТИТУ ОСТАЛА САМО ШАКА ЈАДА: Војин Лукић је, на очевидно монтираном процесу, осуђен на осамнаест месеци строгог затвора

20. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ ВОЛЕО ПРИЧЕ О НАСЛЕДНИКУ: Између Тита и Стеве Крајачића постојала је чврста веза која је датирала још из времена Коминтерне

19. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ СМЕО ДА РАНКОВИЋА ИЗВЕДЕ ПРЕД СУД: Стамболић, Кардељ, Бакарић, Крајачић су припремали брионску драму

18. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације